logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Русија, Религија    Аутор: Mladen Oluic    819 пута прочитано    Датум: 12.01.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Синод је преузео читаву власт у ЦрквиПрошло је нешто више од годину дана, од како је РПЦ-а добила новог Патријарха – Кирила Гунђајева – и ако би смо анализарили протеклих годину дана у животу РПЦ-е,

за новинар.де из Москве Младен Олуић, 11.01.2010

+++

могли би да уочимо неколико важних детаља.. Већ приликом кампање, за избор новог Патријарха, која је иначе више приличила неком политичару, јасно је било да држава неће дозволити изненађење и да Кирил Гунђајев мора бити нови Патријарх.

Таквог „ефективног“ Патријарха РПЦ-а није никада до сада имала. Своју харизму патријарх РПЦ-е стекао је много раније, још у време док је био „други човек РПЦ-е“, износећи своје ставове из области које су ван цркеног делокруга, првенствено из низа друштвено политичких питања, који је својим ораторством и политичким деловањем засенио, већ тада све, не само црквене, већ и политичке вође данашње Русије. Очигледно да га је власт одавно припремала за дужност првог човека РПЦ-е. Са њим би се могао историски поредити само патријарх Никон, који је био на челу РПЦ-е у време великог раскола на стари и нови обред.

У овом тексту осврнућу се само на неколико унутрашњих корака, које је патријарх Кирил предузео у првој години свога патријаршества, пошто нам је спољна делатност позната од раније.

Протекле године Патријарх Кирил је извршио реформу више црквене управе, установио нове органе за праћење односа Цркве и државе, инфомациону службу, низ нових секретаријата. У Патријаршији су обновљени сајтови патријаршији и службе за спољне послове, на чијем се челу сада налази архиепископ Иларион, који је продужио отворену екуменистичку спољну политику свога предходника, сада патријарха Кирила, и који је у протеклој години раширио контакте са руским протестантима.

Својим личним примером, на многим „пропагандним“ наступима на стадионима, с интелигенцијом, женском популацијом, у социјалном дијалогу – он је утро пут који би требало да следи руско свештенство – пут мисионарења. На епархиском сабору града Моске, децембара месеца 2009-е, патријарх Кирил је изјавио да свака парохија треба да постане социјални центар. „Мисионарски минимум“ за сваку парохију јесте стварање Старатељског тела у који би ушли што већи број мирјана – политичара, новинара, пословних људи… Старатељска тела треба да се баве првенствено мисонарством.

Једним од важних момемената прошле годне јавља се дефинисање издавачке политике РПЦ-е. Настаје концепција издавачке делатности цензурисаног списка православне литературе, која ће бити одобравана од стране виших структура РПЦ-е. Време слободе говора и штампе је иза нас.

При Патријарху Кирилу радикално се изменио степен зависности РПЦ-е од државе. У време почившег патријарха Алексеја II, Московска патријаршија се налазила увек „при власти“, али се у многим питањима силно дистанцирала од те исте власти. Обим нове зависности Цркве од чиновника и власти, која се манифестовала протекле године – поражава. Црква се договара са депутатима „Једине Русије“ о „Законском учвршћивању социјалног партнерства РПЦ и државе“. Сведоци смо потпуног стапања органа РПЦ и мафијашко-корунпиране бирократије. Односи Цркве и државе у РФ одражаваће и даље особености руске државе – растућа регионализација, огромне разлике у развоју поједибних региона, отуђење власти од народа, гушење реалинх слобода, опасност од распада државе и огромно незадовољство народних маса. Слоган из совјетског времена „Радост и успех власти – наша радост и успех, а неуспех власти – наш неуспех“ – и у 21-ом веку овај совјетско-византиски принцип остаје неизмењен.

Што се тиче кампање за увођење предмета „Основе православне културе“, Редакциски савет РПЦ, коме је председавао сам Патријарх Кирил, дао је благослов за експериментално изучавање предмета у неким регионима Русије, из спорног уџбеника ђакона Андреја Курајева. На тај начин су одбачена сва мишљења многобројних стручњака и њихова искустава у предавању овог предмета а која се тичу садржаја самог уџбеника. Треба ли нагласити да су ставови ђакона Андреја Курајева и његов катихизис истоветни са катихизисом епископа браничевског Игњатија Мидића и њиховог духовног ментора митрополита Јована Зизуласа. Ђакон Андреј Курајев је стекао протекле године нарочиту „популарност“ изјавом да

„никаква огањ са небеса не силази на велику суботу у Јерусалиму, већ Патријарх пали себи свеће“.

Свакако да је најтежи утисак, у протеклој години, остао после усвајања новог Парохиског Устава РПЦ-е. Нови парохиски устав РПЦ-е је ставио крст на парохиску демократију и коначно сахранио наде о поновном рођењу принципа парохиског живота и избора свештеника. У новом уставу јасно је изражено неповерење према свештенику и парохији, који сада губе сва своја ранија права. Приликом исчитавања новог устава, немогуће је не отети се утиску да се његовим циљем јавља парализа воље свештеника и парохије, да би, обавезујући се да потпишу такав устав, остали без свих права у односу на више органе црквене власти. Више од тога, иза свих ових корака званичне синодалне власти, стоји држава са њеним моћним апаратом. И замислимо сада да на „будућем Свеправославном Сабору“, донесу одлуке о реформи календара, поста, признању папе …, то при оваквом црквеном уставу свака помисао о противљењу спровођења таквих одлука пада у воду. Чека нас веома тешко време и то ускоро. Што се тиче парохијана, они по новом уставу немају никаква права, за њих је предвиђена улога финансијера парохије.
Има овде још један важан моменат, који говори о незаконитости и непоштвовању унутрашњег устројства цркве. Наиме, предходини устав је донет на Сабору, а овај нови на Синоду. Значи Синод је преузео читаву власт у Цркви и на тај начин озакоњује безакоње у самој Цркви – непоштујћи ни сопствени устав. Нови устав потпуно ставља у завистан положај свештеника ка епископу, који више подсећа на однос кмета и господара. Без епископа свештеник ни корак не може да учини. Свештеник, по новом уставу, може бити смењен ако не поштује државно законодавство. А уколико то законодавство нарушава Закон Божији, шта у томе случају учинити?. Кога слушази, Бога или човека?. Једном речју нови парохиски устав оставља мучан утисак.

Пошто су права хомосексуалаца и остале „веселе“ популације сада хит у читавом западном свету, ни Патријарх Кирил није хтео да заостане за модерним схатањима данашњег морално деградираног човечанства. Тако је он, крајем децембра у храму Христа Спаса у Москви, после сусрета са Секретаром Савета Европе Турберном Јагландом, изјавио да “РПЦ-а прихвата сваки човеков избор у сфери сексуалне оријентације и иступа против дискриминације сексуалних мањина“.  Морамо признати да је Патријарх Кирил на линији, позавидио би му и гласноговорник Синода СПЦ-е, епископ бачки др. Иринеј Буловић, који је да би оспорио православни став митрополита Амфилохија о срамној „паради поноса“, рекао да је изјава митрополита Амфилохија његов лични став, али не и гледиште Цркве. Мора се признати – Патријах Кирил је био много отворенији и јаснији.На крају, могли би смо рећи да су сви они који су се прибојавали доласка државног човека на чело РПЦ-е, били у праву. Руководећи се византиским принципом хармоније Цркве и државе, Патријарх Кирил је искористио свој положај и Цркву ставио у завистан положај према држави, учврстио власт црквене хијерхији и укинуо сваку самосталност парохије и свештенства, а обичном верујућем човек унео зебњу у душу гледајући и питајући се:

„Куда то иде РПЦ-а?“.

Младен Олуић





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo