Вести

Увод. Већ од дечачких дана, док су нас у школама кљукали Титовим прослављеним офанзивама, али и доцније, када смо хвала Богу упркос кљукању успели некако да одрастемо,

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 03.01.2010

+++

спектакли “Козара“, “Неретва“, “Сутјеска“, да не набрајам даље… филм је доминирао Кљукањем Лажи. Без обзира што су се једни гужвали пред биоскопом “Козара“ да се диве Вељку Булајићу, а други пред биоскопом “20 Октобар“ да иживљавају Џон Вејна, филм је био и остао доминантан “Орган“ убјеђивања да си спектакуларне “офанзиве“ истина и правда, а да су непријатељи које су “офанзиве“ уништиле, чак и када их играју познати италијански глумци, па чак и чувени Орсон Велс – “злочиначки непријатељи народа“! Чак и када је доцније попустила навала Вељка Булајића, кљукање су наставили патуљасти епигони, на пример Столе Јанковић, доцније Вања Бјењеш, па чак и наводно поетски Пуриша Ђорђевић…

Кљукање дефиницијом лажног Злочина и лажне Правде досегло је врхунац америчким спектаклом “Снага 10 са Наварона“ (Force 10 from Navarrone), по роману Алистера Меклина, писца јевтиних fiction пропагандистичких романа! Као и у случају Орсона Велса, “Снага 10 са Наварона“ показала нам је и наводно доказала да се не ради ни о каквом нарученом величању Тита од стране његових преплаћених миљеника – већ, напротив, да и Запад сматра “офанзиве“ Правдом а српски отпор “офанзивама“ – Злочином!

Ругоба звана “Снага 10 са Наварона“ и данас се тоциља америчким тв екранима, исто као и подједнако лажан и подједнако пропагандистички и подједнако антисрпски филм “Иза непријатељских линија“ (Behind the Enemy Lines), закићен титлом познате холивудске звездице.

Зашто не силазе са екрана? Зато да се са екрана лажне историје не би скинуле Титове “офанзиве“ и сходно њима све популарније “српско злочинство“! Али… па Титове “офанзиве“ уопште нису биле никакве “офанзиве“, aли… када би било дозвољено да се то каже – била би срушена диктатура над историјом, па би се чак пољуљла и “веродостојност“ “српског злочинства“… а нема ефикаснијег кљукања од кљукања филмом.

Сетимо се колики су редови били испред Кинотеке за филмове Сергеја Ајзенштајна? Упитајмо се колико се интелектуалаца, не само филмаџија – него интелектуалаца, изродило из гледања Ајзенштајнових филмова? Угао, ритам монтаже, мајсторска камера, али… Ајзенштајн је био мајсторска превара:

Ајзенштајнова мајсторија је сакрила чија је мржња финансирала Окотабрску револуцију, зашто је мржња финансирала револуцију против Руског народа, Ајзенштајнова мајсторска обмана сакрила је да су револуцију против руског народа обавили најмљени терористи и перверзне махинације мржње… свега тога нема у Ајзенштајновим мајсторским филмовима.

А на пример, на супрот Ајзенштајновој хладној и бездушној “Генералној линији“, филм његове бивше асистенткиње Олге Преображенскеје, први део Тихог Дона, о Аксињи Мељеховој – Козакињи – остао је непознат – и Аксиња и Олга изветреле су са филмске сцене… зато што Олгин филм није био обмана.

Када су се партизани накотили у Србији, први комунистички министар кинематографије, Александар Вучо, велики пријатељ Иве Андрића, спалио је два вагона пуна драгоцених старих филмова. Његов “указ“ чуваан је у канцеларијама Кинотеке у Кнез Михајловој све док је директор био Миленко Карановић – филм је био под строжијом контролом него Народна Библиотека – под строжијом контролом него фалсификовање документације у Војно историјском Институту.

Онда данас чујемо одушевљене Србе да је коначно у Америци изашла књига о Прањанима, “Заборављених 500“ (The Forgotten 500), па се чак причало да ће бити снимљен и холивудски филм о Прањанима, и то са Џорџ Клунијем и Шерон Стоун, па је чак Шерон измишљена за велику љубитељку Срба… Наравно, прича је замрла, али нико није обратио пажњу да поменута књига, иако се у њој заиста повољно помиње учешће Равне Горе – није прича о јуначкој љубави и жртвовању Равне Горе и Српског Народа – нико није обратио пажњу да су та љубав и јунаштво жртвовања занемарени у дубокој позадини романтичне приче, која доминира књигом – али која је далеко од суштине Прањана! Као немушто предавање Трумановог Ордена ћерки Драже Михаиловића – ћерки коју је Удба давно “преваспитала“ да мрзи рођеног оца, тако су и Прањани немушто “прослављени“ тек када су умрли мајор Ричард Фелман, Џорџ Мусулин и остали амерички борци за Истину равне Горе:

Прањани су, као и орден, “прослављени“ не због Истине Равна Горе – него зато да садистички унизе Истину Равне Горе!

А исти покојни мајор Фелман, својевремено је јавно рекао поводом америчког пилота којег слави филм “Иза непријатељских линија“ – зашто није закуцао на врата првог српског сељака! А амерички пилот је слављен поменутим филмом зато да би се српски народ и српски ратници у Босни приказали као бесумочно злочинство.

Колиџ Парк

У архиву за визуелни историјски материјал у Колиџ Парку, који је саставни део америчког Државног Архива у Вашингтону, мисија “Ренџер“, која јесте на кратко прво била у Титовом штабу, али је њена огромна активност, од Прањана па све до бесомучног напада на Србију партизана ојачаних усташама и америчким оружјем – била на Равној Гори – каталогизирана је под “Тито“ – а не под “Дража Михаиловић“ или “Равна Гора“ или “Четници“.
У каталогизирању у архиву у Колиџ Парку – које је новијег датума – нема ни Равне Горе нити Драже Михаиловића! Исто као што је у централном Државном архиву у Вашингтону својевремено био намерно направљен пачарис од докумената у односу на догађаје на тлу бивше Југославије током Другог светског рата – све што је било позитивно по Равну Гору – једва је могло да се прочита – већина материјала није могла да се прочита чак ни лупом! Насупрот томе, све што је било позитивно за партизане било је чисто и јасно као да је искуцано претходног дана! А да се и не помиње ригорозна селекција докумената од стране америчког Државног Секретаријата – строга класификација докумената за које је дозвољено да се ставе у Архив је врло, врло крња! Та крња селекција је повољна по Тита! Неповољне документације по Тита – нема! Документација повољна по Равну Гору – тотално је осакаћена!
Иста драконска селекција спроведена и на Станфорд универзитету и зато је заиста радосна вест да је Божидар Зечевић нашао тамо документ о Мекдауеловим преговорима да се 1944. немачка армија на Балкану преда Американцима и Равној Гори! Иако Зечевић с правом назива овај документ “шокантним“, сумњам да је свестан да је оно што је заиста “шокантно“ то да тај документ није појела помрчина само зато што је био каталогизиран под Команду за Медитеран, па га тако инквизитори историје нису приметили…

Ни у Државном архиву у Вашингтону, нити у великом архиву Боулинг базе америчког ратног ваздухопловства код Вашингтона, нити у централном архиву америчког ратног ваздухопловства у Алабами нема – нема саслушања америчких авијатичара спасених са Прањана – има наређења да ако падну на непријатељску територију да по сваку цене беже партизанима јер ће им четници наводно отсећи уши и нос – али нема њихових саслушања када су се вратили спашени са Равне Горе!

