logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    2.141 пута прочитано    Датум: 2.01.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Manipulacija, dokle?Politička zloupotreba žena silovanih u ratovima na YU-prostorima. Hronika jedne besomučne i podle kampanje

Jovan Nenadov; Lausanne, 20.12.2009

+++

“Glasine su postale činjenice, vesti večne istine, strahote su proizvodile moral i neobuzdanu odlučnost za akciju”. (Rainer Finne, nemački novinar, o medijskoj kampanji i posledicama u ratu u Bosni [21])

U svim ratovima je bilo silovanja žena. U najvećem broju slučajeva bilo je to “pod naredbom” zabranjivano ali se u praksi tolerisalo, sve dok nije štetilo postavljenim ciljevima. Samo u tom smislu su silovanja skoro uvek imala ratnostratešku ulogu. [1]

Seksualno nasilje u “bosanskom ratu” dobilo je široki publicitet zahvaljujući sistematskoj i obuhvatnoj antisrpkoj medijskoj kampanji, baziranoj na dve premise: prvo, da su ta silovanja u svom obimu jedan istorijski novum, sa do tada neviđenim brutalnostima; i drugo, da su tolika i takva silovanja bila moguća samo uz podršku “od gore”, kao planirana strategija ratnog cilja Srba, kolektivno.

Amerikanka Suzana Braunmiler (Susan Brownmiller), feministkinja i autorka dela” Protiv naše volje: čovek, žena i silovanje”, izjavila je, da su žene masovno silovane u svim ratovima, kao i da su silovanja od slabije strane redovno propagandno korišćena da se prikažu kao žrtve unapred smišljenog plana uništavanja. Sa iskustvom višegodišnjeg istraživanja pozadina politike i sociologije silovanja, od biblijskih vremena pa do Vijetnamskog rata, tvrdi da silovanja u Bosni nisu nešto “do tada neviđeno” a jos manje da su genocidna. [2]

Intezivna medijska kampanja, širom sveta, vođena je od novembra 1992. do maja 1993., pri čemu je objavljivano oko 500 raznih izveštaja mesečno, u “vrućem” periodu iskjučivo o silovanju Muslimanki [3]. Odjeci te kampanje pojavljuju se i dalje, s vremena na vreme. O jednom takvom je reč u nastavku, koji je i povod za ovo izlaganje.

Pismo za dvonedeljnik “Republika”

U Republici od novembra 2009. god., objavljen je članak Tamare Kaliterne, “REKOM – odgovor nesposobnim balkanskim državicama” [4] U tekstu, u kome se objašnjava svrha osnivanja “Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima (…) u nekadašnjoj SFRJ (REKOM)”, udarno mesto posvećeno je silovanjima u Bosni, sa uprošćenom šemom: žrtve Bošnjakinje, silovatelji Srbi. Pri tome se poziva na dva izvora i manipuliše podacima. “Seksualno iskorišćavanje Bošnjakinja bilo je jedna od srpskih metoda genocida. Užasno je silovanje oko 20’000 bosanskih muslimanki”, stoji u članku. Toga, međutim, nema u navedenim izvorima.

International Human Rights Law Institut dePaul University College of Law objavio je 1996. godine izveštaj svoje ekspertske grupe, koja je tokom 18 meseci prikupljala podatke o silovanjima na tlu bivše Jugoslavije [5]. Pri tome je radila na terenu (u YU i u inostranstvu) a dobijala je i informacije od vlada 38 zemalja kao i od 151 raznih organizacija. Istraživano je 4’500 slučajeva silovanja od kojih je 1’100 solidno dokumentovano a 800 identifikovano. Preko polovine silovanih žena su Muslimanke, zatim žene neidentifikovane etničke pripadnosti, treća je skupina bosanskih Srpkinja, potom Hrvatica. Više od polovine silovatelja su bosanski Srbi, ostalo su Hrvati i Muslimani. Ekstrapolacijom ovih rezultata, stoji u izveštaju, može se pretpostaviti da je bilo 12’000 slučajeva silovanja, smatrajući prihvatljivim i broj od 20’000, prema mišljenju Evropske istraživacke komisije, iako “izuzev tog broja nema nikakvih drugih podataka”. Članica komisije EZ / Evropskog parlameta, francuska ministarka Simon Vejl, izjavila je, nezadovoljna radom te komisije na terenu i brojem od 20’000 silovanih: “Ne razumem žasto je sve to objavljeno, kada nije istina” [6].

Pozivajući se na drugi izvor (Todd Salzman [7] ), autorka članka nastavlja: “Poreklo ovakvog nasilja (Srba nad Muslimankama – J. N.) je našao u srpskoj kulturi koja uzurpira telo žene i svodi ženu na “njene reproduktivne kapacitete koji će rađanjem ostvariti opšti cilj nacionalizma – brojčano uvećanje nacije”. On kaže da SPC, srpska kultura i državna politika samo tako poimaju žensko telo”. Ovaj skup koještarija, sa rasističkim primesama, razumljiv je, jer Slazman ništa nije “našao” već prepisao iz produkcije autora muslimanskog lobija (rado viđenih i na sajtu Bosankog Instituta u Londonu). Simptomačno je da se i Salzman poziva na izveštaj Bassiouni / MacCormik-a, ali ne na razultate istraživanja već samo na pomenutih 20’000 žrtava silovanja, iz priključenih drugih izveštaja i publikacija. Dok su kod Bassiouni / MacCormik-a počinioci iz sve tri etničke grupe, Salzman je to pročistio – izbrisao je Bošnjake. Gospodja Kaliterna je izbrisala i Bošnjake i Hrvate – ostali su samo Srbi, po njenom ukusu.

“Bez istine, pomirenje nije moguće. Prostor između istine i pomirenja ispunjava pravda (..)”, naglašava se u članku. I posledično, gde nema istine nema ni pravde a ni pomirenja. U delu o silovanim Muslimankama ima zlonamernh prekrajanja i podmetanja, daleko od istine.

(Prethodni dopis, reagovanje na članak Tamare Kaliterne, poslao sam Republici 22.11.2009., s molbom da ga objave. Nije objavljen, a nisam dobio ni odgovor).

