Crkvenom Sudu Eparhije australijsko-novozelandske, mitropolije novogračaničke Manastir Svetog Save, Wallaroo Road, Hall ACT 2618;
Protojereju Stavroforu, Veliboru Bojičiću, crkvenosudskom tužiocu
+++
Predmet
Tužba protiv:
1. Protojereja Stavrofora Đura Đurđevića, arhijerejskog namesnika za Istok i sekretara eparhije za Australiju i Novi Zeland, Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve.ž
2. NJegovog Preosveštenstva GG Milutina (Mihaila) Kneževića, episkopa valjevskog bivšeg episkopa Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve, eparhije za Australiju i Novi Zeland.
(Nastavak)
5. Sudski spor je okončan 21. oktobra 2004. presudom koja je bila polovično rešenje, Dokument br. 5, zbog protivtužbe osuđenih u kojoj oni odbijaju da priznaju vlast Patrijarha i Episkopa. Moje pitanje je bilo adekvatno rešeno kao i pitanje vraćanja crkvene imovine u funkciju. Da nastavak procesa, ostalo je nerešeno pitanje ko je u crkvi vlast; Ilija Vitorović ili Episkop Milutin. Optuženi su osuđeni da plate sve moje sudske troškove, i u samoj presudi posavetovani da priznaju i Episkopa i Sveštenika, da se proces ne bi dalje vodio. U međuvremenu blagajnik Poverenišva, g. Vojislav Gavrilović preuzima ceo slučaj u svoje ruke, u čemu ima punu podršku g. Episkopa i arh. namesnika. Udružuje se sa osuđenima i traži da se ja uklonim sa parohije, kao i da se sudski troškovi plate iz crkvene blagajne Dokument br. 6 – (Tužba Crkvenom Sudu protiv g. Gavrilovića).
U periodu kada sam bio vraćen na moju parohijsku dužnost, dana 2. decembra 2004. u 19.3o časova, imao sam telefonski razgovor sa o. Vladislavom Đorđevićom parohom iz Flemingtona u penziji, koji mi je rekao da je između njega, arh. namesnika i g. Episkopa postignut sporazum, da se radi lakšeg rešenja „slučaja Blektaun“, a da bi Povereništvo lakše preuzelo kontrolu nad CŠO, on premesti u Kabramatu, kao drugi paroh, a ja u Flemington. Kazao mi je da je na tu soluciju i pristao, i da je to g. Episkop prihvatio. Isto tako obrazložio mi je da bi primopredaja trebala da bude u prvoj nedelji u februaru mesecu 2005, posle hramovne slave Sv. Sava. U međuvremenu zakazan je sastanak Povereništva za nedelju 11. decembra 2004. u kući jednog od članova, g. Rajka Borovine.
Tu me je g. Episkop pitao da li bih ja u „interesu Crkve“ prihvatio razrešenje i premeštaj iz Blektauna? Imajući u vidu ovaj dogovor i rukovođen njime, prihvatio sam predlog g. Episkopa. Isto tako, toga dana su na predlog g. Gavrilovića i posle podrške od strane g. Episkopa, doneli rešenje da se sudski troškovi plate iz Crkvene blagajne, sa čime se lično nisam složio, Dokument br. 7. Da bi se na sudski proces stavila tačka potrebno je bilo pripremiti poseban dokument za Vrhovni Sud, koga sam ja kao tužilac trebao da potpišem. Dokument je trebao da bude preuređen na moje primedbe a na zahtev g. Episkopa u tački broj 1. kojom se od episkopa zahteva da me premesti. U nedelju 16. januara 2005. godine, bio je zakazan sastanak Povereništva u Kabramati za 15.oo časova, koji je i održan. Na tom sastanku g. Episkop je na samom početku postavio pitanje, „Da li je tačka broj 1. promenjena?“
G. Gavrilović je odgovorio da „jeste u engleskom tekstu:“, što je i arh. namesnik potvrdio, Dokument br 8. Međutim, oni su obojica slagali g. Episkopa, jer ta ključna tačka nije bila promenjena. Episkop je obrazložio da stanje u Flemingtonu u vezi sa mojim premeštajem nije još u redu, i da se to ne može trenutno sprovesti. Ja sam odbio da prihvatim razrešenje ukoliko do premeštaja ne bude došlo. Arh. namesnik je predložio da se do izvršenja premeštaja nađe jedno „srednje rešenje“, poput onog u Elanori, da on i dalje ostane administrator, a da ja budem razrešen dužnosti stalnog paroha, i da parohiju u Blektaunu opslužujem kao honorarni paroh do premeštaja, što sam verujući u iskrenost kako episkopa, tako i arh. namesnika, prihvatio.
