Вести

Grupa srpskih rodoljuba iz Minhena je pre više godina, izmedju ostalog nabavila dvadesetak vrlo vrednih bolničkih kreveta za porodilište u Gračanici.

Ing. Šaponjić Vladimir 10.01.2010, Landshut – SR Nemačka

+++

Oni su dugo vremena trazili ko bi pomogao da se ti kreveti odvezu na jug Srbije, Kosovo i Metohiju. Vise puta obraćali su se i meni, na kraju, morao sam pomoci. Kako su troskovi puta (izuzev goriva) isti za kamion od 3,5 tone kao i za kamion od 10 tona tako sam od Nemackog crvenog krsta (koji mi je pomagao svo vreme prokletog bratoubilackog rata u Bosni i Kraini) iznajmio kamion sa prikolicom od 40 tona. Troskove transporta sam obezbedio zajedeno sa tih nekoliko srbskih rodoljuba iz Minhena i Srpskim kulturnim udruženjem „Sveti Sava“ takođe iz Minhena.

Tako smo u jedan kontejner utovarili stvari iz Minhena; bolničke krevete sa nadkasnama, polovne kompjutere, monitore, štampače, dečje igračke, a drugi kontejner sam ja napunio u Landshutu sa takodje vrlo vrednim stvarima; raznom bolničkom opremom, bolničkim vešom, hirurskim vesom, carsavima, presvlakama, jastucnicama, peskirima, dusecima, invalidskim kolicima, invalidskim pomagalima, stakama, kolicima za hodanje, nocnim stolicama itd.

Covek sam od 74 godine, i umesto da svoje stare dane provodimna na plazama Karibika, ja sa dva svoja prijateljea (iz Nemackog crvenog krsta) jedan je uzeo odmor, a drugi (mojih godina) u penziji, sedam u kamion sa kontejnerima i krecem, po najvecem nevremenu, put Kosova da pomognem onoj sirotinji koja je jos ostala na nasem svetom ognjistu. Krenulu smo u dvanaest sati noci, dvojica u teretnjaku a jedan u pratecim osobnim kolima. Na Horgos smo stigli negde oko 15 sati.

I sta se desava? Na trazenje pasosa prijatelj iz crvenog krsta vadi licnu kartu. Covek uopste nije znao da sa licnom kartom nemoze da udje u Srbiju. Molilo sam i molio dezurnog policajaca, da ga pusti samo do Beograda gde bi u Nemackoj ambasadi uzeo rezervni pasos, ali policajac je bio neumoljiv. Sa komandirom policije nisam mogao stupiti u kontakt jer je navodno, bio odsutan. Dosao je jos jedan policajac. Molio sam i njega znajuci da se u takim slucajevima dobijaju posebne dozvole ali on je tvrdio da je ta praksa ukinuta, da su sada novi propisi. Ipak, na moji molbu otisao je da nazove ministarstvo unutrasnjih poslova (da traze odobrenje licno od ministra Dacica). Vratio je se posle dva sata i saopstio nam kako mu je navodno ministar Dacic odgovorio:

-„Ko će onda da poštuje zakon ako ga sam ministar krši“?

Nasao sam se u ocajnickoj situaciji. Policija primorava prijatelja iz Nemckog crvenog krsta koji je zaduzen za kamione da se vrati nazad, a on nece da ostavi vozilo za koje je zaduzen i predlaze da se vratimo u Madjarsku i robu poklonimo nekoj bolnici u Madjarskoj.

Sa kontejnerom koji sam ja napunio robom, mogao sam to i da uradim ali sta da radim sa kontejnerom u kojoj je roba nasih dobrotvora iz Minhena?

Ponovo se vracam na salter i molim, predlazem da nas prati neko iz policije, o nasem trosko, do njemacke ambasade u Beogradu. Ni to nije moglo. Na predlog da telefoniramo u Njemacku da nam se faksom posalje kopija pasosa policajac je izgubio strpljenje. Uhvatio se obema rukama za glavu, čupao kosu vičući:

• -„Čoveče, zar ne mozes da shvatis da ne moze!! Ne može!!“.  I sam sam izgubio nerve:
• -“ Zaista, ne mogu! Ne mogu da shvatim da u ovoj danasnjoj policiji nema ni jedinog humanog coveka …“?
• –„Ćutite, bre..! Zatvorice vas!!“ – prekinuo me je covek koji je sve to slusao. Ako hocete, imam broj Nemacke ambasade u Beogradu, posavetujte se sa njima.