Hronologija

23. septembra 1992. godine bio je organizovan, u Ženevi, sastanak poglavara verskih zajednica u Bosni: sarajevskog nadbiskupa Puljića, mitropolita dabrobosanskog Nikolaja (Mrđe) i muslimanskog reisa Selimoskog – koji na sastanak nije dosao. Po povratku u Beograd, Mitropolit je, 25. septembra, dao intervju beogradskim novinarima u kome je rekao da mu je biskup Puljić oreneo poruku Selimoskog, koji tvrdi da je u Bosni ubijeno 120’000 Muslimana, razoreno 200 mošea i da je silovano 30’000 Muslimanki koje su ostale i trudne. Mitropolit je na to dodao, da ne zna da li je moguće da ima toliko žrtava. [8]

Priča o “srskoj đavoloj deci” kao posledica silovanja, čula se prvi put na zapadu 25. septembra
(istog dana kad i mitropolitov intervju!), kada je centrala za prisluškivanje BBC-a u Cawersham-u, jugoistocno od Londana, uhvatila emisiju muslimanske “Radio Bosne”, u kojoj je bio i izveštaj o srpskim koncentracionim logorima i logorima za silovanje. Tri dana kasnije, jedna grupa žena iz Zagreba uputila je otvoreno pismo sličnim organizacijama u Evropi i Americi, u kome su opisale niz izjava o “sistematskim seksualnim strahotama” nad ženama, počinjenih od Srba u zaposednutim krajevima Hrvatske i Bosne. [9]

U zagrebačkom Globusu od 02. oktobra, objavljen je članak Živka Kustića, katoličkog teologa i novinara (ranijeg glavnog urednika Glasa Koncila), sa podnaslovom “Zašto je mitropolit Nikolaj Mrđa priznao da su njegovi suradnjaci Srbi u Bosni pobili 120’000 muslimana?”. U tom članku stoji i sledeće: “Svijetom se prosu vijest da je sa gražanjem izjavio (mitropolit Mrđa – J.N.) kako su njegovi suradnjaci pobili 120 tisuća muslimana, a silovanjem učinili trudnim 30 tisuća muslimanku i srušili 120 džamija”. [10]

Dva dana ranije, 30. septembra (znači, izvor je intervju), KIPA (Katolička internacionalna agencija za štampu, Freiburg CH), objavila je u svom biltenu: “Prema njegovim (Mitropolitovim – J.N.) informacijama (…) 30’000 muslimanki je silovano,više stotina njih su ostale noseće” [11]. (Falsifikat, tako ne stoji u intervjuu; 30’000 trudnih učinilo im se previše).
02. oktobra KIPA je objavila izjavu mitropolita Mrđe u emisiji “Zeit im Bild” austrijske televizije ORF, da te informacije potiču od muslimanskog verskog poglavara Selimoskog, koje je preneo biskup Puljić [12]. (Komentar: a to su znali i iz intervjua).

Već 10. oktobra 1992. god., u nemačkom Parlamentu je vodjena debata , na osnovu “verodostojnih podataka” (u to vreme samo muslimanskih – J.N.), o “najmanje 30’000 do 50’000 žena u logorima za silovanje, u kojima se svakodnevno i siluje” – naravno, od strane Srba. “Nedostaju nam reči za odgovarajuću osudu masovnih silovanja žena i dece, s ciljem da se jedan narod obeščasti i ponizi. To su najgori ratni zlocini, deo jednog planiranog genocida” [13]. Uz prepoznatljivu nameru – pledoaje za vojnu intervenciju u Bosni – vođena je diskusija visokog napona, pri čemu su iz haosa građanskog rata nepouzdane (i jednostrane!) informacije promovisane u neoborive dokaze.

U ciriškom nedeljniku Die Weltwoche, 05. novembra 1992. objavljen je članak Aleksandre Stiglmajer ( Alexandra Stiglmayer, rođena u Splitu, odrasla u Nemačkoj, novinar-dopisnik iz Zagreba) o silovanjima u Bosni, gde, pored ostalog, stoji: “Da on ( mitropolit Nikolaj – J.N.) smatra da je 30’000 muslimanskih i hrvatskih žena silovano, koje su već i trudne”. (Faalsifikat: u “izjavi” Mitropolita nema i hrvatskih žena). Pored toga je navela broj od 50’000 silovanih muslimanki, prema proceni sarajevskog Ministarstva unutrašnjih poslova. [14]

15. novembra 1992. objavilo je Pravoslavlje, list SPC u Beogradu, članak pod naslovom; “Izjava dabrobosanskog mitropolita Nikolaja, povodom nedobronamernih interpretacija njegovog intervjua od 25. septembra. Preneli smo podatke koje je saopštio nadbiskup Puljić”.

Na udarcu je bio i “nepoćudni” kanadski general MacKenzi (neke njegove izjave nisu se dopadale Muslimanima), do jula 1992. komandant Unprofora u Bosni, koga je muslimansko rukovodstvo optužilo da je “nekoliko desetina Muslimanki (i vrlo verovatno takođe i Hrvatica) silovao, koje su kasnije verovatno ubijene” (Nedeljna Dalmacija, Split, 21.11.1992). I vojnici Unprofor-a su optuženi da su dolazili u isti srpski logor za silovanje u Vogošću, nedaleko od Sarajeva, i “posluživali” se Muslimankama i Hrvaticama. Roj Gatmana (Roy Gutman), smatra da general MacKenzi ima alibi ali da su navodi o vojnicima Unprofor-a tačni [15].

A. Stiglmajer se ponovo javlja 27. novembra, u Basler Zeitung-u, sa praktično istim člankom kao i u Die Weltwoche (22 dana ranije), sa ciničkim dodatkom, da je Mitropolit u medjuvremenu “povukao svoj iskaz bez navođenja razloga” [16]. (A.S. uporno ostaje kod svog krunskog svedoka!).