Na opšte iznenađenje posle samo dve nedelje opsluživanja pod ovim sporazumno prihvaćenim uslovom, 4. februara 2005. godine, dobio sam akt Dokument br. 9, kojim se uklanjam sa parohije i kojim mi se protivno kanonskom poretku u Crkvi, zabranjuje da uopšte bogoslužim u sv. hremu u Blektaunu, a da navodno mogu da služim u svim ostalim hramovima!?
Ovime sam posle gotovo pune tri decenije neprekidne svešteničke i parohijske službe, konačno ostao bez parohije, bez zaposlenja i bez osnovnih izvora svojih životnih prihoda, što je se katastrofalno odrazilo na mene i moju porodicu. Protinica je doživela šok, i završila sa bolničkim tretmanom. Bila je na ivici samoubistva, budući da je se osećala krivom, jer sam na njenu molbu i insistiranje, pošto je verovala u dogovor i reč Episkopa, potpisao dokument za Vrhovni Sud. Dokument br. 10. Moje kćerke (Marija 28, Marta 26) su tada prokrvarile od velikog intenziteta stresa, jer nisu mogle da poveruju u jednu prevaru ovakve vrste, i da je ona u Crkvi uopšte moguća. Ja nisam bio sposoban tri nedelje da radim na mome poslu, gde sam se privremeno morao zaposliti da bi smo imali od čega da živimo i plaćamo kredit za kuću. Posledice ove obmane su katastrofalne. Lekari su i kod mene i supruge ustanovili ozbiljan sindrom depresije, čime je naše mentalno zdravlje ugroženo, sto se može vrlo negativno odraziti na ceo nas budući život. Dokument br. 11.
Ovo su sve rezultati jednog krajnje neljudskog odnosa, prema meni i mojoj porodici a o hrišćanskim postulatima da i ne govorimo, i rezultati jako izražene neodgovornosti i samovolje, od strane crkvenih vlasti, na koje sam svojevemeno pismeno ukazivao i samom g. Episkopu.
Obrazloženje
Imajući u vidu gore navedeno, kao i priloženu dokumentaciju, ovde se vidi da se isto radi o ozbiljnim zloupotrebama položaja, odnosno o vrlo brutalnim obmanama – prevarama, kako od strane arh. namesnika, tako i od strane g. Episkopa, koji je prema savetu arh. namesnika potpisivao akta koja je ovaj sam ili u sporazumu sa njime, kreirao i pripremao.
1. Arh. namesnik je slagao g. Episkopa na sastanku povereništva 16. januara 2005.
2. Obmanut sam dogovorom za premeštaj u Flemington, koji nije ispunjen, a na osnovu koga sam prihvatio razrešenje u Blektaunu.
3. Obmanut sam dogovorom da posle razrešenja dužnosti stalnog paroha, parohiju opslužujem do premeštaja u Flemington na honorarnoj bazi.
+++
6. U utorak 22. marta 2005. godine održan je sastanak sidnejskog sveštenstva sa g. Episkopom u Aleksandriji. Na tome sastanku između ostalih tačaka razmatrano je i pitanje protivzakonite upotrebe školskog fonda „Bogdan Bolta“, koji je likvidiran i sa kojim je plaćen deo advokatskih troškova, kao i pitanje moga statusa u Eparhiji. Arh. namesnik je obrazložio da je donesena odluka, koju ne znam ko je doneo, da se u Blektaunu krajem maja, ili početkom juna, održi godišnja skupština, da je njegovo mišljenje pri kome on navodno ostaje i koje zastupa, da se ja neizostavno i u interesu Crkve vratim u Blektuan, što će navodno biti učinjeno posle te skupštine. Naravno i ovo je bila još jedna u nizu njegovih lažni. Prihvatio sam mišljenje o. Srboljuba Miletića da sačekam do toga vremena i predlog o. Radeta Radana, da pomognem u organizovanju skupštine, potrebnim savetima pošto poznajem stanje i članstvo, kao i dostavljanjem spiskova punopravnih članova. Spisak punovpravnih članova, koji je dostavljen Vrhovnom sudu Dokument br. 12, a koji je jedini bio validan prema dotadašnjoj evidenciji punopravnog članstva, dostavio sam i arh. namesniku i g. Episkopu. Skupština koju je sazvao arh. namesnik nije sazvana po ovom spisku. O detaljima svih ostalih nepravilnosti koje su se odvijale u radu skupštine i izboru Upravnog odbora, obavestio sam g. Episkopa i Eparhijski Savet. Dokumenti br. 13. Koliko sam obavešten Ep. Savet nije nikada upoznat sa mojim predstavkama, koje su zatajili, a g. Episkop je unilateralno priznao i protivustavno vođenu skupštinu i nezakonito izabrani Upravni odbor. Nepravilan rad skupštine odvijao se u sledećem:
1. Prisustvovao je veći broj osoba koje nisu punopravni članovi.
2. U Upravni odbor izabrane su osobe koje su u srodstvu.
3. U Upravni odbor izabrane su osobe, koje su izgubile spor na Vrhovnom sudu, a koje su potpisale dokument prema kome nameju pravo da budu birane.
4. Za predsednika je izabrana osoba koja prema dokazima koje sam dostavio g. Episkopu, nikada nije bila punopravni član CŠO.
5. Na pojedinim dužnostima ostali su i oni koji su isključeni iz članstva odlukom Crkvenog suda.
6. Arh. namesnik je kao predsedavjući skupštine, izneo na glasanje trojicu drugih svestenika, kao kandidate, Jakova Jovića, Nikolu Bilića i Nenada Đurašinovića, koji su u međuvremenu dolazili i da služe u Blektaunu, što je protivno kanonskom poretku u Crkvi, a što je posebno bilo i protivno njegovom mišljenju i obećanju o mome povratku u Blektaun.
Naravno, ni posle ove skupštine, nisam bio vraćen na parohiju, bez obzira na pomenuti sporazum, a prenebregnuta je i tvrdnja arh. namesnika sa sastanka Povereništva od 2. februara 2005, gde je on doslovce naveo da će g. Episkop po povratku iz Srbije sa mnom služiti sv. Liturgiju i da ću biti vraćen na parohiju, shodno rešenju Vrhovnog suda, Dokument br. 14. Isti dokument svedoči, da je Poverništvo bilo i saglasno da se ja vratim. Iz svega ovoga je jasno vidljiva jedna krajnje prljava igra koju je kreirao arh. namesnik.
Obrazloženje
Imajući u vidu sve ovo gore navedeno, i ovde se radi o ozbiljnim zloupotrebama položaja.
1. Arh. namesnik u svojstvu predsedavajućeg, skupštinu nije vodio pravilno, a njen rad je bio apsolutno protivustavan.
2. Predsedavajući je inicirao i tolerisao prekoračenje ovlašćenja skupštine isticanjem tri druga sveštenika za kandidate, što je bilo suprotno njegovim rečima i dogovoru sa sastanka od 22. marta, čime sam ja ponovo obmanut.
+++
7. U nedelju 10 aprila 2005. godine, g. Gavrilović udružen sa onima koji su ranije zaključali sv. hram, g. Mitrom Rebićom i g. Andrijom Kajtezom, kao i tadašnjim nezakonitim predsednikom g. Spaseskim, nisu mi dozvolili da posle bogosluženja uđem u Sv. Hram u Blekatunu, sa mojom polusestrom i njenom kćerkom, koje su obe rođene u Engleskoj i žive u Londonu, a koje su mi bile došle u posetu. Isto tako u nedelju 17. jula, bilo je zakazano jedno krštenje, na kome sam pored o. Nikole Bilića, koji je tada parohiju opsluživao, trebao da učestvujem i ja, budući da sam ja roditelje venčao u Blektaunu, i da su sa mnom bili već mnogo ranije krštenje i zakazali. O ovome je bio obavešten i g. Episkop i arh. namesnik, koji je prethodno obećao gđi Đorđević, (babi od novorođenčeta), da će što se tiče krštenja u Blektaunu sve biti u redu. Toga dana, došao sam u sv. hram, i prisustvovao velikom delu sv. Liturgije.
