Вести

Poštovni gospodine uredniče, vezano za moj objavljeni tekst „Laž caruje snaga klade valja“, dvojica sveštenika i nekoliko laika elektronskom poštom,

prota Dragan Saračević sr u Kanberi 10. januara 2010. godine

+++

dostavili su mi primedbu na moju tvrdnju iz pisma upućenog, sada upokojnom Dragomiru Šipovcu, bivšem arhijerejskom zameniku, gde sam napisao da je „arh. namesnik počinio „razbojništvo“… i da su „arhijerejski namesnik i episkop, eparhiju novogračaničke mitropolije pretvorili u jedno obično udruženja lažova i prevaranata“, smatrajuci da ona nije na mestu, da je preoštra i neumesna.

Umesto odgovora, kako njima tako i svima posetiocima Vašeg portala i čitaocima Vaših tekstova, najuctivije Vas umoljavam da pod naslovom „Laž caruje snaga klade valja – drugi deo“, objavite moju tužbu, koju sam svojevremeno podneo Crkvenom Sudu moje bivše eparhije protiv arhijerejskog namesnika g. Djura Djurdjevica i bivseg episkopa g. Milutina (Mihaila) Knezevica, a u kojoj se nalaze dokazi ove moje tvrdnje.

Naravno, imajući u vidu da su pojedini eparhijski crkveni sudovi samo poluge autokratske vlasti, i da se obično potežu i služe za uterivanje straha nižoj jerarhiji, ova tužba nije nikada uzeta u razmatranje, niti je protiv imenovanih pokrenut crkveno-sudski postupak, što je u svakom normalnom pravnom poretku OBAVEZNO.

Doduše, moguce je da su u ovom slucaju vlastodrsci bili oslobodjeni sudske procedure, ili je to bio presedan, gde jedan običan sveštenik tuži svog namesnika i svog episkopa.

Mozda, ovo istvremeno predstavlja i svojevrstan kuriozitet, gde se jedan običan svestenik eto usudio i „drznuo“ da povredi nepovredive ili možda „nepogrešive“, i da ih stavi na Sud gde im se tako pruza i prilika da sude sami sebi?!

Unapred zahvalan
prota Dragan Saracevic sr
u Kanberi 1. januara 2010. godine

+++

+++

+++

Црквеном Суду Епархије аустралијско-новозеландске, митрополије новограчаничке Манастир Светог Саве,
Њаллароо Роад, Халл АЦТ 2618

Протојереју Ставрофору, Велибору Бојичићу, црквеносудском тужиоцу

Предмет
ТУЖБА против:

1. Протојереја Ставрофора Ђура Ђурђевића, архијерејског намесника за Исток и секретара епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Слободне Српске Православне Цркве.

2. Његовог Преосвештенства ГГ Милутина (Михаила) Кнежевића, епископа ваљевског бившег епископа Слободне Српске Православне Цркве, епархије за Аустралију и Нови Зеланд.

Овим обраћањем подносим тужбу епархијском Црквеном суду, против протојереја-ставрофора Ђура Ђурђевића који је у случају спора у ЦШО „Св. Никола“ у Блектауну, узурпирао власт и злоупотребио свој положај архијерејског намесника и секретара епархије, непоштујући епархијски Устав, као и важеће законе државе Нови Јужни Велс, који се односе на питања запошљавања.

Овим обраћањем подносим тужбу епархијском црквеном суду, против Његовог Преосвештенства ГГ Милутина (Михаила) Кнежевића, епископа ваљевског, бившег епископа Слободне Српске Православне Цркве, епархије за Аустралију и Нови Зеланд, који је злоупотребио свој положај, занемарио своје професионалне дужности и обавезе, преварио ме и није испунио обећања из договора у вези са решењима, како Црквеног, тако и Врховног Суда, према којима је био обавезан да ме премести на другу парохију за коју је било договорено, непоштујући епархијски Устав, као и важеће законе државе Нови Јужни Велс у вези са питањима запошљавања.

Будући да антагонизми између мене и првог оптуженог, (г. Ђура Ђурђевића) трају врло дуго, заправо од дана његовог доласка у Аустралију, где је у периоду, од 1995. године настојао свим могућим начинима и средствима да будем удаљен из чланства Епархијског Савета у коме сам до тада био пуних десет година, а једно време и први подпредседник истог. Такође успео је у својим настојањима, не бирајући средства да приграби у епархији власт на свим нивоима уз помоћ ондашнњег епископа г. Саве на Црквено-народном сабору 1998. године, када је у епархији извршен „пуч“ и да ме уклони са положаја секретара епархије, са положаја уредника Епархијског Весника и Црквеног календара.

О догађајима који су претходили горе наведеним детаљима, докази постоје у записницима са свих седница Еп. Савета, где је он непрестано вршио директне и отворене нападе на мене, опонирајући свим мојим предлозима, и бојкотујући све пројекте, како у Епархијском Савету, тако и у Просветном Одбору, који су се тицали издавачке делатности. Прво је ликвидиран годишњи фонд Просветног одбора у ове сврхе, у које је новчану фондацију уложила породица великог добротвора манастира Новог Каленића и носиоца Ордена Светог Саве, покојног Ђорђа Брадића, чиме је онемогућено издавање редовних годишњих публикација, као и часописа за децу „Светосавље“, кога сам такође ја према одобрењу Еп. Савета, покренуо и уређивао. Илустрације ради, у погледу администрације, он је био једини свештеник, а захваљујући лично његовом настојању и његова ЦШО била је једина у нашој епархији, који су одбили употребу једнообразних епархијских Крштеница, Венчаница и Меморандума-заглавља, за ЦШО и Парохије, које су биле одобрене од Епархијског Савета. Разлог је био тај што су биле израђене по моме личном предлогу и пројекту.

Кулминација његових активности уперених против мене достигла је своју завршницу у „Случају Блектаун“. Он је био кључна личност, почевши од организовања завере, коју је он иницирао, као и у остваривању крајњег циља; мог прогона из Сиднеја, и отимања парохије на један крајње непримерен и противзаконит начин -преваром.
Власт у овој држави колико сам ја упознат подразумева и одговорност.

Злоупотребе полажаја у власти подлежу кривичној одговорности, а као такве и легалном цивилном судском поступку, а неке од изложених, по моме мишљењу имају и криминалне конотације. Не бирајући средства и користећи најпрљавије методе рада у обрачуну самном, (лаж, обману и превару) у овај „свој пројект“ мога деградирања и изоловања, са крајњим циљем мога прогона из Сиднеја, успео је да увуче и бившег Епископа Милутина, који није био у стању да стекне праву слику о свим збивањима и тако разлучи истину од његових предлога које му је сервирао, а он пак тим лажним предлозима увек веровао и по њима доносио своје одлуке.
Ради бољег прегледа, детаљи свих његових злоупотреба положаја и узурпирања власти, у „Афери Блектаун“, биће изнети хронолошким редом и по тачкама.

+++

1. Почело је са осликавањем св. Храма. Уметник који је изводио радове, г. Радош Стевановић, имао је 20. јануара 2002. године састанак са Управним одбором ЦСО, када је дошло до неспоразума у вези са његовим потраживањем, које је било противно и усменом и писменом споразуму потписаном у Емиграционом департменту, где је тадашњи председник г. Милан Стојчевић одбио да разговара и споразумно решимо проблем. Лично сам тражио да се разговара и неспоразум реши. У томе циљу са покојним г. Андријом Кајтезом, посетио сам г. Стевановића, и тражио да разговарамо на шта је он пристао, али је г. Стојчевић у одбијању био упоран. Лично сам молио г. Кајтеза да он утиче на тадашњег председника. Ни то није помогло. Г. Кајтез је тражио да се разговара, рекавши да г. Стевановић „може да тужи ЦШО“. Председник је био одлучан и ракао: „нека тужи“, на чему се и заавршило. Овом разговору сам лично присуствовао, а он је поменут и неколико пута, и налази се рекоридиран у записницима са седница ЦШО, што је покојни Кајтез лично и неколико пута потврдио.

После овога г. Стевановић је исту представку, поднео арх. Намеснику г. Ђуру Ђурђевићу, Документ бр.1, са захтевом да он као намесник и „прва претпостављена власт“ интервенеше у спору. Представка је била намењена г. Епископу (еп. Никанор). Представку је према сопственој изјави, арх. намесник добио у првој недељи фебруара 2002. године, сто значи свега две недеље после поменуте седнице. Исту је задржао, не обавестивши ни г. Епископа, ни мене као надлежног пароха, нити Управни Одбор ЦШО у Блектауну. Од стране адвоката гђе Милене Мијатовић, 8. августа, обавештен сам о поднетој тужби Врховном суду за Индустријске односе државе Нови Јужни Велс. Истога дана смо ја и тадашњи председник г. Илија Виторовић, посетили адвоката и добили копију тужбе. Такође истога дана смо тражили пријем код намесника проте Ђурђевића, који нас је примио у канцеларији ЦШО у Кабрамати. У разговору нам је казао да је г. Стевановић код њега био и поднео своју горе поменуту жалбу, Документ бр. 1 још у фебруару месецу. Једноставно речено, били смо шокирани. Копију ове представке поседујем лично, јер ми је на моје инсистирање, после неколико дана, (29. августа) послао фексом. Сведок је бивши председник ЦШО г. Илија Виторовић, и садашњи члан Еп. савета г. Петар Мандић, ондашњи председник ЦШО у Кабрамати.

Образложење:

Арх. намесник је био дужан да о овоме обавести релевантне факторе: г. Епископа, јер је жалба била упућена лично њему, као и Управни Одбор ЦШО, на кога се жалба односила, сто није учинио, а такође није обавестио ни мене као надлежног пароха. Овај поступак представља утају документа, и несумњиво је проузроковао судски спор, који је се могао спречити интервенцијом одговорних црквених власти, да је арх. намесник поступио по својој службеној дужности. Напротив, овај спор је резултирао највећом афером, највећим скандалом и најскупљим судским процесом у историји СПЦ у Аустралији.

+++

2. После противзаконитог закључавања светог храма у коме сам служио као стално постављен свештеник и као старешина, и закључавања моје парохијске канцеларије, где сам се налазио на дужности сталног пароха, као старешина парохије, према Уставу ССПЦ ЕАНЗ члан. 133, покренуо сам Црквено судски поступак против починилаца ових прекршаја. У време док је предмет још био пред Црквеним судом, у једном службеном разговору по овом питању, 12. арпила 2004. године, арх. намесник ме је питао, да ли бих ја прихватио премештај за ЦШО „Св. Ђорђе“ у Канбери, будући да г. Епископ жели да обнови и побољша квалитет Епархијског Весника, али да г. Епископ исто тако жели да има и контролу над тим радом. Казао ми је да они сматрају да бих ја за тај посао био најповољнији, јер сам раније био уредник истог. Верујући му да је ово истинито и озбиљно питање, одговорио сам да не могу да му кажем одмах, будући да сам и са како с парохијом, тако и својом кућом и са породицом везан са Сиднеј, а осим тога, ми немамо никога свога у Аустралији, те да ће раздвајање породице у овом моменту бити велика препрека, али да ћу га после разговора са супругом и децом, обавестити. После недељу дана, и консултација са породицом, обавестио сам га да бих то у интересу Цркве прихватио, а исто тако, да би се и „случај Блектаун“ безболније и једноставније решио.

На опште изненађење, Црквени суд је противно пословнику и правилнику о раду Црквених судова, донео одлуку да се ја „премештам “ и то „по потреби службе“, без назначеног места премештаја, и да ће ту одлуку спровести г. Епископ у кругу његове надлежности, Документ бр. 2. Црквени Суд није могао да донесе овакву одлуку, зато што сам ја пуних 14. година, према важећем Уставу био на дужности „сталног пароха“. Према канонском поретку у Цркви, по потреби службе може бити премештен само „привремени парох“ и тај премештај врши Епископ у кругу своје надлежности а не Црквени суд.

Даље, пресуда дословце констатује да у моме случају; „не постоји кривица на основу које бих могао изгубити парохију, или парохијску службу“. Истовремено, пре извршеног и прецизно одређеног премештаја, кога сам ја очекивао да се изврши према ранијем договору са арх. намесником, поставља се у моју парохију „администратор“, што је још једна неправилност у црквено судском поступку, јер се администратор не може поставити, док парох није разрешен, односно премештен са прецизно одређеним местом премештаја. После овога, противно канонском поретку, као стални парох, ја сам остао без парохије и парохијске службе, закључно са даном подношења ове тужбе, јер ова одлука још није спроведена. Сматрао сам да то што је договорено и на шта сам пре заседања Црквеног суда пристао, треба да се спроведе, и зато сам изјавио да прихватам пресуду, и да сам спреман да по њој поступим. Међутим, како се испоставило, према моме сазнању о премештају за Канберу није било претходног договора са г. Епископом, што он може да посведочи лично, и да до мога премештаја у Канберу наравно није ни дошло.

У међувремену је рукоположен и тамо постављен други свештеник, без обзира на то што сам ја и онда био без парохије.

Образложење

Овај поступак намесника Ђура Ђурђевића представља тежак дисциплински прекршај и злоупотребу положаја, посебно што се овде радило о питању од фундаментално животног значаја, не смо за моју свештеничку службу, већ и за мој лични и породични живот. Моје је лично мишљење да оваква радња исто као и претходна, има криминалне конотације, јер сам овиме једноставно преварен, односно обманут, чиме сам остао без запослења као и основних извора својих животних прихода. Више је него јасно да је мој претходни пристанак за тренсфер у Канберу, на Црквеном суду искоришћен и злоупотребљен, да бих једноставније био склоњен са парохије. Овде поново напомињем да премештај привременог пароха по потреби службе, према канонском поретку у Цркви, врши искључиво Епископ, док стални свештеник не може бити премештен по потреби службе. Премештај сталног пароха није могуће извршити по потреби службе, већ само по молби или по установљеној кривици. Поново подвлачим, да пресуда Црквеног суда искључиво наводи да „немам кривицу која би проузроковала губитак парохије или парохијске службе“.

Премештај сталног пароха, по некој евентуално искрслој потреби службе могуће је извршити искључиво и само у споразуму са сталним парохом . Начелни споразум је у овом случају и постојао, али је како се испоставило, у питању била најбруталнија превара.

+++

3. После изрицања пресуде Црквеног суда, посебном одлуком и циркуларним расписом свим ЦШО и свом свешенству обе епархије у Аустралији, достављено је до знања да се у парохијском храму у Блектауну, због незаконитог закључавања светог храма и одбијања оптужених и осуђених да предају дужност Привременом повереништву, свим свештеницима са територије Аустралије и Новог Зеланда, забрањује се богослужење, као и сви обреди. Противно овој забрани, намесник је послао тада протојереја Николу Билића да у Блектауну служи Св. Литургију сваке недеље. Оца Николу Билића сам после две недеље служења позвао телефоном и питао, на основу чега он тамо богослужи, када о томе постоји врло прецизна одлука г. Епископа и Епархијског Савета? Одговорио ми је да му је то у дужност и то усмено, ставио намесник прота Ђуро Ђурђевић. После овога исти је наставио са богослужењима. Поново сам интервенисао и питао га како и зашто богослужи? Одговорио ми је да је од намесника добио и писмени акт. У међувремену је арх. намесник уз саслужење протојереја Владислава Ђорђевића, извршио и једно опело. Лично сам интервенисао, са образложењем да то не сме да уради, и да тим чином крши наређења Епархијских власти, и да ће му свети храм откључати они који су га претходно надлежном свештенику закључали. Није помогло, и опело је извршено. После овога, лично сам се обратио г. Епископу и тражио интервенцију по овом питању што је учинило и још неколико свештеника, после чега је коначно престало са богослужењима.

Образложење

У овом случају је дошло до озбиљне злоупотребе положаја, као и до тешког прекршаја црквене дисциплине, где су у питању:

1. Узурпирање власти.

2. Јасно изражена самовоља и преузимање решавања проблема по своме личном нахођењу.

Овај поступак је имао крајње негативни ефекат, чиме су се осуђени, који нису поштовали пресуду Црквеног суда једноставно осилили, јер су ово „доброчинство“ арх. намесника, односно како је он то правдао његовим „показивањем добре воље“, протумачили као његову отворену подршку њиховом безакоњу.

+++

4. Одлуку Црквеног суда осуђени и искључени чланови ЦШО нису прихватили и нису пошовали, па тако црквене власти нису биле у стању да реше проблем. Да црквене власти нису биле ни вољне да ово питање реше у истинитом интересу Цркве, види се по томе да нису желеле да улазе у сукоб са лаицима, и да им је лакше и једноставније решење било да свештеника погазе и склоне, да би групу лаика који су самовољно закључали свети храм, на тај начин задовољили. У ово сам се уверио 15. августа 2004. године, када сам од арх. намесника у 16.30 часова, добио телефонски позив, којим ме је обавестио да г. Епископ жели да о „нечему“ хитно разговарамо истога дана. Тада сам светио кућу мојој парохијанки гђи Вери Тошић, у сиднејском предграђу Силванија, и због удаљености обећао да ћу доћи између 18.оо и 19.оо часова. Тако је и било. Састанак је одржан у Кабрамати где је г. Епископ захтевао да се дословце, „повучем са парохије“ будући да преузимање ЦШО од стране Повереништва није успело. Ово је значило ништа друго, него да се ја уклоним, а они који су од стране Црквеног суда осуђени и искључени да и даље остану да управљају ЦШО.

У легитимном преузимању ЦШО, према одлуци Привременог повереништва, арх. намесник није уопште учествовао. Одбио је да да свој телефон за контакт Полицији и Служби обезбеђења, а г. Епископ је мени лично забранио да дам мој број, чиме је се ствар искомпликовала и наравно овај организовани покушај није успео. Ја сам у међувремену већ био припремио сву потребну документацију за Врховни Суд, према једној од одлука са претходне седнице Повереништва, Документ бр. 3.

Тако је започео судски процес на Врховном Суду државе Нови Јужни Велс.

Трасти је као први тужилац тражио да се црквена имовина ослободи у сврху у коју је према Уставу и аустралијском закону намењена, а ја сам као други тужилац тражио да се вратим на моју службу, будући да сам незаконито уклоњен.

Образложење

Као што сам навео, у легитимном преузимању ЦШО арх. намесник није уопште узео учешће. Стајао је потпуно по страни и одбијањем учешћа практично блокирао преузимање ЦШО, које је било организовано у споразуму са полицијом, службом обезбеђења, телефонском и поштанском службом, а према решењима Црквених власти и решењу Повереништва од 22. јула 2005. Документ бр. 4 . После промене кључева и постављања службеног обезбеђења, уместо да се састанак Повереништва одржи у канцеларији ЦШО, он је као администратор одржао састанак у мојој кући, 29. истог месеца, Документ бр. 3.

На томе састанку коме је он, као и претходном председавао, казао је да таква одлука о преузимању ЦШО од стране Повереништва, није донета. Када му је предочено да је на претходном састанку од 22. јула лично он изнео план у вези са том одлуком, који је усвојен, рекао је да се он тога не сећа.

Овим својим поступком, и очигледно лажном изјавом, показао је да као арх. намесник по својој дужности не жели да уђе у директан сукоб са онима који су пресудом Црквнеог суда осуђени и смењени са својих дужности у ЦШО, и проблем реши према важећим одлукама Црквених власти, што је резултирало судским поступком на цивилном Врховном Суду.

Наставак следи