Тако и из документације у Колиџ парку, осим тих сакривених саслушања по повратку са Равне Горе, од којих су нека свакако била филмована, изостављена је и чињеница да су исти амерички транспортни авиони који су слетали на Прањане да покупе спасене америчке авијатичаре – долетали крцати пуни оружја, муниције, лекова… који су бацани падобранима партизанским снагама (колико пута су партизани ове пошиљке оставили непокупљене, не зато што су се гушили у преобилатој америчкој помоћи, него зато што су као без главе бежали од Равногораца) – а онда долетали потпуно празни на Равну Гору да покупе америчке авијатичаре, укључујући и рањене – а Џорџ Мусулин ми је причао како је у џеповима виндјакне “шверцовао“ лекове за српске сељане и Равногорце рањене приликом спасаваања америчких авијатичара…

Ко зна шта је све сакривено – инквизиција систематског фалсификовања дисквалификовала је веродостојност “крње документације“ јер је једино тако успела одржи на снази Диктатуру над историјом!

А што се тиче филма, финансирање Пабла Пикаса, да разбијањем форме у сликарству популарише разбијање форме темеља друштвених и моралних односа – можда најбоље очитује контролу над филмом!

Зашто би онда данас фалсификатори историје, после пропагирања Лажи дуже од пола века, и када њихова антисрпска мржња кључа злокобније него икад – дозволили Истини Равне Горе да зада смртни ударац Лажи?

Филм и Национална Одговорност

У напису Б. Лалића, под насловом “Ексклузивно: Дража Михаиловић на страшном суду“, у лето 2009. године, Press Online RS обавештава да у “холивудској продукцији Раше Драшковића, добитника четири Еми награде, Божидар Зечевић управо завршава последње кадрове играно-документарног филма о Дражи Михаиловићу“. (“Ексклузивно: Дража Михаиловић на страшном суду“, Б. Лалић, Press Online RS, Пренесено, 06/21/09) Следећи цитати су из наведеног написа.

Под поднасловом “Причу треба испричати“, продуцент серије Раша Драшковић каже да је “одушевљен “Суђењем столећа“!

Правни линч Драже Михаиловића, који је јавно и званично осуђен на убиство унапред – већ пре почетка тог квази-процеса – у филму је назван “Суђење столећа“!

Амерички продуцент је одушевљен зато што се “кроз призму ове судске драме може сагледати историја“, а прича је као таква – као “судска драма“ – “драматична“, “напета“, и “пре свега истинита“! А пошто он “као продуцент документарних телевизијских филмова и серија пре свега тражи причу – ову причу треба испричати“!

Свакако да догађај јесте истинит – али пошто ни “судска драма“, нити догађај чије је огледало та наводна “судска драма“ – није нити суђење нити судски процес – разлог “одушевљења“ је према томе врло проблематичан!
Каже нам се да ћемо чути глас Драже Михаиловића, његове последње јавно изговорене речи, да ћемо чути и његовог храброг браниоца, и наравно, чућемо и Дражиног квази-тужиоца и урлање гомиле…

Из професионалне филмске перспективе, уверен сам да је најимпозантнији успех редитеља Божидара Зечевића, чак несхватљиво импозантан – да је “после пет година коначно успео да споји звук и слику са својим сарадницима и експертима за читање с усана“! Неупућенима то можда изгледа лако, међутим – у суштини – Зечевић је успео заиста немогуће!

Из написа се стиче утисак да је опсег Зечевићевог играно-документарног филма “Дража Михаиловић на страшном суду“, или телевизијске серије “у продукцији холивудског продуцента Раше Драшковића за амерички тв канал History (Историја), под насловом “Последњеа неиспричана прича из Другог светског рата“ – знатно шири од “Суђења столећа“, јер садржи “шокантне документе“, од којих су неки најављени као ново-откривени, који су не само “необорив доказ колико се свих ових година процес столећа брутално фалсификовао“, већ се стиче утисак да опсег филма или тв серије прониче и у рашчлањење историје у Другом светском рату.

Напомена: из наведеног написа није јасно да ли су у питању два различита остварења – играно-документарни филм и тв серија – или је у питању једно те исто филмско остварење.