U nemačkom jezičkom području, u rokuod mesec dana objavljena su četiri članka A. Štiglmajer, istog sadržaja: Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt, Berlin (30.10.1992), Die Weltwoche, Zürich (05.11.1992), Stern, Hamburg (26.11.1992) i Basler Zeitung, Basel (27.11.1992). Najvećeg odjeka je imao članak u Štern-u: Vergewaltigung als Waffe (Silovanje kao oružje) – priča sa naslovne strane, u tiražu od milion primeraka..

Nemački magazin Der Spiegel piše, 07. decembra 1992., o obilasku dve austrijske socijalne radnice izbegličkih logora u Hrvatskoj, gde se, pored razgovora sa žrtvama, navode podaci “bosanskog Ministarstva unutrašnjih poslova”: 60’000 žena je silovano, od kojih su najmanje 30’000 trudne. Na naslovnoj strani, u uramljenom izvodu, daje se svemu još i dodatni legitimitet: “Više od 60’000 devojaka, žena i starica silovano je, do sada, samo u BiH, prema proceni internacionalnih posmatrača” [17]. Takvih posmatrača i procena – nije bilo. (Prvi takvi “posmatrači ” su dosli, i to u Hrvatsku, tek krajem decembra – Vartburton-misija EZ).

Tri nedelje kasnije, 28. decembra, u Špigl-u je objavljen jedan od retkih članaka o žrtvama silovanja na onoj drugoj, srpskoj strani. Reporter je u Beogradu posetio više institucija i klinika (psihijatrijske, ginekološke), i opisao, pored drugih informacija (da ne ređamo brojeve) i nekoliko žrtava silovanja. Članak se utopio u moru sličnih informacija iz hrvatsko-muslimanskog tabora, forsiranih u inostranim medijima. Vredna je izjava upravnika Psihijatrijske klinike prof. Slobodana Jakulića, da na osnovu naučnih istraživanja medju stanovništvom ima 7-9% psihopata, i da se taj broj u ratu, medju vojnicima, povećava do blizu 30%. [18]

Stefan Švarc (Stefan Schwarz), poslanik nemačkog parlamenta, predočio je, sredinom decembra 1992., “otkrovenje” o srpskim lekarima, “naslednicima Mengelea”, koji su Muslimankama-trudnicama vadili fetuse i zamenjivali ih psećim, odredjujući im sudbinu da rđjaju pse. Ovoj medijskoj poslastici nije mogla da odoli ni inostrana štampa. Najdalje je otišao londonski tabloid Daily Mirror, koji je 04. januara 1992. objavio vest, da je “jedna Bosanka umrla nakon pokušaja da bude naterana da rodi psa [19]. Kada su izostali obećani dokazi (videosnimci!) čuo se i po neki kritički glas, ali uz puno razumevanja: “dobri čovek iz Bona” je bio ponesen “naivnim angažovanjem za akciju u ime “ljudskih prava” [20] [21]

Delegacija Evropske zajednice, pod voćstvom britanske političarke Anne Warburton (u kojoj je bila i Simone Veil), posetila je prvo samo Zagreb (18. – 24. decembra 1992.) a potom Zagreb i Bosnu (19. – 26. januara 1993.), i pri tome razgovarala s predstavnicima hrvatskih i muslimanskih institucija i raznih komiteta, kao i sa cetiti (!) žrtve silovanja. U izveštaju (Warburton-Report, Copenhagen, 28. januara 1993. [22]) iznosi se podatak o 20’000 silovanih Muslimanki, bez navodjenja dokaza. To je bio razlog sto je Simone Veil protestvovala.

Taj izvestaj je i kasnije kritikovan kao neozbiljan. [23] [24] [25] (Kao izvor se navodi hrvatski ministar za zdravstvo, Mladen Lončar [23]). Ova delegacija nije uopšte razmatrala izveštaj Republike Srpke o silovanju Srpkinja i o bordelima s njima u Sarajevu, premda je kod Ujedinjenih nacija ta prijava zavedena 18. decembra 1992 [26].

Jedna komisija Ujedinjenih nacija obšla je, 10. – 17. januaru 1993., ženske klinike u Zagrebu, Sarajevu,Tuzli, Zenici i Beogradu, i pri tome registrovala 119 slučajeva trudnoće (79 Muslimanki), posledica silovanja. Napravljena je empirijska računica: jednaa trudnoća javlja se na 100 silovanja (znaci okruglo 12’000 silovanja), u ratu jedna žena biva silovana 20 puta (znaci 600 silovanih) a trudne se prijavlju tek svaka cetvrta; rezultaat: ukupno silovanih je 2’400. Tako stoji u izveštaju komisije (Mazowiecky Report, 12.02.1992) [27] [28]. Muslimanki bi tu bilo oko 1’600.

U knjizi A. Stiglmajer “Rat protiv žena”, objavljenoj 1993. godine [29], ima podataka samo o broju nadjenih trudnica, ali ne i odatle izcunatom broju silovanja. (Mazovieckov izveštaj od 12.02.1992. navodi samo u fusnoti, bez podataka o “proračunu” broja silovanih žena). Jer onda bi morala da objasni koliko je silovanja bilo za lansiranih 30’000 trudnih (koje u knjizi i ne pominje), kod nje Muslimanki i Hrvatica. (Stiglmajerka je napredovala do Petrićevog portparola u Bosni a danas je član Evropske komisije za stabilnost).

U toj mutljavini učestvovala je i Snežana Bogavac, novinarka Vreme-na. Citiramo iz njenog članka, 03.05.1993.: “Krajem septembra u inostranoj štampi pojavila se izjava mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, prema kojoj je u Bosni silovano 30’000 muslimanskih žena, od kojih je nekoliko stotina trudno. Izjava je potom nezgrapno demantovana a nepoćudni pop nije se potom više oglašavao”. Falsifikati: broj trudnih je smanjen (od 30’000 na nekoliko stotina), “izjava” je demantovana, detaljno, u Pravoslavlju, ta “izjava” je Selimoskog a ne Mitropolita ( original “izjave” je na snimku intervjua (za novinare!) Studia B, za koji je ona, kao novinarka, morala da zna).

Bosanskomuslimansku propagandu o masakriranju zatrudnelih Muslimanki preuzela je, preko Stefana Švarca, ne samo inostrana štampa već i jedan naučnik. Hans Peter Duer (Duerr), profesor etnologije i istorije kulture na univerzitetu u Bremenu, u intervju Špigel-u, 12.06.1993., (povodom izlazka njegove knjige “Opscenitet i nasilje”). govori o masovnom silovanju bosanskih Muslimanki, “pri čemu su trudnicama vađeni fetusi i zakucavani na drveće” [30]. U knjizi nema tog podatka, pošto ne može da navede dokaz. O masovnim silovanjima ima: “Prema izveštajima u štami, do kraja novembra 1992 silovano je već 50’000 žena, od kojih su mnoge kasernirane kao prostituke u oko 36 logora”, pozivajući se na članak A. Stiglmajer u Štern-u [31].

Nemački novinar Martin Letmajer (Martin Lettmayer) išao je tragovima opisanih dogadjaja u člancima A. Stiglmajer i pri tome je naišao na mnogo izmišljenog. U Zagrebu je, decembra 1992., ragovarao sa više lekara i sa predstavnicima raznih domaćih i stranih institucija – niko od njih nije nešto posebno znao o silovanjima. Na Petrovarskoj klinici ni traga od “opsadnog stanja”; za poslednjih sedam meseci imali su 3 žene žrtve silovanja (Ta klinika je trebalo da bude prepuna trudnih silovanih žena, sa 18 porođaja dnevno – rad klinike pred kolapsom).

Članak mu je objavljen u ciriškom nedeljniku Die Weltwoche [32], snimljen film o istraživanjima na terenu njegova TV-agentura nije htela (smela!) da prihvati.

U nemačkim midijima veliki publicitet je imala sudbina bosanske muslimanke Azize, koju su Srbi navodno silovali na stadionu u Manjači, pred 1’500 gledalaca. Tu ispovest su lansirali ugledni minhenski dnevnik Süddeutsche Zeitung (medju prvima po reputaciji i po tiražu) i ZDF-magazin “Mona Liza” (na Drugom nemačkom TV-prograamu). Medjutim – u Manjači nema nikakvog stadiona. To je utvdio Letmajer na licu mesta.

U italijanskom katoličkom nedeljniku Senjo sete (Znak sedam) objavljeno je, 27.marta 1994., kao originalan dokument, dramatično pismo opatice Lucije Vertruze, upućenog prepostavljenoj sestri-redovnici, u kome se oprašta od redovništva, pošto je, Hrvatica, silovana u Bosni od Srba ostala u drugom stanju, odlučila da rodi dete, “svedoka mira”. Tu vest su prihvatile ne samo katoličke parohije već i više novina i TV-stanica u Italiji. Paolo Grandi, novinar milanskog dnevnika Indenpendente, pronašao je u kom je manstitu silovana sestrra Lucija kao i da je već rodila zdravo muško dete. Istog dana (!), 02. aprila, javio se izvesni monsinjore Kontrano iz Padove, da je ta priča u stvari njegov rad za jedan literarni konkurs. [33] [34]

Priča kao što je o Azizi i sestri Vertruzi bilo je na stotine. Na njima su mnogi novinari pravili karijere. Roj Gatman (Roy Gutman) je za svoj članak “Logori smrti”, objavljen 03. avgusta 1992. (Newsday), dobio Pulicerovu nagradu za novinarstvo, na osnovu svedočenja, iz prve i drugeruke, navodno peživelih Muslimana iz logora u Trnopolju i Manjači. Ko tu može da kaže šta je istina a šta je napakovano (Kasnije je utvrdjeno da je logor u Trnopolju bio sabirni – ne zarobljenički a još manje koncentracioni).. I Džon Barns (John Burns) je iste godine dobio Pulicerovu nagradu za intervju sa Branislavom Herakom (New York Times, 27.11.1992), bosanskim Srbinom u sarajevskom zatvoru, optuženom za učešće u masovnim silovanjima i klanju (!) Muslimanki, u Vogošću. Intervjue s njim mnogi novinari nisu hteli da publikuju zbog Herakove neuračunivljenosti: govorio je ono što su drugi želeli da čuju, i svaka priča mu je bila drugačija, raspojasanija i sve jezivija. (Barns je izbrisao optužbu Heraka, da je i general MekKenzi bio “mušterija” u Vogošću). [35] [36]

Dejvid Bajnder (David Binder), dugogodišnji dopisnik NY Tajmsa sa Balkana, tražio je, 2006. godine, da se ovim novinarima oduzme Pulicerova nagrada, zbog neprofesionalnog istraživanja u nagradjenim člancima, uz neskriveno opredelenje za bosanske muslimane. (Tako je NY Times 30.01.1996., tri godine posle Bernsovog članka, pisao da je Herak “poremećen” (slightly retarded) i da je povukao svoja priznanja, data pod batinama svojih čuvara). [37].

Nemir medju “povlašćene” uneo je Piter Brok (Peter Brock), politički komentator američkih novina El Paso Herald Post, svojim člankom “Bosna: tako su nas lagali televizija i štampa”, objavljenom u Veltvohe-u, 12.01.1994 [38]. U opširnoj analizi i sa mnoštvo detalja o “izvrtanju činjenica, nedostatku btižljivosti i jednostranom komentarisanju”, zaključio je da je novinarstvo u balkanskom konfliktu zakazalo. Nastale su višemesečne diskusije, naročito u Nemačkoj i Švajcarskoj, u kojoj su u članku prozvani branili svoje “poštenje” a kritičari, u nastaloj atmosferi zapaženiji nego ranije, pretresali gde se sve grešilo. U Allgemeines Sonntagsblatt-u, od 26.08.1994., objavljena su četiri kritička članka na račun površnosti medijskog pristupa sukobima u Ex-Jugoslaviji [39], u kojima se prebacuje i A. Stiglmajer, da se “proslavila” informacijama bez dokaza, počevši od članka u istom nedeljniku, oktobra 1992 [21].

Izvod iz teksta Piter Broka: “10. decembar 1992. – U Beogradu je srpsko-ortdoksni patrijarh Pavle izvestio članove Švajcarskog parlamenta i predstavnke Evropskog ekumenskog pokreta, da postoji dokumentacija o višestrukom silovanju 800 srpskih žena u 20 logora, koje su držali Muslimani i Hrvati”.

