Вести

Gotovo do juče su Mesiću laskali serdaru, a on nikad njima vojvodo, dok su danas iznenađeni pomilovanjem ratnog zločinca i njegovom posetom Prištini.

za novinar.de Dragan Vidaković, 09.01.2010

+++

Šta mislim o Mesiću, objavio sam u Novostima, dok ih je uređivao veliki čovek Željko Vuković i dok je rubrika pisama čitalaca bila uvažena u tim novinama, i zato neću da se upustim u hajku na njega danas, već samo želim da podsetim šta sam o njemu mislio nekad kada je on, isti ovakav i još gori, za Beograd bio uvažen gost i veliki demokrata.

Lažne zakletve (Večernje novosti 11.03.2005)

Čitam u „Novostima“ da Mesić kaže da se „ne mogu menjati pravni poredak i granice uspostavljene posle Drugog svetskog rata“ i teško je poverovati svojim očima da tako piše, da to kaže moj bivši predsednik koji se zakleo da će braniti ustavni poredak i teritorijalni integritet moje države SFRJ (na koju se upravo odnosi ta nepromenljivost o kojoj govori), države koju je štitilo izgleda mrtvo međunarodno pravo, predsednik koji me je brutalno prevario i gurnuo u rat, u katastrofu koja traje i dan danas i koji se još hvalio po Zagrebu da je „Ispunio zadatak, da Jugoslavija više ne postoji“

Ponovio je da je za sve kriv Milošević i velika Srbija, oko koje se inače godinama vodi bitka u Hagu i izuzev što ju je pronašao u glavama nekih Srba čak ni sam Najs po tom pitanju nije ništa značajnije uradio, što sve ništa ne smeta Mesiću da kao aksiomu izriče tu austrougarsku floskulu upotrebljivu za beskonačno širenje patološke mržnje prema Srbima, danas sublimisanu samo u jednom imenu.

U knjizi Jelene Guskove upravo se citira Mesić koji kaže da su se „papa i Genšer složili da je najbolje da Jugoslavija prestane da postoji“ i sasvim je jasno da njen nestanak i slaganje oko toga upravo znače promenu granica, za koju Mesić kaže da je nedozvoljiva, krivotvoreći činjenice, poturajući da se taj stav ustanovljen posle Drugog svetskog rata odnosi na unutrašnje-administrativne granice, na Hrvatsku, a svako zna da ona nije bila međunarodno priznata država i da se to na nju odnosi kao što se može odnositi na Kataloniju, Baskiju, Korziku, Tirol, i mnogobrojne druge administrativne jedinice u okviru međunarodno priznatih država.

Ne verujem da je Mesiću nepoznato da je Tuđman javno izjavio na mitingu u Zagrebu da „rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela“ i valjda je svakome jasno da ta izjava poništava sve druge priče, i da postoji međunarodno pravo Hrvatska bi sela na optuženičku klupu, kao jedna od najodgovornijih za sva kasnija zla kojima je ishodište upravo ta suluda želja da se ratom, umesto pregovorima i poštovanjem ustavne procedure, ostvare eventualna prava na samopredeljenje i izlazak iz federacije.

(Ne)zaboravni Mesić (Večernje novosti 25.03.2005.)

Predsednik Hrvatske, moj nekadašnji predsednik, ponaša se kao da su baš svi u Srbiji pretrpeli moždani udar, da se ničega ne sećaju, da im je mozak potpuno ispran.Ali, i da je tako, ostalo je bar nešto u knjigama, gde piše da Mesić gotovo trijumfalno potvrđuje činjenicu da su se „papa i Genšer složili da je najbolje da SFRJ prestane da postoji-da nestane“

Naravno da nije nikakav probelm u tome što su se oni složili, problem je jedino u tome što tragične posledice nikoga ne amnestiraju od odgovornosti, ma ko bio u pitanju, ali o tome za sada nema ni pomena.

Dakle svima je, a i Mesiću svakako, savršeno jasno da je uslov svih uslova za kasnija krvava i tragična događanja na prostorima bivše SFRJ, upravo taj nerazumni dogovor da se ona razbije i surovi plan realizacije njenog razbijanja-udruženi nezločinački poduhvat(?!).

Pošto su Srbi svoje vojno i političko rukovodstvo smestili u Hag, a bar polovina (srpskog) naroda mazohistički smatra da su Srbi jedini, najveći i isključivi krivci za svo zlo koje se desilo, Milošević pogotovo, sasvim je onda razumljiva Mesićeva taktika, pa umesto da priča o svojoj i odgovornosti Hrvatske, koja postoji i koja je velika, Mesić priča o napadu Srbije na Hrvatsku, kao da pre toga Hrvatska nije napala SFRJ, kao da pečeni volovi po Dubravi i „diljem lijepe njine“, šahovnice i genetsko sećanje na tragičnu prošlost nisu Srbe dozvali pameti i sprečili reprizu 1941., ili je baš u tome njihova jedina i najveća krivica.

Ostaju međutim neumitne činjenice da se neće moći izbeći priča o krvavoj Korani, Lori, Pakračkoj poljani, jamama Velebita i hiljadama manjih ili većih „Bljesaka“ i „Oluja“, o tim čudovišnim elementarnim nepogodama koje su se sručile na porazbijane srpske lobanje. Ali, ko će da svedoči o tom najvećem, najbrutalnijem i najvećem etničkom čišćenju u lažljivoj Evropi stotina hiljada srpske sirotinje? Za sada izgleda niko! Prognanici su na kolektivnim poternicama. Sanader bi kao da ih vrati u Hrvatsku, Evrope radi, ali ne može jer su ratni zločinci. Krivi su jer su spasli glavu.

Hrvati inače ne daju ništa svoje. Ni stopu zemlje. Vidimo da nema mira čak i dok Šarengradska ada ne pripadne Hrvatskoj, a Srbija može da se čereči kako kome padne na pamet, i još pride, zbog navodno dobrosusedskih odnosa treba da ćutimo, da suzbijamo na svaki način ono vizantijsko, naravno prljavo, u nama i da se neprekidno izvinjavamo i molimo ih za oproštaj za sve ono što smo ih primorali da nam nerado učine.

Dragan Vidaković