Вести

DOK je bio na VMA ni po čemu se nije moglo zaključiti da je patrijarh. Čitav taj život – obaveze koje je kao prvi među jednakima imao: prijemi, susreti sa delegacijama i raznim zvaničnicima…

+++

sve je to negde umrlo u njemu. Kao da se nikad nije bavio time već kao da je živeo u kolibi u šumi i kao da je bio samo sa Bogom. Primetio sam da je zaboravio neke ljude i događaje, ali nikad nije zaboravio nijednu molitvu, niti ijedan tropar. Sve ono što je korisno za dušu, uvek je znao. Sve što nije bilo bitno, od njega je otpalo. Ostalo je spokojstvo, molitva i nada u Gospoda. I tako se upokojio.

Ovako je protosinđel Metodije (Ostojić) počeo priču sabraći iz Cetinjskog manastira o vremenu, dugom više od dve godine, provedenom uz uzglavlje blagopočivšeg patrijarha srpskog Pavla. Najpre u Patrijaršiji, pa onda na VMA. „Novosti“ su ekskluzivno dobile blagoslov da prenesu deo te priče i da je podele sa čitaocima i svima onima koji su voleli i cenili patrijarha Pavla. A to je, pokazalo se, ceo naš narod.

– U trenutku kad je došao taj momenat nije bilo uzdaha, ropca, grimase na licu, grča, ničega – pričao je tihim glasom otac Metodije svoju priču života. – Tog jutra je na mene bio red da služim liturgiju u kapeli na VMA. Ali, nešto mi se nije dalo da izađem iz apartmana, a da ga ne pričestim. Imao sam neki osećaj da će se nešto desiti ako budem odsutan. I pričestio sam ga darovima koje sam imao tu. U poslednje vreme on je stalno držao zatvorene oči, ali sve je čuo. Kad sam pročitao molitvu za pričešće, on je otvorio oči i gledao me bukvalno u oči. Čuo me je i kad sam ga pitao:

„Vaša svetosti, hoćete li da se pričestite“? Tiho je odgovorio:

„Hoću.“

– „Bog pomogao i Bog blagoslovio“.

Pričestio se kao nijednom za tih godinu i po dana. Tako mirno, spokojno. Sve je ukazivalo da mu je to poslednja pričest. Činilo mi se da je i on to znao. Zatvorio je oči i nije ih otvario dok se nije upokojio. Ja sam pošao da služim liturgiju, i kad sam završio, skinuo odežde i kad sam stigao do vrata apartmana, on je umro. Kao da je čekao da se liturgija završi, prebirao je osećanja i detalje tog novembarskog jutra otac Metodije.

Prema njegovim rečim, život sa patrijarhom odvijao se brzinom dva-tri kilometra na sat. Mirno,
spokojno.

– A od trenutka njegovog upokojenja, sve je krenulo strahovitom brzinom. Sve se dešavalo kao da je tako bilo planirano, a nikad o tome niko nije ni govorio, ni mislio. Samo sat-sat i po posle upokojenja stigao je predsednik Tadić. Imam utisak da je patrijarh poseban odnos imao upravo sa Tadićem. On je često dolazio i nikad se nije znalo kad će to da bude, jer se nije najavljivao. I kad patrijarh nije govorio, predsednik Tadić je imao potrebu da sedi pored njega i da ćuti. Kad uđe, kao da ne ume da izađe. Sedeo je bukvalno kao hipnotisan. Sećam se da je jednog dana ostao baš dosta dugo. Njegova se pratnja uznemirila, jer je imao isplaniranih obaveza. Posle izvesnog vremena, otac David mu kaže da je patrijarh umoran i da ga iz stolice treba premestiti na krevet. A, on najjednostavnije:

„Mogu li vam nešto pomoći? Molim vas, nemojte misliti da mi je teško. Za mene bi bila čast da mu pomognem.“

Pustimo ga još malo da bude pored patrijarha, nekih pola sata. Atmosfera napeta. Na kraju nije nam ništa drugo preostalo – uslišili smo Tadićevu molbu i nas dvojica zajedno prenesemo Njegovu svetost u krevet. Predsednik se ozario kao malo dete. Pošao je srećan. Imao je neku potrebu da pomogne.

I tog dana kad se patrijarh upokojio, kad je stigao samo je rekao: „Šta ću ja sad? Na koga ću se osloniti?“
Imao je neku posebnu potrebu da dolazi i imao je neku posebnu vezu sa njim.

Otac Metodije kaže da je patrijarh Pavle govorio više svojim prisustvom, a manje rečju.

– Nikad ništa zatražio nije. Za dve godine ni za čim nije iskazao potrebu. Čovek je morao da razmišlja da li je gladan ili žedan. Neprestano se molio. I kad je sedeo u fotelji i kad je ležao i kad je jeo. Uvek je šaputao, gotovo nečujno, tako da nikad nisam uspeo da čujem sadržaj tih molitvi. I tako je spokojno čekao taj trenutak kad će Gospod da ga pozove. Niti mu se žurilo, niti je želeo da to još traje, nego je čekao kako Bog hoće. Do kraja se bio prepustio ruci Božjoj.

BLAGOSLOV

PROTOSINĐEL Metodije Ostojić rođen je 1. 4. 1976. godine u Sarajevu, a njegovi su poreklom sa Žabljaka.
Završio je Ekonomski fakultet u Podgorici, Teološki u Beogradu. U Crkvu je stupio u novembru 2002. godine, a zamonašio se uoči Petrovdana 2004. godine u Cetinjskom manastiru. Po blagoslovu mitropolita Amfilohija brinuo je o patrijarhu najpre u Patrijaršiji od 23. septembra 2007, a onda i na VMA sve do njegovog upokojenja.

BRIGA NA VMA

– Osoblje VMA je sa ogromnom ljubavlju brinulo o patrijarhu. Ne zbog titule koju je nosio, nego im se on podvukao pod kožu – pričao je Metodije svojoj sabraći u Cetinjskom manastiru detalje iz patrijarhovih poslednjih dana. A kad se upokojio i kad smo ga izneli iz apartmana, vratio sam se po neke stvari i da malo sredim, u bolnici me je sačekala tolika praznina. Sestre su bile izgubljene. On je njih osvojio blagošću, pa niko nikada nije mogao videti da je njima bilo teško da se brinu o njemu, već su se jagmile da budu uz njega, da mu budu pri ruci. Priča sestra koja je bila tu kad se upokojio, da su u tom momentu počeli neki aparati da zuje. Niko nije mogao da otkrije koji su i zašto zuje. Ali čitavog dana je bilo tako.

Ljubica BOŽANIĆ, 09.12.2009 20:58:50

izvor: novosti.rs (http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=165022&title_add=Osetio%20da%20je%20%3Cbr%2F%3Eposlednja%20pri%C4%8Dest&kword_add=patrijarh%20pavle)