Istraživanja u Čikagu, pod rukovodstvom Šerifa Basiunija, završena su aprila 1994. god., sa konaénim izveštajem na 87 strana, i sa 3’400 strana raznih priloga. Iza toga je stajalo oko 65’000 strana dokumenata i preko 300 sati videosnimaka. I pored tolikog rada ostalo je nejasno kako nije mogla da se utvrdi etička pripadnost druge grupe po veličini od ukupnog broja silovanih žena. Uključivanje i brojeva silovanih 12’000 i 20’000 kao mogućih, prihvataju se rezultati prethodnih izveštaja (Mazoviecki i Varburton), čija je istraživanja Basuiuni preuzeo aprila 1993. godine. Pri tome 12’000 opravdava ekstrapolacijom dobijenih rezultata, dok je, medjutim, u izveštaju Mazovieckog “empirijskim” postupkom broj silovanih sveden na 2’400. Za 20’000 Basuini potvrdjuje da nema validnih dokaza.

Sredinom 1994. god., komisija Basiuni obavestila je novinare o rezultatima svoga rada. To je objavljeno i kod nas, u Politici [40]. U izveštaju agencije Rojter, 01. juna 1994., prikazana je kratka verzija izveštaja, sa naglašavanjem da su silovale sve tri strane, da je identifikovano oko 800 žrtava (najvećim delom Muslimanke) i oko 600 imena počinitelja (Srbi u većini), da “prijavljeni broj od 20’000 silovanja (nije “prijavljen”, vec “procenjen” – J. N.) nije nerazuman”, kao i da “nema dokaza da se radilo o neređenju ili o opštoj politici” silovanja.

Septembra 1997. boravio je u Beogradu Slobodan Šnajder, gde je prikazana i njegova tada poslednja drama “Zmijin vlak”, u izvodjenju nemačkog pozorišta “Theater an der Ruhr”.

Tom prilikom je u jednom intervjuu objašnjavo podlogu na kojoj je ta drama nastala :

“U decembru 1992. sve novine i televizije bile su zgrožene nad vijestima o srpskim dobrovoljcima i onome što su počinili muslimanskim ženama, curicama, bakama … U Hrvatskoj je tobila tema dana. (…) Većina tih žena je dovođena u Zagreb. Kad je prošao hrvatssko-bosansko-muslimanski sukob, od tog momenta, te su žene nestale iz javnog života zemlje kao da ih nikad nije bilo. Pomislio sam: gledaj kako to brzo ide potiskivanje povijesti”

[41]. U ovom izlaganju je tačan samo završni deo, ostalo je deo tadašnje propagande. (Uporediti pisanja Stiglmajer – Letmajer).

Dinamika propagande na prelazu 1992.-1993. godine nije mogla da se nastavi, besmislena eskalacija brojeva nije mogla da podnese bilans: šta je sa 30’000 trudnica, kojim tempom su se nastavljala silovanja (o tome više niko nije pisao), gde su dokazi… “Potiskivanje povijesti” (Slobodna Šnajder) je nastalo pošto je”crnac svoje odigrao” – težište propagande je prešlo na druge sektore a žene, žrtve silovanja, prepuštene su svojoj sudbini.

Na red je došlo Kosovo. Rudolf Šarping, nemački ministar odbrane u vreme Nato-napada na Jugoslaviju, našao je svoje varijante za fetuse: sada su ih Srbi vadili trudnim Albankama da bi ih grilirali i ponovo vraćali u materice žrtava. (Nije objasnio svrhu ovakvog postupka). U drugoj verziji, ubijenim gravidnim Albankama vađeni su fetusi iz rasporenih stomaka i “samo” su grilirani. Prvu verziju izneo je na konfenciji za štampu, 16.04.1999.[42], drugu u intervjuu Špiel-u, 17.04.1999. [43], da bi prvu “potvrdio” na predavanju na “European Business School” u Nemačkoj, aprila 1999. [44]

U vreme prvog procesa pred Haškim tgribunalu, optuženima za silovanje, u Špigl-u je objavljen članak “Žene kao plen” (18.03.00), u kome ima mešavine, objektivno-informativnog i “kombinatorike”. Tako govori o “radnoj grupi” Evropske zajednice (Komisija Varburton), koja je, februara 1993., procenila broj silovanih Bošnjakinja na 20’000 (što je tačno), i da je posle tog izveštaja (što nije tačno – ti brojevi su prethodili radu komisije) bosansko Ministarstvo počelo sa svojom “akrobatikom brojeva” : 60’000 žrtava silovanja, od kojih su “30’000 kao “mašine za rađanje”, za umnožavanje srpskog naroda, smeštene u specijalne logore”. I opet tačno, pripisujući sarajevskoj propagandi: “Beogradske bande ubica seku trudnim ženama stomake i prikucavaju fetuse na drveće – jedna hororpriča koju su preuzimali čak i ozbiljni zapadni mediji”. [45]

Vesna Kesić, zagrebačka publicistkinja i aktivistica za prava žena, izlaže svoja istraživanja o vezi između seksizma i rata, u obimnom intervjuu u Feral Tribune-u, 07. novembra 2000., iz koga navodimo nekoliko izvoda:

“Preko polovica silovanih žena su Muslimanke, zatim žene neindificirane etičke pripadnosti, treća je skupina bosanskih Srpkinja, potom Hrvatica. Više od polovine identiciranih silovatelja su bosanski Srbi, ostalosu Hrvati i Muslimani”. (Iz analize Basiuni-izveštaja)

“(…) medij ,instrumentalizirali su strahote iskustva izbeglištva – gubitke, smrti, nasilje i zlostavljanja, uključujući silovanja, u svoje propagandne svrhe – za inteviziranje mržnje i etičkih sukoba”.