Po svršetku sam uzeo antidor i izašao napolje, gde me je pred samim vratima dočekao g. Gavrilović kojom prilikom mi je psovao i Boga i Bogorodicu. Dokument br. 15. Svedok ovog čina je g. Milisav Marković. Po završetku bogosluženja g. Mitar Rebić je zaključao sv. hram, o. Nikola Bilić je seo u kola i napustio crkveno dvorište. U međuvremenu su roditelji sa detetom za krštenje došli, kao i kumovi i gosti, kojih je bilo ukupno oko sedamdeset. Sv. hram je bio zaključan, gde čak i posle telefonskog poziva arh. namesniku od strane babe novorođenčeta , i zahteva roditelja, g. Gavrilović i g. Rebić nisu dozvolili da se krštenje tu obavi. Bili smo prinuđeni da napustimo crkvenu portu i da krštenje obavimo u Ruti Hilu. O ovome sam obavestio arh. namesnika i g. Episkopa. Protiv g. Gavrilovića i ostalih, ništa nije preduzeto. Naprotiv, njegov izbor za blagajnika, kao i njihov izbor u Upravni odbor, kasnije su zvanično opet unilateralno priznati od strane g. Episkopa.
Eparhijski savet opet nije o ovim događajima bio obavešten.
U međuvremenu, još dosta ranije, 25. maja 2005. godine, arh. namesniku u svojstvu sekretara Crkvenog suda, podneo sam protiv g. Vojislava Gavrilovića tužbu sa 25 tačaka optužnice Dokument br. 6. Crkveno sudski postupak protiv njega nikada nije sproveden.
Obrazloženje
Prema opisanom, kao prema dokumantaciji i svedocima, ovde su crvkene vlasti tolerisale ne samo anticrkvene, i nehrišćanske, već i krajnje neljudske postupke pojedinaca, kako prema crkvi tako i prema svešteniku, jednostavno zatvarajući oči, ne želeći da bilo šta urade u smislu zaštite crkvenih interesa, zaštite kanonskog poretka i ustavnosti, i na kraju nisu uzele u zaštitu ni sveštenika niti su pak na bilo koji način zvanično osudili ovakve postupke. Jedan od ključnih disciplinskih prekršaja je ponovno zaključavanje sv. hrama i nedozvoljavalje obavljanja Svete Tajne. Ni tome nije od strane g. Episkopa i odgovornih crkvenih vlasti pridan nikakav značaj. Sve je ležerno posmatrano, i tolerisano, kao da se ništa nije događalo.
Crkvene vlasti u skladu sa svojim dužnostima, obavezama i odgovornosću, nisu ništa preduzele protiv:
1. Zabrane svešteniku da uđe u sveti hram.
2. Zaključavanja sv. hrama i onemogućavanja obavljanja Svete Tajne, odnosno, već dogovorenog i zakazanog krštenja.
3. Nisu pokrenule crkvenosudski postupak u slučaju podnete tužbe protiv g. Gavrilovića, što je presedan i opšte uzevši u sudskim analima do danas nepoznato da ako je neko tužen, da protiv njega nije pokretnut postupak.
+++
8. U međuvremenu, dok se sve ovo događalo, od strane arh. namesnika bio sam obavešten da će se u CŠO u Blektaunu 5. jula 2005. sa početkom u 18.oo časova održati sastanak sa članovima „novoizabranog Upravnog odbora“, na koga sam pozvan i ja. U zakazano vreme sam došao, kada je sastanak sa njima već bio pri kraju. Kada su oni napustili salu, ja sam ostao sa g. Episkopom, arh. namesnikom i protosinđelom Petrom. Arh. namesnik je počeo da obrazlaže neke njihove zaključke i tekuća zbivanja, na osnovu čega sam zaključio da je opet u pitanju prevara, pa sam ga prekinuo, rekavši da ne želim da mi se i dalje pričaju priče, nego želim da se moj slučaj, gde sam nezakonito ostao bez parohije, konačno reši. U međuvremenu su počeli da pristižu igrači folklora, pa smo se na moj predlog dogovorili da ako oni to žele, sastanak nastavimo kod mene kući, koja je u neposrednoj blizini crkve. U produžetku sastanka, tokom razgovora, uvideo sam da se radi o planu i nameri da se ja jednostavno „prognam“ iz Sidneja. Istakao sam da u „slučaju Blektaun“ nemam krivicu, i da sam na Vrhovnom sudu oslobođen svake krivice i vraćen u moj oltar. Pitao sam g. Episkopa, da mi objasni zbog čega sam ja udaljen iz Blektauna, na šta mi je on odgovorio samo sledeće: „Ih, zbog čega?“ To naravno nije bio odgovor. Ja sam lično istakao da je rešenje u interesu Crkve, da se vratim. U protivnom, crkva je izgubila spor, i zahtev Ilije Vitorovića će u potpunosti biti ispunjen. Ja napolje, i to bez bilo kakve dokazane krivice, naprotiv sa dobijenim sudskim sporom i to na Vrhovnom sudu, a on i svi oni će se vremenom vratiti kad im crkvene kazne isteknu. Istakao sam da je Crkveni Sud doneo neke odluke protiv ustava SPC, gledajući da me što pre „likvidira“, nepravilnim postavljanjem „administratora“ parohije, što Ustav SPC ne predviđa. Ustav isključivo predviđa da se Povereništvo postavlja sa nadležnim sveštenikom na čelu.
Zapravo, suština i način rešenja problema ove vrste jeste u postavljanju nadležnog sveštenika na čelo, jer nadlečni sveštenik kao što je ovde i bio slučaj, prijavljuje crkvenim vlastima nepravilnosti u radu Upravnog Odbora, ili pojedinaca. Ovde se radilo o grehu koji je ravan huli na Duha Svetoga, o zaključavanju Sv. Hrama, o dovođenju policije, ponižavanju sveštenika, i na kraju nezakonitog davanja „otkaza“, od strane Upravnog odbora, u kome ne postoji naveden ni jedan jedini razlog moje evenutalne krivice. Na kraju, istakao sam da je rezultat sledeći: nezakoniti i protivustavni otkaz koji mi je dat od strane civila, crkvene vlasti su u potpunosti prihvatile. Isto tako, krajnje snishodeći, istakao sam da ukoliko nemaju nameru da slučaj reše u istinskom interesu crkve a mojim vraćanjem na dužnost i službu u Blektaun, da postoje još dva rešenja koja su za mene prihvatljiva: Flemington o kome je već bilo reči, i Kabramata. Istakao sam da su to tri rešenja, i da nije u pitanju da li se može naći rešenje, nego je u pitanju, da li se želi, odnosno hoće, ili neće naći rešenje. Smatrao sam da je od mene i sa moje strane, to više nego dovoljno.
Arh namesnik je postavio pitanje moga potraživanja neisplaćenog duga i prinadležnosti od strane C[O u Blektaunu, kao i da to može proizvesti finansijsku katastrofu po CŠO. G. Episkop je tražio, kako se izrazio doslovce: „da ih ostavim da rade, da napreduju, da žive…“ Ovime sam bio prosto šokiran. Uzdržao sam se zahvaljujući lekovima za smirenje, i budući da je razgovor bio u mome domu. Rekao sam samo da u ovoj zemlji postoji zakon, i ja tražim samo ono što mi po zakonu pripada ukoliko moram da napustim službu. A uostalom, kazao sam da tu nema logike, rekavši doslovce:
„Oni su mene jednostavno provukli kroz kanalizaciju, izbacili napolje bez razloga, crkvene vlasti to isto prihvataju, a ja njih da ostavim da žive da rade da napreduju?“
Možda je trebalo da im kažem još i hvala. G. Episkop je na kraju kazao da „ukoliko budem potraživao bilo šta od toga, da će on da reaguje, i da treba da znam, sta me čeka.“
Ovo je bila čista pretnja i ucena, čime sam bio dodatno šokiran, ostavši jednostavno bez reči.
Obrazloženje
Iz svega gore navedenog, jasno je i jednostavno zaključiti da su crkvene vlasti već tada bile postale sastavni deo već organizovane civilne zavere protiv mene, i da su otvoreno stale na stranu zaverenika, sa ciljem da se ja degradiram i ostavim bez parohije i parohijske službe. I ovde se kao i u prethodnim slučajevima radi o vrlo ozbiljnoj zloupotrebi položaja:
1. Neispunjavanje dogovora od 22. marta 2005. u Aleksandriji, o mome vraćanju na parohiju.
2. Pretnja i ucena, od strane g. Episkopa koju sam gore opisao, što po zakonu u Australiji, predstavlja krivično delo.
+++
9. Zloupotreba položaja dostigla je svoj vrhunac, rešenjem i aktom od 27. jula, kojim se bez ikakvih konsultacija sa mnom, jednostavno premeštam, i to na parohiju Sv. Naum Ohridski u NJukastel, o čemu u prethodnim razgovorima nije bilo reči, Dokument br. 16. I g. Episkopu i arh. namesniku je bilo jasno i oni su vrlo dobro znali da ja živim u Sidneju dvadeset godina, da nikog od familije nemam osim dvoje dece koja isto žive u Sidneju a kojima smo kao roditelji sad najpotrebniji, i da isto tako imam i kuću u Sidneju, kao i da sam sticajem okolnosti bio prinuđen da se zaposlim da bi smo imali od čega da živimo. Ovo je bio dodatni šok za mene i moju porodicu.
Akt je bilo nemoguće ispuniti, posle čega bi crkvene vlasti imale i razlog za kaznu, zbog navodne „neposlušnosti“ nadležnom episkopu odnosno arh. namesniku. Situacija u mojoj porodici je dovedena na ivicu katastrofe, a ja u takoreći bezizlaznu situaciju. Od toga momenta i ja sam pored supruge prinuđen da radi održavanja mentalnog zdrtavlja neprestano uzimam i jednu vrstu lekova za suzbijanje depresivnog sindroma. Bili smo doneli odluku da reaktiviramo Vrhovni sud i tražimo zaštitu zakonitosti, pa neka advokati i sudovi odluče i kažu svoju zadnju reč.
U međuvremenu dan posle dobijanja ovih obaveštenja, stigao je zakasneli telefonski poziv prote Velibora Bojičića iz Brizbana, koji mi je kazao da ga je g. Episkop zamolio da me lično telefonira, i da mi kaže da prihvatim ovo rešenje kao „privremeno od šest meseci do godinu dana“, dok se navodno ne slegne „prašina“, i da će me posle toga postaviti na parohiju u Flemingonu. Pošto je ovo bio novi momenat, obratio sam se mojim advokatima.
Strogo mi je podvučeno, imajući u vidu sve dosadašnja lažna obećanja, prevare i obmane koje sam doživeo, da gledam da samo uzmem svoje lične stvari, a da ukoliko mi bude traženo da potpiešem predaju parohije da to nipošto ne uradim. Zašto? Crkveno pravno gledano, ja parohiju nisam mogo da predam, jer nisam mogo da predam nešto što nisam imao. Ona mi je bila nasilno i protivzakonito uzeta aktom od 4. februara iste godine Dokument br. 9. Pošto je arh. namesnik bio administrator, njegova je dužnost bila da je preda. Državno pravno gledano, advokati su mi strogo podvukli, da ukoliko bude traženo da potpiešem predaju parohije, da to nipošto ne uradim zbog toga što sam presudom Vrhovnog suda vraćen na moju parohiju. Ja tu presudu i danas poštujem i tražim njeno ispunjenje. Ovu presudu je, po zakonu i g. Episkop bio dužan da ispoštuje.
Svojim potpisom, ja bih sam dobrovoljno pristao na predaju, čime ne bih imao osnove za evenualno reaktiviranje suda ukoliko se moj slučaj pozitivno ne reši. Ovde podvlačim da predaju parohije još nisam potpisao, jer moj status, u skladu sa vežećim dokumetnima kako crkveno pravnim, tako i državno pravnim, još uvek nije rešen, jer sam još uvek bez parohije.
Drugi akt o takozvanoj „primopredaji dužnosti“ koja nije izvršena u NJukastlu, završio se internim sporazumom između mene i g. Episkopa, da prihvatam da tu parohiju samo „opslužujem“, i to pod određenim uslovima, budući da je tu nemoguće bilo primeniti državne zakonske regulative. Akt o postavljenju je po svojoj konstrukciji neodrživ i nemoguće ga je ispuniti kako od strane CŠO, tako i od mene lično. Crkveno pravno gledano, privremeni paroh jeste paroh sa određenim pravima i dužnostima koje su vrlo precizno određene u Ustavu SPC.
