Вести

SRBI, A POSEBNO NjIHOVE VOĐE, SU DUŽNI DA ISTRAJU U NASTOJANjU DA SE OTKRIJE ISTINA O SREBRENICI, NE BI LI SKINULI OMČU S VRATA SVOJIH POKOLjENjA I ZGULILI MASKU S LICA SVE BESKRUPULOZNIJEG „VELIKOG BRATA”.

Prof. dr Svetozar RADIŠIĆ

+++

Međunarodni sud u Hagu, hteo to ili ne, napravio je prvi korak ka skidanju omče srpskom narodu, koju su mu namakli činovnici „velikog brata”, poput Havijera Solane, Ričarda Holbruka i Veslija Klarka. Prilika je sada, kada su globalisti ostali bez maske na licu, da se otkriju svi postupci iz pseudoevolucije u kojoj je srpski narod posramljen i žigosan. Sada su retki ljudi koji ne znaju da su veliki finansijski magnati odlučili da stvore lako kontrolisani svet „bonsai država”, pomoću ljudi koje su za to obučili. To što su izgovorili činovnici „velikog brata” Majkl Polt i Andreas Cobel 10. i 11. aprila 2007. godine, i kasnije Havijer Solana, tražeći svoju vlast u Srbiji, samo potvrđuje ono što su o mondijalizaciji govorili i pisali protivnici tzv. neorobovlasničkog poretka. Koliko su stvaraoci novog planeternog poretka ogrezli u zlo najbolje kazuje „slučaj Srebrenice”. To mesto i trapavo režirana filmska farsa, koja nije snimljena u Srebrenici ali je puštena u svet kao glavni dokaz, oličenje su besrama svetskih moćnika, njihovih sluga u tzv. nevladinom seltoru i bede obespravljene i raslabljene rulje.

Srebrenica ne samo da podseća na podmetanja i insceniranja učinjena u Dubrovniku, na Markalama, u Rambujeu i Račku…, nego je pokazatelj da je um običnih ljudi toliko „ispran” da više i ne pokušava da shvati šta se oko njega događa. Istovremeno je potvrda da je još jednom uspešno primenjena doktrinarna, prikrivena operacija zvana „lažna zastavica”.

SLEPI KOD OČIJU

Da li je moguće da Srbi prihvate prozivanje za genocid u Srebrenici na osnovu snimka ubijanja šest mladića u mestu koje se ne zove Srebrenica, već Trnovo? Kako prihvatiti podatak da niko iz holandskog bataljona nije imao pri ruci fotografski aparat, mobilni telefon, ili kameru, da snimi „pokolj” koji se pred njihovim očima „dogodio” u Srebrenici? Kako je moguće da ne postoje satelitski snimci pokolja u Srebrenici? Poznatoje da su operacije na Balkanu planirane u Briselu, NATO-u i Pentagonu i da je rat u Bosni nadgledan sa dvanaest satelita. Isto tako je poznato, da su neki od tzv. stacionarnih satelita, zbog nadgledanja situacije, premešteni i „fiksirani” iznad centralnih delova Balkana. Najbolji dokaz da je predeo Srebrenice bio pod satelitskim nadzorom je teatralni nastup Medlin Olbrajt u Savetu bezbednosti, 10. avgusta 1995. godine, kada je prikazala satelitske snimke „pomerenog zemljišta“ na kojem su navodno zakopane muslimanske žrtve. Zašto te fotografije nisu nikad javno publikovane? Kako je moguće da muslimanske snage, koje su se pod borbom od 11. jula 1995. godine povlačile iz tzv. zaštićene zone (enklava), u kojoj nisu imale pravo da budu, nisu snimile nijednu scenu masovnih zločina navedenu u pravnim institucijama? Otkud to da američki i britanski obaveštajci, ubačeni za vreme operacije „Padobran”, ne snime bar jednu scenu ubijanja?

S druge strane, postoje bezbrojni dokazi o monstruoznim masovnim zločinima nad Srbima. Film o zločinima prikazan u Centru „Sava” nisu ni pokušali da vide činovnici „velikog brata”, jer bolje od ostalih znaju šta je istina, budući da su je sami kreirali, ili su bili saučesnici zločina nad Srbima. Još je zanimljivije da niko iz nove srpske vlasti nije do sada bio zainteresovan za istinu o Srebrenici. Sada bi, posle 15 godina, da izglasaju nekakvu rezoluciju. Na čijim dokazima?

