Вести

Прошло је нешто више од годину дана, од како је РПЦ-а добила новог Патријарха – Кирила Гунђајева – и ако би смо анализарили протеклих годину дана у животу РПЦ-е,

за новинар.де из Москве Младен Олуић, 11.01.2010

+++

могли би да уочимо неколико важних детаља.. Већ приликом кампање, за избор новог Патријарха, која је иначе више приличила неком политичару, јасно је било да држава неће дозволити изненађење и да Кирил Гунђајев мора бити нови Патријарх.

Таквог „ефективног“ Патријарха РПЦ-а није никада до сада имала. Своју харизму патријарх РПЦ-е стекао је много раније, још у време док је био „други човек РПЦ-е“, износећи своје ставове из области које су ван цркеног делокруга, првенствено из низа друштвено политичких питања, који је својим ораторством и политичким деловањем засенио, већ тада све, не само црквене, већ и политичке вође данашње Русије. Очигледно да га је власт одавно припремала за дужност првог човека РПЦ-е. Са њим би се могао историски поредити само патријарх Никон, који је био на челу РПЦ-е у време великог раскола на стари и нови обред.

У овом тексту осврнућу се само на неколико унутрашњих корака, које је патријарх Кирил предузео у првој години свога патријаршества, пошто нам је спољна делатност позната од раније.

Протекле године Патријарх Кирил је извршио реформу више црквене управе, установио нове органе за праћење односа Цркве и државе, инфомациону службу, низ нових секретаријата. У Патријаршији су обновљени сајтови патријаршији и службе за спољне послове, на чијем се челу сада налази архиепископ Иларион, који је продужио отворену екуменистичку спољну политику свога предходника, сада патријарха Кирила, и који је у протеклој години раширио контакте са руским протестантима.

Својим личним примером, на многим „пропагандним“ наступима на стадионима, с интелигенцијом, женском популацијом, у социјалном дијалогу – он је утро пут који би требало да следи руско свештенство – пут мисионарења. На епархиском сабору града Моске, децембара месеца 2009-е, патријарх Кирил је изјавио да свака парохија треба да постане социјални центар. „Мисионарски минимум“ за сваку парохију јесте стварање Старатељског тела у који би ушли што већи број мирјана – политичара, новинара, пословних људи… Старатељска тела треба да се баве првенствено мисонарством.

Једним од важних момемената прошле годне јавља се дефинисање издавачке политике РПЦ-е. Настаје концепција издавачке делатности цензурисаног списка православне литературе, која ће бити одобравана од стране виших структура РПЦ-е. Време слободе говора и штампе је иза нас.

При Патријарху Кирилу радикално се изменио степен зависности РПЦ-е од државе. У време почившег патријарха Алексеја II, Московска патријаршија се налазила увек „при власти“, али се у многим питањима силно дистанцирала од те исте власти. Обим нове зависности Цркве од чиновника и власти, која се манифестовала протекле године – поражава. Црква се договара са депутатима „Једине Русије“ о „Законском учвршћивању социјалног партнерства РПЦ и државе“. Сведоци смо потпуног стапања органа РПЦ и мафијашко-корунпиране бирократије. Односи Цркве и државе у РФ одражаваће и даље особености руске државе – растућа регионализација, огромне разлике у развоју поједибних региона, отуђење власти од народа, гушење реалинх слобода, опасност од распада државе и огромно незадовољство народних маса. Слоган из совјетског времена „Радост и успех власти – наша радост и успех, а неуспех власти – наш неуспех“ – и у 21-ом веку овај совјетско-византиски принцип остаје неизмењен.

Што се тиче кампање за увођење предмета „Основе православне културе“, Редакциски савет РПЦ, коме је председавао сам Патријарх Кирил, дао је благослов за експериментално изучавање предмета у неким регионима Русије, из спорног уџбеника ђакона Андреја Курајева. На тај начин су одбачена сва мишљења многобројних стручњака и њихова искустава у предавању овог предмета а која се тичу садржаја самог уџбеника. Треба ли нагласити да су ставови ђакона Андреја Курајева и његов катихизис истоветни са катихизисом епископа браничевског Игњатија Мидића и њиховог духовног ментора митрополита Јована Зизуласа. Ђакон Андреј Курајев је стекао протекле године нарочиту „популарност“ изјавом да

„никаква огањ са небеса не силази на велику суботу у Јерусалиму, већ Патријарх пали себи свеће“.

Свакако да је најтежи утисак, у протеклој години, остао после усвајања новог Парохиског Устава РПЦ-е. Нови парохиски устав РПЦ-е је ставио крст на парохиску демократију и коначно сахранио наде о поновном рођењу принципа парохиског живота и избора свештеника. У новом уставу јасно је изражено неповерење према свештенику и парохији, који сада губе сва своја ранија права. Приликом исчитавања новог устава, немогуће је не отети се утиску да се његовим циљем јавља парализа воље свештеника и парохије, да би, обавезујући се да потпишу такав устав, остали без свих права у односу на више органе црквене власти. Више од тога, иза свих ових корака званичне синодалне власти, стоји држава са њеним моћним апаратом. И замислимо сада да на „будућем Свеправославном Сабору“, донесу одлуке о реформи календара, поста, признању папе …, то при оваквом црквеном уставу свака помисао о противљењу спровођења таквих одлука пада у воду. Чека нас веома тешко време и то ускоро. Што се тиче парохијана, они по новом уставу немају никаква права, за њих је предвиђена улога финансијера парохије.
Има овде још један важан моменат, који говори о незаконитости и непоштвовању унутрашњег устројства цркве. Наиме, предходини устав је донет на Сабору, а овај нови на Синоду. Значи Синод је преузео читаву власт у Цркви и на тај начин озакоњује безакоње у самој Цркви – непоштујћи ни сопствени устав. Нови устав потпуно ставља у завистан положај свештеника ка епископу, који више подсећа на однос кмета и господара. Без епископа свештеник ни корак не може да учини. Свештеник, по новом уставу, може бити смењен ако не поштује државно законодавство. А уколико то законодавство нарушава Закон Божији, шта у томе случају учинити?. Кога слушази, Бога или човека?. Једном речју нови парохиски устав оставља мучан утисак.

Пошто су права хомосексуалаца и остале „веселе“ популације сада хит у читавом западном свету, ни Патријарх Кирил није хтео да заостане за модерним схатањима данашњег морално деградираног човечанства. Тако је он, крајем децембра у храму Христа Спаса у Москви, после сусрета са Секретаром Савета Европе Турберном Јагландом, изјавио да „РПЦ-а прихвата сваки човеков избор у сфери сексуалне оријентације и иступа против дискриминације сексуалних мањина“.  Морамо признати да је Патријарх Кирил на линији, позавидио би му и гласноговорник Синода СПЦ-е, епископ бачки др. Иринеј Буловић, који је да би оспорио православни став митрополита Амфилохија о срамној „паради поноса“, рекао да је изјава митрополита Амфилохија његов лични став, али не и гледиште Цркве. Мора се признати – Патријах Кирил је био много отворенији и јаснији.На крају, могли би смо рећи да су сви они који су се прибојавали доласка државног човека на чело РПЦ-е, били у праву. Руководећи се византиским принципом хармоније Цркве и државе, Патријарх Кирил је искористио свој положај и Цркву ставио у завистан положај према држави, учврстио власт црквене хијерхији и укинуо сваку самосталност парохије и свештенства, а обичном верујућем човек унео зебњу у душу гледајући и питајући се:

„Куда то иде РПЦ-а?“.

Младен Олуић