Ja nisam bio u mogućnosti da ih fizički ispunim, a isto tako, nisam smeo da potpišem ni prijem bilo koje parohije, i na bilo koji način. Prihvatio sam da opslužujem samo šest meseci, Dokument br. 17, i tražio da se postojeći akt zameni novim, koji će ovaj sporazum sankcionisati. G. Episkop je kazao da ne može obećati da to bude baš precizno šest meseci, sa čime sam se složio, i usmeno prihvatio soluciju, o kojoj sam preko prote Velibora Bojičića obavešten – najduže do godinu dana. Pomenuti akt nikada nije ni promenjen, a radi se o ozbiljnoj povredi državnog zakona.
Moje prinadležnosti prema tome aktu nisu zakonski regulisane. CŠO za celo vreme neje plaćala porez na moju platu, nije plaćala penzioni fond, ni radno osiguranje, što je takođe protivzakonito i što će biti pitanje posebnog sudskog procesa. U međuvremenu dobio sam od g. Episkopa akt, Dokument br. 18, kojim prihvata moj interni sporazum sa CŠO u NJukastelu.
Naknadno sam saznao da je CŠO u NJukastelu inkorporirana, da je u svome poslovanju time potpuno nezavisna i da legitimno gledano, u krajnjoj liniji, ona uopšte i ne pripada Eparhiji.
Ovim aktima i ovim odlukama crkvenih vlasti sam pored moralne degradacije, doživeo i veliki finansijski gubitak.
1. Gubitkom parohije, do dana podnošenja ovog izveštaja, ne primam platu od 16. januara 2005. godine. Trenutne ukupne prinadležnosti sa svim beneficijama sveštenika u Blektuanu iznose u proseku oko $1,000.oo dolara nedeljno. Na ovu sumu potrebno je dodati zdravstveno i radno osiguranje i penzioni fond, što predstavlja finansijsku odstetu u prilično velikom iznosu.
2. Opsluživanjem NJukastla, doživeo sam čak i finansijski gubitak. Od CŠO sam za celu godinu dana primio $6.000.oo dolara. U parohiji sam zaradio još $2,000.oo dolara, što ukupno iznosi $8.ooo.oo dolara. Troškovi benzina su bili preko $2.000.oo dolara. Zahvaljujući velikoj pređenoj kilometraži, imao sam još tri dodatna servisa, koji su koštali $3.000.oo dolara, što znači da sam za celu godinu dana opslužujući i putujući u NJukastel na ukupnu udaljenost od preko trista kilometara, zaradio čisto, samo $3.000.oo dolara. Zbog velike pređene kilometraže, moj automobil je izgubio na vrednosti prema obračunu akaontanta $10.000.oo dolara, sto znači da sam, što se tiče samo ove godine, na finansijskom gubitku od ukupno $7.000.oo dolara.
Obrazloženje
Imajući sve ovo gore navedeno u vidu, crkvene vlasti snose krivičnu odgovornost po državnom zakonu, za sledeće zloupotrebe položaja i prekršaje zakona u industriji zapošljavanja:
1. Presudom Crkvenog Suda, i dokumentom koji je uložen u Vrhovni Sud države Novi Južni Vels, jasno je i precizno određeno, da nemam klrivicu, koja bi povlačila gubitak parohije ili parohijske službe, što naravno podrazumeva i određene prinadležnosti, kojih sam od 16. januara 2005. godine u potpunosti lišen, a kao što se da videti iz gore navedenog, ispalo je da sam morao da platim iz svoga xepa, za troškove koje sam imao opslužujući tih godinu dana NJukastel.
2. Celih godinu dana, ja sam opslužvao parohiju, putovao tako daleko, a nisam imao zakonom obavezno radno osiguranje, niti mi je uplaćivan penzioni fond.
3. Crkveno školska Opština, nije plaćala porez na moje prinadležnosti. Ovo sam tražio i preko arh. namesnika i preko Upravnog odbora, koji je to odbio da plati, za šta snosi zajedničku odgovornost sa crkvenim vlastima, koji su po zakonu moji poslodavci.
Prema napred izloženom najučtivije Vas umoljavam da ovu moju predstavku uzmete u razmatranje sa mojim zahtevom za pokretanje crkvenosudskog postupka, prema Sekciji 2A, paragraf 1, član 8 – 20 i, paragraf 2, član 21 – 45), (Pravila za Crkvene sudove i crkveno-sudski postupak SPC).
Protojerej Dragan Saračević
Sidnej, 15. juli 2007. godine