Kako se dogodilo da niko iz beogradskih vlasti (čak ni pravnici i organi bezbednosti) nije pokušao da prouči dokaze koje je Slobodan Milošević izneo u Haškom tribunalu? Tada je izneo svoju viziju događaja na osnovu tekstova Hrvatskog sabora i novinskih napisa iz hrvatskih novina, „Njujork tajmsa”, „Korijere dela sera”, „El pasa”, „Gardijana” i „Indipendentea”?

Kako to da niko nije uzeo u obzir priznanje hrvatskog obaveštajca Franje Tureka, objavljeno u zagrebačkom „Globusu”, da je zločin na pijaci „Markale”, granatiranjem, počinio bosanski Hrvat Ivica Rajić, optužen u Haškom tribunalu za ratne zločine? Zašto je u Republici Srpskoj tek posle osam godina od sukoba u „zaštićenoj zoni”, formirana Komisija za utvrđivanje istine o Srebrenici i zašto su osam godina ćutali o Srebrenici na Zapadu? Zar ne bi bilo umno da se provere podaci da su u „Operacija Srebrenica” učestvovali obaveštajci jedne NATO sile i da su (sa)učesnici u ubijanju zarobljenih boraca prilikom probijanja iz „srebreničke zaštićene zone”? Taj zločin protiv ratnih zarobljenika, jeste, po svemu sudeći, jedini istinski zločin koji se dogodio nad Srebreničanima i za njega, po tzv. komandnoj odgovornosti, ima mesta. To znači da ne treba da odgovaraju visoki službenici Vojske Republike Srpske, već armije koja učesnike „masakra” obučila, organizovala i uputila na krvavi zadatak u Bosnu.

Postoji istina o Srebrenici samo je treba otkriti. O njoj je, na osnovu stranih izvora, pored ostalih, pisao i Aleksandar Pavić. Državne institucije za odbranu i zaštitu srpskog naroda morale bi da ozbiljno prouče svedočenja intelektualaca koja su navedena u njegovoj knjizi „Zabranjena istina o Srebrenici”.

Emil Vlajki je povodom pokušaja genocida nad Srbima napisao:

„Isfabriciran je ‘masakr’ u Račku, a usput je rečena laž o tome kako su Srbi već pobili sto tisuća Albanaca, te da se strahuje za ostalih četristo tisuća! Nakon nelegalnog NATO napada i okupacije Kosmeta, jedna španjolska komisija je konstatirala da je od početka 1999, stradalo, na svim stranama, svega par tisuća ljudi! U ime ovih laži, u Jugoslaviji su dva i pol mjeseca uništavane bolnice, škole, mostovi, ceste, TV stanice, zagađeni su zrak, voda i zemlja osiromašenim uranijumom, a ubijeno je na tisuće ljudi. Usput se prijetilo Srbima: ‘vratit ćemo vas na 1389. godinu’! Riječi su potpuno izgubile smisao: ovaj genocidni pokušaj nazvan je ‘humanitarnom intervencijom’!”

Vojska Jugoslavije je, iako tehnički daleko ispod opremljenosti holandskog bataljona i američkih sistema koji su nadgledali rat u Bosni, uspela je da ovekoveči sve zločine koje je učinio NATO u proleće 1999. Trebaće mnogo snage, uma i vremena naručiocima zločina nad Srbima da izbrišu istoriju i operu krv sa svojih ruku. Da se dogodio genocid u Srebrenici, Srbi bi bili oblepljeni plakatima o zločinu. Ceo svet bi prikazivao, umesto snimka šest ubijenih mladića, scene masovnih ubistava. Kada to neko ne bi hteo da prikaže, procureli bi podaci sa snimcima preko Interneta, baš kao što su procureli o američkom rušenju njujorških „bliznakinja” kroz pet, šest dokumentarnih filmova, poput filma „Loose change”.