“Mit o žrtvi i agresoru od samih početaka rata (…) jedna isto tako do srži ogoljela ratnostrateška priča. (…) Svaka strana prihvaća samo jednu “istinu”. Gube se sve političke nijanse, gubi se uvid u učinak medijskih, kulturnih i političkih ratova koji prethode “pravom” ratu, briše se perspektiva i iskustvo druge strane i gubi se veza sa realnošću”. [46]

Priče o silovanjima u Bosni široko-medijski su se povampirile početkom 2006. godine sa nagradom, na Berlinskom filmskom festivalu, filma “Grbavica”. Primajući “Medveda”, rediteljka Jasmila Zbanić je izjavila i sledece: “Želim da podsetim da su, iako je rat završen pre 11 godina, ratni kriminalci Mladić i Karadžic još su na slobodi. Organizovali su silovanje 20’000 žena u Bosni, ubili 100’000 ljudi i iz domova proterali milion ljudi. Ovo je Evrropa, a još niko nemaa interesada ih uhapsi” [47]. Nataša Odalović, piše u Danas-u, 10.03.2006.: “Govor koji je rediteljka izrekla jeste politički, ali ne znači da je a priori netačan” [48].

A taj govor, partijskom porukom, jeste netačan:

U Bosni nije bilo silovano 20’000 žena, a još manje sve nesrpkinja, kako se to razume iz konteksta. Za to nema validnih dokaza.

Netačna je tvrdnja da su ta silovanja “organizovali” Mladić i Karadžić, jer etnička pripadnost žrtava i logora-bordela daju sasvim drugu sliku.

Netačna je tvrdnja da su obojica “ubili” 100’000 ljudi, “upakovano” Muslimana, jer Muslimana je poginulo / ubijeno / nestalo oko 66’000 (prema muslimanskim izvorima [49]), od kojih su 28’000 bili vojnici.

Reagujući na optužbe upućene Jasmili Zbanić zbog njenog obraćanja publici u Berlinu, Mirjana Karanović, protagonistkinja filma, izjavila je: “Uopšte, osećam se veoma glupo što sada, kada smo napravil divan film (…) moram u svojoj zemlji da najviše pažnje posvećujem neljudskim optužbama desnice, koja ima zločinačke namere u odnosu na čitav narod, i želi da nas gurne u blato i govna iz kojih smo počeli da se izvlačimo” [50]. Ako je “legitimno da autor koristi pažnj javnosti da izrazi svoje političke stavove”, onda je i pravo drugih da te stavove osporavaju i kritikuju ako su šuplji i tendeciozni. To su dva puta dva demokratskog društva, koje ne prihvata da mu se “udari” brnjica. Ko tu u stvari gura “nas” nazad u močvaru, “desnica” ili gđa Karanović i njoj slični?

U intervjuu sa novinarkom NIN-a Jasminom Lekić (16.02.2006.), gđa Karanović je bila još preciznija: “Samo je u Istočnoj Bosni silovano, prema zvaničnim podacima, dvadeset hiljada žena (…)” [51]. Takvih, “zvaničnih” podataka – nema! I veći katolik od Pape: njena rediteljka, Jasmila, govorila je o 20’000 silovanih – u celoj Bosni. (Jasmina Lekić se držala Zbanićkine verzije: u svom izveštaju sa Berlinskog festivala (NIN, 23.02.2006.) govori o “zvaničnih dvadeset hiljada silovanih muslimanki” [52]. Sve “zvanično” – na jeziku.

Diskusija oko filma zaposlila je i novinare raznih listova u inostranstvu. Neki su izvukli iz magacina staro oružje (kao npr. londonski Indepedent sa podacima o 20’000 do 50’000 žrtava silovanja, “uglavnom bosanskih Muslimanki” [53]) a drugi su odlazili i za Sarajevo da se raspitaju na licu mesta, i da dobiju stare informacije u novom ruhu. O tome je pisao, kao primer, dopisnik ciriškog NZZ-a (Neue Zürcher Zeitung) sa Balkana, u članku “Estmina tajna uzburkala Bosnu” (15.12.2006). Reagovao sam na taj članak, suprostavljajući čikaski Basiunijev izveštaj nedokaznim velikim brojevima o silovanjima. I, kao novum: dopis je objavljen, prvi put nakon 6,7 ranijih pokušaja u raznim listovima [54]. (Prvo pismo sam uputio Veltvohe- u, već 22.12.1992., odgovarajući na prvi članak A. Stiglmajer, upozoravajući na manipulacije navodnim izjavama mitropolita Nikolaja).

Zaključak

Da li je moguće dobiti medijski rat operušući samo istinom? Nije moguce. Pa kako onda može jedan iskusan novinar kao što je Miloš Vasić da tvrdi, da je Srbija izgubila medijski rat “a sada znamo i zašto: zbog bestidnog laganja”? (Vreme, 06. marta 2003) [55]. Ili je laganje ipak dozvoljeno ali ne bestidno? Po kom to kriterijumu se određuje granica izmedju dozvoljenog i bestidnog laganja? I zašto, konačno, lagati ako je istina dovoljno ubedljiva?
Medjutim: istina je poželjna ali nikada nije tako efikasna kao dobro pretstavljena laž.

Prednost ima onaj ko vlada medijskom pozornicom – ko dominira informacijama – a ne ko govori istinu. Sve dobro izabrane teme dezinformacija su jednostavne i izmiču verovatnoći i logici, pošto se tema koja je jednostavna i logična izlaže mogućnosti osporavanja.

Medju najgore medijske produkte spadaju oni kao što je navedeni članakTamare Kaliterne: deformišu se informacije iz uglednih izvora, koji su za prosečnog citaoca teško pristupačni, a redakcija, u ovom slučaju Republika, neće da objavi reagovanje koje njoj ne odgovara. Deformacija ostaje prisutna, ispravci je zabranjem pristup. Vrhunac je u ciničnom stavu, da se takav “posao” radi zbog istine, bez koje “pomirenje nije moguće”. “Misionarska inteligencija” (Sobodan Antonić) na nivou “rodomrzaca” (Zoran Avramović).

Jovan Nenadov; Lausanne, 20.12.2009

Preuzeto sa: nsmp.org

+++

+++

+++

F U S N O T E

[1] Susan Brownmiller: Against Our will: Men, Women and Rape, Simon and Schuster, 1975. Nemački prevod: Gegen unseren Willen, Frankfurt/M. 1980

[2] Intervju sa Suzanom Brounmiler, Die Weltwoche, Zürich, 22.10.2004

[3] Videti [5], str. 15

[4] Tamara Kaliterna: REKOM – odgovor nesposobnim balkanskim državicama. Republika, Beograd, br. 464-465, 1. – 30 novembar 2009. (www.republika.co.rs)

[5] M. Cherif Bassiouni / Marcia McCormik: Sexual Violence, An invisible Weapon of War in the FormerYugoslavia, Chicago 1996

[6] Manuel Florentin: Manipulacija tragedijom, Tribuna, Madrid, 12.04.1993. (Prevod u TANJUG Press, crveni bilten, Beograd, 27.04.1993)

[7] Todd A. Salzman: Rape Camps as a Means of Ethnic Cleasing: Religious, Cultural, and Ethical Responses to Rape Victims in the Former Yugoslavia, Human Rights Quarterly
20 (1998) 348-378

[8] Intervju sa mitropolitom Nikolajem, 25.09.1992. Snimak TV-Studia B, u trajanju od 2′ 40″.

[9] Nil Krauze-Kjar / Mikel Harc: Isterivanje đavola, NIN, Beograd, 19.02.1993. Članak (3 strane) preveden je s danskog, bez daljih podataka. Verodostojan je zbog informacija koje se nalaze i u drugim izvorima, a reagovanje je na Varburton-Izveštaj, objavljen u Kopenhagenu, 28.01.1993). Isti novinari su objavili članak slične sadržine u danskom nedeljniku Jyllands Posten, Viby / Arhus, 28.02.1993. (prema Dolečeku [24])

[10] Živko Kustić: Stravično priznanje pravoslavnog mitropolita (medjunaslov u tekstu), Globus, Zagreb, 02.10.1992

[11] KIPA (Katholishe Internacionale Presseagentur), CH-Freiburg, Bulletin (Rom / Banja Luka), 30.09.1992

[12] Intervju vladike Nikolaja na austrijskoj televiziji ORF, “Zeit im Bild”, 01.10.1992
Objavljeno i u biltenu KIPA (Belgrade / Wien), 02.10.1992

[13] Ralph Hartmann: Die ehrlichen Makler. Die deutsche Aussenpolitik und der Bürgerkrieg in Jugoslawien. Eine Bilanz (Pošteni mešetari. Nemačka spoljna politika i građanski rat u Jugoslaviji). Berlin, 1998. Str. 160, fusnota 192.
Autor je bio 12 godina u diplomatskoj službi DDR-a u Beogradu, od toga 4 godine kao ambasador. U knjizi koristi i stenografske protokole zasedanja Nemačkog parlamenta.

[14] Alexandra Stiglmayer: Die totale Degradierung der Frau zu einer Ware (Totalna degradacija žene do robe). Die Weltwoche, Zürich, 05.11.1992

[15] Optužba potiče od Branislava Heraka. O tome govori Rej Gatman u intervjuu Globus-u, Zagreb, 12.12.1993.: Karadžićev ministar glavni je makro bordela u Vogošći koji su posećivali Unproforci!

[16] Alexsandra Stiglmayer, Zagreb: In Bosnien werden Frauen systematisch vergewaltigt
(U Bosni se žene sistematski siluju). Basler Zeitung, Basel, 27.11.1992

[17] Kleiner als ein Stück Dreck. (Manji od jednog komada djubreta). Der Spiegel, 07.12.1992.

[18] Krieg der Psychopaten. (Rat psihopata). Der Spiegel, 28.12.1992.

[19] Daily Mirror, London, 04.01.1993.: Horror of ‘mad doc’ ops.

[20] Joachim Fritz-Vannahme: Der gute Mensch von Bonn (Dobar čovek iz Bona). Die Zeit, Hamburg, 15.01.1993.

[21] Reiner Finne: Scharfmacher in den Redaktionen (Hajkači u redakcijama). Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt, Hamburg, Nr. 34 / 26.08.1994
U članku je kritikovao i A. Stiglmajer , koja se “proslavila” informaacijama bez dokaza, pišući i u DA Sontagsblatt-u, oktobra 1992., tada svom matičnom listu.

[22] Warburton Report, Copenhagen, 28 January 1993. Kratak verzija tog izveštaja nalazi se
pod http://www.womenaid.org/press/info/humanrights/warburton.htm
Delegacija je imala mandat odlukom Evropskog saveta (Edinburg, 11-12.12.1992), i pošla je s “prtljagom” osude Srba za masovna silovanja Muslimanki. Oslanjajuši se na razne procene o broju žrtava, od 10’000 do 50’000, delegacija se odlučila za 20’000. U izveštaju stoji, da je direktno razgovarano samo “sa malim brojem žrtava”. Nakon protesta Simon Vejl i Frits Kalhovena, A. Varburton je izjavila da je trebalo reći da je broj žrtava izmedju 10’000 i 20’000. [9] [24]
Simone Veil, francuska političarka, predsednica Evropskog parlamenta (1979-1982), ministar zdravlja (1993-1995), član Francuske akademije 2008.
Frits Karslhoven, Holanđanin, predsednik Komisije UN za prekršaje ljudkih prava (1992-1993). Tražio je dokaze a ne propagandu. [9] [24]

[23] Lesli Feinberg: “Big Lie” and Breaakup of Yugoslavia. Workers World, New York,
18.02.2007. http://www.workers.org/2005/us/LavenderRed100.gif
Za hrvatskog ministra: prema New York Times, 19.10.1993.

[24] Rajko Dolechek: “Rape camps”- Wher the incredible number of rape victims came from.
Chapiter 14 iz knjige “I accuse!”. Prag, 1999.
http://guskova.ru/misc/balcan/I_Accuse/14

[25] Rapes in Yugoslavia. Separating fact from fiction. North American news analysis group,
California, 05.03.1997. http://www.srpska-mreza.com/mediaWar/rapes-fiction.html

[26] Deposition of Serbian women given to the State Commission for War Crimes. Security Council, Distr. General A/47/813, S/24991, 18 December 1992.
http://www.srpska-mreza.com/Bosnia/rapes/raped-serbs.html

[27] UN, Economic and Social Counsil, Distr. General E/CN.4/1993/50, 10 February 1993.
Situation of human rights in the Territory of the former Yugoslavia. Annex II (Note 7).

[28] Kraći i pregledniji prikaz Aneksa II ovog izveštaja, sa fusnotama, nalazi se na
http://www.zinfo.hr/hrvatski/stranice/izdavastvo/kruhiruze/kir0/Omazow.htm

[29] Alexandra Stiglmayer: Massenvergewaltigung. Krieg gegen die Frauen (Masovna silovanja. Rat protiv žena). Freiburd (Bresgau), 1993.
Za predgovor američkog izdanja knjige bila je pozvana Suzan Brounmiler. Kako se sadržaj nije svideo izdavaču, zatraženo je da ga izmeni. “Pošto nisam htela da govorim o genocidu niti pak da potvrdim nečuvenost tih strahota, moj prilog je “zakopan” na kraju knjige. Angažovan je bio Roj Gatman” [2]. (Roy Gutman je dobitnik Pulicerove nagrade za članke o srpskim “koncentracionim” logorima u Bosni).

[30] Der Mensch – das ewige Tier (Čovek – večna životinja). Der Spiegel, 12.06.1993.

[31] Hans Peter Duerr: Obszönität und Gewalt. Frankfut/M, 1993. (str. 407)

[32] Martin Lettmayer: Da wurde einfach geglaubt, ohne wirklich nachzufragen. (Jednostavno se verovalo, bez stvarnog rapitivanja). Die Weltwoche, Zürich, 10.03.1994.
Članak se nalazi i u knjizi “Serbien muss sterbien. Wahrheit und Lüge im jugoslawischen Bürgerkrieg”, Berlin, 1994., prevedenoj i na srpski (Srbija mora umreti. Istina i laž u jugoslovenskom građanskom ratu”, Beograd, 1995). U knjizi su prilozi 13 autora.

[33] “Iza “silovane opatice” – monsinjor “. Politika, Beograd, 05.04.1994.

[34] Vladimir Volkoff: Petite histoire de la désinformation, Paris, 1998.
Srpski prevod: Dezinformacija (Od trojanskog konja do interneta), Beograd, 2001. (str. 193)

[35] Lettmayer [32]. Navodi primer Vesa Toijonen-a, saradnika finske televizije YLE, koji nije hteo da napravi intervju sa Herakom.

[36] Logori smrti Vogosca. http://www.camo.ch/vogosca_LS.htm

[37] Sherri Gosset: Former NY Times Reporter: 93′ Pulitzer Should Be Revoked, 22.03.2009. http://www.antic.org/Weblog/2006/03/david-binder-93-pulitzer-should-be.html

[38] Peter Brock: Bosnien: So logen Fernsehen und Presse uns an. (Bosna: Tako su nas lagali televizija i štampa). Die Weltwoche, Zürich, 20.01.1994. Članak je prvobitno objavljen, pod naslovom “Dateline Yugoslavia” u Foreign Policy, br. 93, Zima 93/94. Takođe se nalazi i u knjizi “Serbien muss sterbien” , prevedenoj i na srpski (Srbija mora umreti)

[39] Bosnien: Manipulieren die Medien? (Bosna: Da li mediji manipulišu?). Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt, Berlin, 26.08.1994. Članci: Hans-Joachim Hoffman: Zweifel (Sumnja); Reiner Finne: Scharfmacher in den Redaktionen (Hajkači u redakcijama); Marie-Janine Calic: Auf den Spuren des Grauens (Na tragovima strahota); George Rodrigue: Als die Bilder lügen lernten (Kad su slike učile da lažu).

[40] Entoni Gudman: Silovale sve tri strane, Politika, Beograd, 03.06.1994

[41] “Azra je simbol”, intervju sa Slobodanom Šnajderom. Vreme, Beograd, 20.09.1997

[42] Šarping na konferenciji za štampu, 16.04.1999 (magnetofonski snimak)
(Jürgen Elsesser: Kriegsverbrechen, Hamburg 2000. odeljak “Sex, Lügen, Videos”)

[43] “Wir kommen unserem Ziel näher” (Približavamo se našem cilju). Intervju sa Šarpingom, Der Spiegel, 17.04.1999

[44] Iz Šarpingovog predavanja na “European Business School” u Nemačkoj
Günter Amendt: Die 68er in den Kriegsgewirren der Neunziger (60osmaši u ratnim zbrkama devedesetih). Die Wochenzeitung, Zürich, 06.05.1999.

[45] Frauen als Beute. (Žene kao plen). Der Spiegel, Hamburg, 18.03.2000

[46] “Žensko tijelo je bojišnica”, intervju sa Vesnom Krestić, Feral Tribune, Split, 07.11.2000

[47] Ivan Jević: Grbavica u Beogradu. Vreme,Beograd, 09.03.2006

[48] Nataša Odalović: Ofanziva zla. Danas, Beograd,10.03.2006

[49] “Licitiranje žrtvama”, Danas, Beograd, 25.11.2005. Članak iz Nezavisnih novina, Banja Luka (Saša Čavrag), u kome se prikazuju rezultati Istraživačko-dokumentacionog centra u Sarajevu (Mirsad Tokača)

[50] N. B. – V. T. – M. L.: Desnica nas gura u blato, Danas, Beograd, 03.03.2006.
[51] Jasmina Lekić: Prećutani užasi. Intervju sa Mirjanom Karanović, NIN, Beograd, 16.02.2006.

[52] Jasmina Lekić: Bosanski bluz, NIN, Beograd, 23.02.2006.

[53] Iz članka Biljane Martinović: Grbavica, Politika, Beograd, 22.02.2006.

[54] Jovan Nenadov: Vergewaltigungen in Bosnien. (Silovanja u Bosni). Neue Zürcher Zeitung, Zürich, 11.01.2007.

[55] Miloš Vasić: Ko? Je l’ ja?, Vreme, Beograd, 06.03.2003.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo