Вести

Nema kraćeg ali boljeg opisa suštine srpske drame od onog koji je u proleće 2000. izrekao Vili Vimer iz hrišćanskodemokratske unije Nemačke.Dragan Vidaković; („Putanja sudara: NATO, Rusija, Kosovo“ NIN br. 3038)

+++

„Nikada do sada tako mali broj ljudi nije tako mnogo i tako temeljno lagao kao u slučaju rata na Kosovu. Zbog toga su umirali ljudi.“

Iz ovoga sledi da bi nesumnjivo najbolji odgovor na pitanje zašto su nas bombardovali dali psihijatri, a čitajući knjigu Džona Norisa čak i laici mogu lako da osete ogromne razmere frustracija, besa i osećaja niže vrednosti koje je, na našu žalost i našu nesreću,  u sagovornicima, partnerima i protivnicima indukovao Milošević.

Bila je naročito kobna njegova iritirajuća spoljašnjost, kad on, onako nizak, podigne bradu, iskosi glavu i pogleda ih odozgo (ma koliko visoki bili), kad se sagovornici osete tako mali, kao onda kad su, poput Holbruka, sedeli na onom kanabetu i snivali osvetu, dok su patili što ih on nadmoćno i prezrivo gleda sa visova svoje fotelje. 

Jasno je stoga, da je koliko-toliko kontrolisano bombardovanje izgleda bilo najmanje što nam se moglo desiti, pogotovo ako se ima na umu Pinterova odrednica glavnog principa američke spoljne politike: „Poljubi me u dupe ili ću ti razbiti glavu„, ali i poprilično tačno Elzeserovo zapažanje da je „ Obrazac svih ratova koji su se desili u bivsoj SFRJ bio istovetan: glavni ratni piroman bila je Nemacka a Amerikanci su pozar gasili sa benzinom“, što znači da smo bili u neprekidnoj tranziciji od zla na gore i da smo još dobro prošli sobzirom na to šta je sve njima padalo na pamet: totalno bombardovanje Beograda, raketiranje ljudi na mostovima, upotreba mini atomske bombe, ulazak tenkovima u Beograd…

Neke matrice, međutim, uporno opstaju iako je već postalo opšte mesto da se radi o notornim lažima.

Džon Noris čak i u 2005. godini piše o „Potkovi(ci)“ na način kao da se ne zna da su Fišer, Šarping i Nadežda Mihailova sve to besramno izmislili da bi naveli Nemce da pogaze sopstveni Ustav,  da zaborave savezničko bombardovanje nemačkih gradova i da do grla, treći put u 20. veku,  zarone u reku zločina nad Srbima.

Šta su sve ta dvojica izmišljala ili možda i nisu, jer Elzeser, recimo, karakteriše Šarpinga kao „ludaka, koji mozda nije tako lud kao Hitler ali u najmanju ruku kao car Wilhelm II“

Da Elzeser ne preteruje baš mnogo potvrđuju Šarpingove reči da je „Smrt majstor iz Srbije“ ili  najmorbidnija maštarija nezdravog uma „…Srbi, koji na žaru prže albanske fetuse i igraju fudbal odrubljenim glavama svojih neprijatelja -čega se nisu setili čak ni Medlin Olbrajt ni Toni Bler.(http://www.nin.co.rs/2002-07/04/23938.html).

O broju izbeglica na Kosovu Šarping nije lagao na malo, lagao je na stotine hiljada, a neprevaziđena je njegova laž o 30.000 žrtava u Srebrenici ili Fišer-Šarpingova laž o Kosovu-srpskom Aušvicu. I takav psihopatološki lažovski dvojac, prema kome je baron Minhauzen bio samo puki amater početnik, Džon Noris uzima za krunske svedoke čijim iskazima pravda masovni zločin nad Srbima!!!

A dokle idu manipulacije zvaničnika alijanse beslovesnim svetskim javnim mnjenjem, najbolje ilustruje „Slika izbeglica primoranih da uđu u vagone koja zloslutno podseća na zverstva iz Drugog svetskog rata“ Sugeriše se da su Srbi postupali kao Hitlerovi Nemci nekad.

Možda je Asnar bio u pravu, možda je Milošević bio gori od Hitlera, ali Hitler je deportovao zarobljenike u Nemačku gde ih je držao u logorima ili ubijao, a Milošević  je, ako je, izbeglice transportovao u Albaniju-dakle na slobodu, što nikako ne može da podseća na Drugi svetski rat i Hitlera. Ali da postiže efekat, postiže. Kao i onda kad je Rader&Fin bestidno lagao o srpskim nacističkim logorima u Bosni, kada su „navukli Jevreje na stranu muslimana u Bosni“, kad je počeo lov na Srbe bez ograničenja i bez dana lovostaja.

Dragan Vidaković