TRAGOM ISTINE

Bivši predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić je, u pismu upućenom 17. aprila 2002. godine dr Kosti Čavoškom, predsedniku Međunarodnog komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću, napisao: „Žao mi je što holandski institut nije bio temeljitiji, pa ispitao kako se to desilo da je ‘pokolj u Srebrenici’ francusko Ministarstvo inostranih poslova obnaradovalo još u proleće 1993. godine, dakle dve i po godine pre zbivanja o kojima je reč. Da su uzeli u obzir feljton o stvaranju Stranke demokratske akcije (SDA), našli bi odgovor: pokolj je bio dogovoren i isplaniran na Zapadu”.

U vezi s istinom o Srebrenici, australijski novinar Ričard Karlton, autor TV emisije „60 minuta”, na saslušanju pred advokatom TV kompanije Ej-Bi-Si, priznao je: „Lagao sam o Srebrenici, prikazujući snimke koji su se dogodili daleko od nje. Učinio sam to, da bi prikazane scene povećale razumevanje gledalaca o tragičnim događajima iz 1995. godine u Srebrenici”. Šta je sa izjavom bivšeg komandanta snaga UN u BiH, kanadskog, generala Luisa Mekenzije, sarajevskoj televiziji „Hajat“? Rekao je da se nije desio genocid u Srebrenici, već masakr, jer da je neko hteo da počini genocid ne bi vodio žene i decu u Tuzlu. Mekenzi je naglasio da je istina da su ubijene hiljade ljudi, ali da je takođe značajan broj ljudi koji su navodno masakrirani, a kasnije se ispostavilo da su živi. Mekenzi je optužio i UN što nisu obezbedile tzv. sigurnosnu zonu i zaštitile civile u Srebrenici, rekavši da su događajima u Srebrenici prethodili ratni zločini nad Srbima u okolini.

Budući da Srbima samo istina može skinuti omču zvanu Srebrenica, nije jasno: kome to u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i prisutnim vojnim snagama ne odgovara da se ona sazna? U svakom slučaju neko se krije iza nevladinih organizacija. Kada je 16. maja 2005. na Pravnom fakultetu u Beogradu održan skup posvećen istini o Srebrenici na kojem su govorili Milivoje Ivanović, Dragoslav Ognjanović, Ljiljana Bulatović i prof. dr Radovan Radinović (general-potpukovnik u penziji), u prostorije Fakulteta prodrli su predstavnici omladinaca G-17 plus, SPO, Liberalno-demokratske frakcije Čedomira Jovanovića, bivši čelnici „Otpora” i predstavnici nevladinih organizacija predvođeni Natašom Kandić i Sonjom Biserko. Organizatori iz studentske organizacije „Nomokanon” izbacili su uljeze uz uzvike „izdajice!”i „soroševci!”. Studenti su reagovali, budući da su o svim protivnicima skupova na kojima treba reći srpsku verziju događaja u Srebrenici, znali dosta podataka, iz knjiga o nevladinim organizacijama. Stoga su znali da je, na primer, Pol Makarti 10. decembra 1998. pred Komisijom OEBS-a objasnio kako i koje organizacije i medije u Jugoslaviji finansira Nacionalna zadužbina za demokratiju. Na dugom spisku su, pored ostalih, Naša borba, Vreme, Danas, Agencija BETA, Radio B-92, Udruženje nezavisnih medija (ANEM), Centar za humanitarno pravo kao „najznačajniji izvor informacija”, Centar za ljudska prava, Centar za antiratnu akciju, Udruženi granski sindikati „Nezavisnost”, Alternativne obrazovne institucije itd.

NEGOVANjE LAŽI

Ukrštanjem podataka, moguće je raskrinkati iluminatski plan da se novi pokušaj genocida nad Srbima, etničko čišćenje srpskih Krajina, progon Srba i okupacija Kosova i Metohije, opravdaju njihovom satanizacijom i fabrikovanjem sumnje da su upravo oni počinili najveće zločine. Poznato je da su „vladari iz senke” iskoristili „dobre usluge” iluminatiste Ričarda Holbruka, sredinom 1998. godine. Napravili za Srbe i Šiptare sudbonosni potez njegovim sastankom sa liderima „Oslobodilačke vojske Kosova”. Podučio ih je šta da rade, dao im podršku, obećao im nezavisnost i overio to fotografijama. Otvoreno je podržao ideju Velike Albanije izjavom: „Mislim da Srbi treba da odu odavde”.

Sve navedeno svakako priliči iskrenim, u anglosaksonskim radionicama obučenim antisrbima, ali je „neobično”, što je očevidno i neprikriveno da je reč o sistemskom rešenju. Naime, u američkom nedeljniku, novini za klince od osam do 14 godina, „Tomorrow’s Morning” broj 273, objavljenom u oktobru 1998, piše: Na desetine hiljada Albanaca je izbačeno iz svojih kuća na Kosovu, od strane srpskih snaga. Mnogi će umreti po hladnim šumama ukoliko Srbi ne odu”. Očevidno je da zlovolja Ričarda Holbruka i njegovih kolega truje i generacije koje tek treba da sazru. Tu zlovolju neko je pravovremeno preneo na Ričarda Holbruka, Olija rena i Martija Ahtisarija, ali i na Pitera Justinova, koji je rekao nešto što ljudski rod nije izustio pre njega: „Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku. Njima su potrebni neprijatelji, a ne prijatelji, da bi na njih usredsredili svoje dvodimenzionalne ideje”.

Ko želi da sazna istinu o Srebrenici treba samo da otvori sajtove na Internetu i pozove nezavisne svedoke. Džered Izrael (Jared Israel) je u članku „Srebrenica, mali grad u Jugoslaviji”, objavljenom 20. jula 2000. u „Dejli telegrafu” (Daily Telegraph) i 28. jula 2000. u „Njujork postu” (New York Post), napisao da je u Srebrenici bio dan posle 12. jula 1995. Ostao je osam dana. Kretao se slobodno gde je hteo. Niko nije pominjao teške optužbe. U tekstu je naglasio: „Stvoren je mit Klintonove administracije radi petogodišnje klevete Srba. Ideja je bila da se laž ponovi dovoljno puta da narod poveruje u nju”.

Srpska vlast, umesto da insistira na istini o Srebrenici, kojom bi sprala ljagu sa svog naroda, prihvata bezuslovno konstrukte činovnika „velikog brata” i to onih „ljudi” kojih se gadi skoro ceo svet. Svakako da to nije put ka izvesnijoj budućnosti. Vlada Srbije će kad-tad biti primorana, „vitalnim problemima”, da događaje u Srebrenici istraži i ustanovi istinu, a zatim s njom upozna sopstveni narod, svetsku javnost i činovnike „velikog brata”.

Kada ponudi istinu svojim razboženim nalogodavcima, biće joj konačno jasno s kim ima posla. To je jedini način da ne bude zapamćena kao marionetska vlast, koja protiv Srba čini više od srpskih neprijatelja.

Omča zvana Srebrenica mora se skinuti sa srpskog vrata, radi budućnosti i svih pokoljenja koja slede, jer to je način da Srbija postane oaza slobode i za sve ostale narode, koje beskrupulozni globalisti porobljavaju sve vreme, na sve načine i svim sredstvima. Međutim, to se neće dogoditi sve dotle dok srpske vlasti mogu da gledaju suđenja u Haškom tribunalu, gde se kao dokazi legitimno koriste snimci ne legalno „presretnutih razgovora”. Zar je moguće da sudije ne znaju da se snimci mogu namontirati. Zar nikad nisu bili u studiju za snimanje komponovanih pesama, ili nikad nisu čuli da je moguće i kloniranje ljudskog glasa. Laboratorija Los Alamos u Novom Meksiku otkrila je 1999. godine tehnologiju glasovne morfologije. Sa snimka nečijeg glasa koji traje 10-tak minuta, naučnici su sposobni da kloniraju govor u skoro realnom vremenu. Primena te tehnologije je već prisutna u kontroli ljudi, radi upravljanja društvenim procesima. Učinili su to sa glasom generala i diplomate Kolina Pauela i generala Karla Štajnera, ali i sa glasovima stjuardesa, 11. septembra 2001, one su se, navodno, iako je to bilo potpuno nemoguće, usplahireno javljale iz otetih aviona. Briga je sudije za istinu. Oni uredno upisuju i zavode po brojevima sve što Haški tužilac preporuči u antisrpske dokazne materijale.

Prof. dr Svetozar RADIŠIĆ
http://www.svetozarradisic.com

preuzeto sa vidovdan.org