Вести

„Večernje novosti“ su u tekstu „Izvinjenje brani i naše žrtve“ od 11.01.2010. prenele mišljenja nekih relevantih srpskih političara o tome zašto je potrebno da se donese rezolucija o Srebrenici.

Dragan Vidaković, 14.01.2010

+++

Sam naslov izvučen iz odgovora nekog od sagovornika ukazuje na jedan od razloga, a on je: „“da izvinjenje brani i naše žrtve“. Moguće je da neko i u ovo veruje, ali iako smo se jedini u regionu izvinjavali, nijedna srpska žrtva nikada nije odbranjena. Da je ta teza o izvinjenjima tačna do sada bi srpske žrtve imale mauzolej u Vašingtonu, koliko smo se izvinjavali. Doduše nije bilo drugačije ni kada se nismo izvinjavali što ukazuje na to da kako god se mi ponašali srpske žrtve jednostavno ne postoje, a to, u međunarodnom javnom mnjenju, sobzirom da se više niko nikome ne izvinjava ostvlja nesumnjivi utisak da su samo Srbi ubice a svi ostali nevine žrtve.

Takođe se pojavljuju mišljenja da je donošenje te rezolucije „naša obaveza prema Haškom tribunalu“ Sobzirom da je zadatak pomenutog suda da istraži i procesuira SVE zločine koji su se desili u ratovima koji su pratili razbijanje SFRJ, potpuno je nejasno zašto bi se taj krivični sud bavio parlamentarnim deklaracijama u situaciji kada treba da identifikuje svaku žrtvu i individualno kazni njenog dželata a ne bilo koji narod.

Zločine su počinile individue koje se ne mogu kriti iza naroda, jer krivica u tuđe ime ne postoji, što znači da i kazne moraju biti individualne a ne kolektivne. Niko nema pravo da od ljudi koji nemaju nikakve veze sa zločinom, bivših ljudi koji su i sami tragične žrtve surovog i krvavog razbijanja SFRJ, traži izvinjenje niti da nameće osećaj krivice a time i materijalne i druge konsekvence u budućnosti.

Žrtve su takođe ljudi sa imenom i prezimenom i, da bi ubice dobile zasluženu kaznu, njihova imena i okolnosti njihove smrti se moraju znati pojedinačno i konkretno, da bi svaka našla smirenje i da neko ne bi bio osuđen za nešto što nije počinio. Nije dobar pristup po kome je jedan narod pobio drugi narod, jer to nije tačno, jer na taj način zločinci ostaju nekažnjeni i time osokoljeni da opet ubijaju čim im se ukaže prilika, jer će neko drugi, samo zato što pripada istom narodu plaćati njihove nove cehove.

Generalnom rezolucijom osude nekog zločina može se, nažalost, iskazati i pijetet prema notornim ubicama. Apsolutno je tačno, na primer, da nijedna žrtva iz Kravice, Ratkovića… koja je nastradala u pogromima 1992. i 1993. nikoga nije ubila u Srebrenici 1995., ali je sasvim izvesno da je u Srebrenici tokom borbi ubijen i sahranjen u Potočarima i neki pripadnik snaga koje su ubijale Srbe u okolini Srebrenice. Donošenjem rezolucije bez navođenja imena nevinih civilnih žrtava pijetet će se sigurno iskazati i takvima, a to bi bilo ponovno ubijanje jedanput već ubijenih srpskih žrtava

Začuđujuće je recimo i da tri meseca posle zločina u Srebrenici „Hitler“ ili „gori od Hitlera“, kako su Miloševića nazivali Klinton i Asnar nije bio uhapšen i suđen, već je kao uvaženi gost u prisustvu lidera sveta: Klintona, Blera, Širaka, Kola…potpisao Dejtonski sporazum, prisustvovao svečanim večerama i dizanju zdravica, slavili su ga kao „garanta mira na Balkanu“, bio je na najvišem nivou primljen u Parizu, zatim su se setili da je zločinac i sada posle 15 godina traže usvajanje rezolucije.

Da je još puno pitanja na koje se moraju dobiti odgovori ukazuje i ćutanje povodom jedne neverovatne izjave Prvoslava Davinića, a sudi mu se za štetu od 37 miliona dolara za zakup izraelskog satelita. Šta je međutim tih 37 miliona dolara prema dokazima kojima on raspolaže u vezi s Markalama, Srebrenicom i Račkom-događajima koji po katastrofalnosti posledica nemaju pandana u srpskoj istoriji.

Zbog Markala smo stavljeni u logor sankcija: najveći ikada oformljeni koncenracioni logor pod vedrim nebom. Zbog Srebrenice smo upisani u svetsku knjigu stida i srama, a zbog Račka smo bestijalno bombardovani, zasipani uranijumom, strahom, agensima, vraćeni vekovima unazad. I šta za ovu zemlju ima preče nego da Davinić obelodani svoja saznanja o tim događajima?

Prvoslav Davinić je u vreme kada je bio ministar odbrane SRJ izjavio da „zna pravu istinu o Markalama, Srebrenici i Račku, ali da ne sme da je objavi, jer ga na ćutanje obavezuje čuvanje službene tajne“, pošto je 90-ih bio direktor Centra za razoružanje UN. Karadžić je već zatražio od UN da Davinića oslobode čuvanja službene tajne i omoguće mu razgovor sa njegovim pravnim timom, što one naravno neće dozvoliti. Na sličan način istina će biti okovana i u američkim, engleskim, francuskim i nemačkim arhivama i biće dostupna tek kroz pedeset ili sto godina, ako svet pre toga ne pošalju dođavola, a do tada će važiti zvanična virtuelna CNN verzija u interpetaciji raznoraznih Džemsa Rubina i njihovih dragih spin doktorica nalik na Kristijan Amanpur.

Davinić, dakle, zbog penzije krije istinu, ali pošteno kaže da i žalosne UN kriju pravu istinu o ratu. Inače, napisao je, ili će tek napisati memoare, tako obećava. U njima će biti prava istina, koja je očigledno potpuno suprotna od važeće laži, jer da nije Davinić ne bi imao šta da krije. A krije dokaze koji su biti ili ne biti za ovaj narod, koji strada i dalje i koji možda neće ni postojati kada Davinićevi naslednici budu objavili istinu koja tada ničemu neće služiti.

U najboljem slučaju može se desiti da platimo ratnu štetu, da izvršimo katarzu i da se denacifikujemo, da sve priznamo, pa da nam potom, kad dođe vreme kažu: nije trebalo. Još se mogu NVO obrušiti na nas kao na patološke lažove.

Turci su pojedince nabijali na kolac, a danas su na kolac nabijeni svi građani Srbije koji nisu u službi laži i samo treba da se strpe do Davinićeve penzije i interesa onih koji su izazvali krvavo razbijanje SFRJ. A ne znamo još po kome to zakonu on ima pravo da prikriva najbitnije dokaze za ovaj narod i da se još u lice ruga podsmehom što plaćamo ogroman ceh goloj laži.

Čime pravosuđe ove države uopšte treba da se bavi, ako se ne bavi ovim zapanjujućim skrivanjem dokaza o saučesništvu u zločinu nad celim jednim narodom?

Dragan Vidaković