Божидар Зечевић, који је “деведесетих на РТС-у пробио лед чувеним документарцем “Југославија у рату 1941-1945“, од када “и датира његово интересовање за Михаиловића, за кога се дефинитивно заинтересовао после серије о 27. марту, коју је пре неколико година гледало неколико милиона људи“, тврди да се “у филму не бави ни идеологијом ни политиком“ него – “само документима“! Наравно… видећемо филм и како ће Зечевић испливати кроз документе…

Иако је нејасно да ли су и домаћи и амерички филм или тв серија идејно и садржајно истоветни, свакако изгледа да су савест и професионализам филмских стваралаца не само за свако поштовање, него чак и много више од тога, јер изгледа као да се најављује самопрегор покушаја разјашњења једног историјског тренутка који дубоко условљава судбину читавих генерација Срба наметнутим вредновањем не само историје као такве, него и вредноте морала, правде, истине, и изнад свега злочинства – у нашем прошлом, данашњем и будућем животу.

Међутим, поштено речено, пошто је у питању оно ослобођење Србије за које се Србија изборила у Другом светском рату, и она Правда за коју се изборио Други светски рат – а који су до данашњег дана конфисковане и од Историјске Истине, и од Србије, па чак и од Другог светског рата – питање је да ли су филмски ствараоци заиста способни да на екрану искажу то Ослобођење и ту Правду и ту Истину и ту Обману? Пре свега зато што је врло проблематично може ли филм као такав – да изрази толико сложено историјско замешатељство? Осим тога, у условима у којима се документ као такав данас налази као жртва дуготрајног фалсификовања – питање је, да ли је и документ – као такав – способан да изрази толико сложено и толико злонамерно историјско замешатељство?
Међутим, најважније питање је да ли ће и Америка и Србија – да не спомињемо остале диригенте и активисте-пришипетље – дозволити Истину?

Наравно да неће.
Према томе, чак ако претпоставимо да поменути филмски ствараоци чак и јесу досегли у себи потребну мудрост, објективност, луцидност, и изнад свега поштење да се искажу као одговорни национални историчари и одговорни национални мислиоци – ипак, пре се може очекивати резултат који одговара прописаним антисрпским и антиситинитим постулатима диктатуре над историјом.

Пошто ова питања залазе не само у трагедију досадашњих српских генерација већ и у будућност преживљавања Српског Националног Идентитета, покушаћу прво да одговорим на питања Националне Одговорности у односу на филм, који за пакост не сматрамо најмоћнијим пропагандним средством, а онда, низом следећих написа, на Националну Одговорност у односу на Издају, на Историју, и на Антисрпску Заверу, које су се догодиле у току Другог светског рата а чије Лажи и Мржња још увек унаказују нашу Националну Судбину.

Наговештаји попуштања

Пошто према томе питање није само питање креативне жеље, професионалне способности, нити личне мудрости, искрености, савести… очигледно је нажалост, да се већ наговештавају попуштања антиситиним постулатима антисрпске диктатуре над историјом.

У америчкој тв серији пуковника Оливера Норта, о неиспричаним ратним причама, већ је постојао озбиљан покушај да се емитује никад неиспричана прича о спасавању Американаца са Прањана, о операцији Подигач (Halyard)! И упркос узастопним најавама прича о Прањанима није – није приказана!

У познатој Дражиној изјави “много сам хтео, много започео, али вихор светски однео је мене и мој рад“, појављују се чудне речи и термини који заиста не личе на Дражин речник:

“Нашао сам се у вртлогу догађаја и смерница…“

Да ли би Дража употребио реч смерница коју су комунисти увели у свакодневни језик?
“Убеђен сам био да народ треба да да своју реч на крају“.
Дража је знао да је народ Србије уз њега. Дража је знао да је народ Србије осуђен на пропаст! Зашто би онда Дража изрекао фразу комунистичке терминологије – народ, па народ – да “народ треба да да своју реч на крају“?
Закључак је да је од свега што је Дража рекао на правном линчу у Топчидерској Гарди – истински његове једино речи:

“Ја не знам шта је са мном. Често хоћу да кажем не, а ја кажем јесте!“

Судећи по наведеном напису, то је и Зечевићево мишљење – “иако се физичке тортуре не могу лако докзати“! Зечевић је у праву – мучење Драже не само да се не може “лако доказати“ – него је можда немогуће доказати – чак немогућије од немогућег Зечевићевог спајања звука и филмске слике!