Odmah sam nazvao ambasadu. Savetovano mi je da se dotični vrati u Budimpestu i sutra ujutru u Nemackoj ambasadi uzme pomocni pasos. Tako smo i uradili. Prijatelj bez pasosa odjurio je pomocnim kolima za Budimpestu a nas dvojica smo ostavili kamione na granici, pozvali taksi i otisli na spavanje u Suboticu. Tako smo izgubili citav jedan dan i nepotrebne materijalne troskove. Sutradan, Nemacka ambasada u Budimpesti je za pet minuta coveku izdala pasos, i on, da bi se vratio sto pre – na autoputu zatrpanom snegom – forsirao je auto do te mere da ce nam kasnije na samom ulazu u Novi Sad odkazati kvacilo.

Evropska Srbija a navike stare
Pozvali smo Auto-moto saves Srbije. I dosla je slep sluzba, sa velikom plakatom AMSS “Milanovic “ 21 000 Novi Sad ul. Olge Penavin br.2. Na nasu molbu da se vozilo otera u servis Toyote (u neposrednoj blizini) gospodin Milanovic nam je ponudio da on popravi kvacilo uz garanciju da ce on to isto tako strucno uraditi kao u servisu Toyota i sigurno duplo jevtinije. Pristali smo, znajuci cene takve opravke u Srbiji rekao sam mu da niukom slucaju cena nesme da bude iznad dvesto evra. Rekao je da je to malo. Na kraju smo se dogovorili da se on raspita koliko kosta novo kvacilo i rad njegovod mehanicara pa kada se vratimo sa Kosova da ga nazovemo da nam da ponudu i mi onda da odlucimo.

Kada sam ga po povratku sa Kosova 17 Decembra (kvar se desio 15 tog) pozvao iznenadio me je:

– „Auto je gotov“.

Na moje cudjenje uveravao me je da je opravka uradjena strucno i vise puta garantovao da je ugradio novo kvacilo. Na pitanje za cenu rekao je 350 evra. Odgovorio sam mu da je to preskupo. Reagovao je vrlo zucno, tvrdeci da je njegov mehanicar navodno dvanaest sati radio na opravci pa ako mozemo da budemo taki neljudi on ce da izgradi kvacilo i vrati vozilo u prvobitno stanje.

Kao humanitaran covek nisam mogao da dozvolim da to radi, dogovorili smo se da dodjem po podne i tu stvar resimo. U prisustvu gospodina iz Beograda koji me je odvezao u Novi Sad vise puta je garantovao da je ugradjeno novo kvacilo. A kada mu je doticni gospodin zatrazio racun od kvacila (u vozilu nije bilo starih delova) odvojio me je od njega, uveo me u sobicak i poceo da jadikuje. Spustio je cenu na 300 evra. Pristao sam ukoliko mi da garanciju da je zaista ugradjeno novo kvacilo (to je cena servisa Toyote za novo kvacilo u Srbiji). Tvrdio je da je racun kvacila kod mehanicara, te da je mehanicar negde na putu pa da nebi cekao…, predlozio mi je, da ostavim adresu i on ce racun poslati postom.

Po dolasku u Beograd nazvao sam ga, dao mu broj faksa i ljubazno zamolio da mi posalje kopiju racuna kvacila. Bio je vrlo grub. Tvrdio je da zna, da mi koji ne zivimo u Srbiji, uopste ne trebamo racune.

Eto, dokle su u nasoj „Evropskoj Srbiji“ dosli u „uspesnoj borbi protiv korupcije, kriminala i utajivaca poreza“. I na zidu kancelarije gospodina Milanovica, kao svuda po radnjama, stoji upozorenje: „Uzmite racun“.

Po ponasanju pedale kvacila vidi se da novo kvacilo nije ugradjeno nego samo staro obradjeno -a taj rad u Srbije se vreduje sa nekih 100 evra. Dakle, rec je o klasicnoj prevari.

Sumnjam da bi gospodin Milanovic mogao da na tako neljudski nacin peljesi ljude u nesreci da nema debele veze u policiji, poreskoj upravi, pa i Auto – moto savezu Srbije.

Sto mi najteze pada, ukoliko niko od nadleznih ne primora gospodina Milanovica da mi dostavi trazeni (ili realni) racun sluzbenici Njemackog crvenog krsta o tome ce obavestiti Auto-moto savez Njemacke (o cijem je trosko oslepano vozilo) koji ce, preko medija, sigurno, upozori svoje clanove da se cuvaju u Srbiji onih koji im nude pomoc.

Kao poredjenje: Od 1991 godine pa do danas imao sam vise kvarova na vozilima humanitarne pomoci u Njemackoj, Austriji, Sloveniji i Hrvatskoj. Vecinu popravki u tim zemljama, automehanicari ili nisu ili su minimalno naplacivali. Samo jedan primer. Na autoputu u Austriji odkazale su nam kocnice na sleperu. Reparatura u mercedesovom servisu u San-Peltenu trajala je vise od pet sati. Kada sam hteo da platim gazda je odgovorio:

„-Ne, ne nekosta nista… Neka to bude moja pomoc“.

Ing. Saponjic Vladimir
84034 Landshut
Nikolastr. 16. b
Deutschland