Чињеница је да Дража јесте био деформисан – и психички и физички! Али – такође јесте чињеница да је и то што се у филму најављује као некакво “Суђење столећа“ – такође била деформација и Суда и Правде и Истине:

Биће убијен после суђења – то је била званична комунистичка најава – снана не само америчком Државном секретаријату него целокупној светској јавности! И тако је и било – после правног линча – Дража је убијен!

Зато су врло проблематични основни постулати филмске идеје – да је “Дража био сломљен човек“ – Дража је био човек кога су мучењем сломили – и да осим што је сломљен – да је био “напуштен од свих“!

Јесте Черчил обрлатио краља! Јесте Озна смутила децу! Јесте Озна тврдила да му је смутила и супругу! Јесте Озна тврдила да су га издали команданти! Али – све то били су саставни делови садизма правног линча!
Све то били су саставни делови садизма убиства!

Али – све наведено не значи – не значи да су Дражу “сви који су могли да га издају – издали су га“ – јер нису Дражу издали Равногорци! Били они команданти или најпростији коњушари! Нити су Дражу издали амерички авијатичари! Нити је Дражу издала америчка јавност! Па чак ни амерички и међународни војни команданти! Испоставља се као да Зечевић можда нема појма нити о Еболију, нити о Паралелном суђењу у Њујорку, нити о огромној реакцији америчке и светске јавности, па чак и о огромној рекацији Србије против линча и убиства…
Зато је врло проблематичан сценарио да је својом одбраном “адвокат Драгић Јоксимовић – “тргнуо“ Дражу! Како је могао да “тргне“ некога ко није присебан? Нема трзања из неприсебности…

На јавном линчу Дража је већ био мртав.

Зато звучи бесмислено, па чак и као наговештај фалсификовања Истине и намерног манипулисања историјом да је хаброст адвоката одбране наводно променила “читаву историју Србије“, и да је адвокат одбране “зато прави јунак мог филма“, по Зечевићевим речима, и прави “горски цар“.

Јавно убиство Драже Михаиловића на садистичком линчу је крвави покушај комуниста да промене историју Србије – у чему нису успели.

То је трагедија о којој би филм требало да буде.

Такође је трагично да Зечевић убиство храброг и часног Јоксимовића у комунистичком затвору – изравњава са собом:

“Тај човек је мој херој, јер на неки начин његова судбина прати и мене од кад сам се укључио у овај пројекат. Али знам колико је важан и знам да ћу да га завршим. Могу само да ме убију. Као Јоксимовића и Дражу.“

Ово искрено осећање и стрепња… истоветна је током људске историје – не само да свако ко верује у Истину Равне Горе зна да је да на удару битанги – од кад је Света и века, свако ко је за Истину зна да је да на удару битанги!
Али – није покојни Јоксимовић “променио читаву историју Србије“.

Напротив… тек поштен филм о Истини Равне Горе – може да заиста промени Србију – да врати Србију у оно што заиста јесте.

“Гробна тишина“ за време Дражиног завршног говора – заправо, да се изразимо поштено и историјски прецизно – Дражина неприсебност пред убиство – о којој извештава “15. јула 1946. године дописник лондоског “Тајмса“, исто као и дописник њујоршког “Тајмса“ – били су по поруџбини:

Поруџбина је била директива да се будућим генерацијама подвали да верују у лаж – да је садистички правни линч пред физичко убиство био некакав судски процес. И упркос Зечевићевој стрепњи… испада нажалост, да је на неки начин и сам насео на ту лаж – јер баш ту сумњу попуштања пред Истином наговештавају Зечевићеве речи:
“Врло је важан амерички угао. Американци су били и остали последњи Дражин савезник. Рузвелтова смрт, долазак Трумана, лева опција у Стејту, хиљаде су разлога зашто му нису помогли у последњем тренутку, али га нису издали као Енглези.“

Већ давно је застарела некад одомаћена повика углавном на Черчила, енглеско министарство спољних послова, и енглеску обавештајну службу. У следећим написима о националној одговорности биће врло детаљно описано делање америчког Државног секретаријата и америчке штампе, али, вредно је указати овом приликом да баш лажи о убиству Драже, и покушај да се јавно убиство подвали као некакав легалан судски процес, јесу разлог због којег амерички медији нису никад обавестила Америку да су Срби деведесетих година одбили да капитулирају пред ултиматумом Олбрајтове исто онако како су генерал Михаиловић, и доцније мајор Фелман, одбили да капитулирају пред огромном надмоћи Нацизма!

Зато је, насупрот истини, и насупрот националној савести Америке, америчка пропаганда, потпуно подређена белосветском диктуму, прогласила пркос Срба према бомбардовању и лажима 90-тих година – за патолошки злочин српске нације. Зато је, на пример, српски пркос “Рок ен’ рол моста“ доводио америчке медије и команданте – до белог усјиања!

А зашто о томе није направљен филм?

Одговор је јасан – диктатура над историјом:

Не само америчка извитоперена историја, и не само лажна историја Титовог Војно-историјског института, него чак и данашњи назови слободоумни историчари у отаџбини, па чак и назови слободоумни српски историчари у страном свету, сматрају утицај америчке спољне политике у на догађања у Југославији у Другом светском рату – другостепеним, па чак и непостојећим – што није тачно.

Јер, уистину… Дража је спасао српски народ од истребљења!

Зато данашње бављење историјом, а поготово историјом Равногорства, захтева ослобођење од окова предрасуда које је наметнула Титова диктатура над историјом. Поготово због тога што је Тито преузео ту диктатуру од хапзбуршке анти-српске диктатуре над историјом – данашње бављење Истином историје мора се ослободити свих предрасуда и лажи које су се вољно или невољно зацариле у сагледавању прошлости. Јер, без заиста слободног и слободоумног приступа историји – стварно Равногорство остаће сакривено, а превише је било издаје, и те издаје биле су превише покварене…

Није у питању “неиспричана прича“, па чак нити “највећа“, нити је у питању, како каже Раша Драшковић, никакво сагледавање догађаја “кроз призму ове судске драме“ јер та трагедија није била ни судска нити драма јер јој се унапред знало намеравано убиство – и зато се кроз такву лажну призму заиста не може “сагледати историја“. (Цитати под наводницама из “Ексклузивно: Дража Михаиловић на страшном суду“, Б. Лалић, Press Online RS, Пренесено, 06/21/09)

Таква лажна “призма“ типична је за “историју“ History канала – али не за сагледавање Истине Историје. У име тога, као некадашњи колега, ево једнe шале популарне међу овдашњим филмаџијама:

Dead Man Talking
Речи мртваца

Не вреди борити се против Предрасуде. Не скупе се оне сваког јутра да одлуче ‘Ово су лажи за данас’. Не, то би било грубо и поштено. Суштина Предрасуде је да аранжираш стварност а да немаш појма шта је стварност. Само тако ти Предрасуда тачно пасује, само тако ти је темељ културе, камен темељац расуђивања, зато Предрасуда презире сваког ко верује… у макар шта. Али баш у тој осионости Предрасуде садржи се њена слабост.

(You do not fight the narrative. The narrative is the set of assumptions. It’s not like they get together every morning and decide ‘These are the lies we tell today.’ No, that would be too crude and honest. The narrative’s a way of arranging things without ever really addressing them carefully. The narrative’s concocted exactly to their prejudices, and it’s the bedrock of their culture, the keystone of their prejudice, for which they despise the true believers, in anything. In its very arrogance, there’s the weakness to the narrative. It’s Truth:)

А та слабост Предрасуде је – Истина:

Поштена Национална Одговорност
захтева од нас само једно,
па чак и од филмаџија:
“Испричати Истину!“

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com