Вести

Posle 200 godina Srbija je ponovo tamo gde je i bila jer je gotovo nesporna samo u onim granicama koje je neopozivo iscrtao Karađorđe.

za novinar.de  Dragan Vidaković 30.12.2009

+++

Isti poroblemi, slični ljudi, samo se sada drugačije zovu. Suština je ostala ista. Paradigma srpske nesreće je zacementirana tada i za neverovati je kako ona funkcioniše do dana današnjeg. Ko ne veruje, treba malo da prelista tekstove o našoj (ne)slavnoj prošlosti, neka umesto imena i događaja ispiše zvezdice, i pokuša da odgovori na pitanje o kojoj se to godini naše nesreće radi. Neće moći, jer su one toliko slične, da ih ni rođena majka istorija ne bi razlikovala tako lako.

Da je sve u Srbiji samo bedna replika početka 19. veka najrečitije potvrđuje podsećanje na dva kuma i intimna prijatelja:

Mladena Milovanovića-prvog „gradonačelnika“ Beograda i vojvodu Miloja Petrovića koji su dosta doprineli da se Beograd oslobodi od Turaka, ali su još više doprineli da se „oslobodi“ od imovine. Istoričar Milićević u svom delu “Pomenik” doslovno kaže:

“Njih dvojica su uzeli najbolje kuće i dućane u Beogradu, i najlepše njive i livade oko Beograda. Upravo sav Beograd bio je njihov“.

Postali su najbogatiji Srbi toga vremena, a to toliko zvuči poznato da uopšte ne zaslužuje komentar. Dobro, sad se njihovi duhovna deca drugačije zovu, ali ne mari.

No, bolest kao bolest. Alavost ne da mira. Glad za otimanjem i sakupljanjem imovine se neviđenim malignitetom uvećavala do besmisla. Malo im bilo što su postali najbogatiji Srbi, već su želeli da budu još bogatiji. Milovanović-potom prvi srpski „demokratski“ premijer, namešta svome kumu Petroviću položaj koji mu je garantovao veliku pljačku Niša kad ga oslobode od Turaka. Ali dosetile su se i ostale srpske vojvode o čemu se radi, a kad se Srbi dosete, dobra biti ne može.

U tom interegnumu u kome su Srbi „lomili” ruke ko će prvi da uđe u Niš i da ga opljačka posle oslobođenja, Turci su se konsolidovali i napali najbliži šanac, onaj na Čegru, koji je Sinđelić u nemoći i očaju digao u vazduh sa namerom da duboko ureže u sećanje generacijama šta pohlepa, politika, pokvarenost, intriga i moralna nakaznost mogu da urade sa jednim hrabrim narodom.

A da je tada, za sva vremena, slomljena kičma Srbiji, jasno govori činjenica da je Karađorđe morao da napusti već osvojene Sjenicu, Novi Pazar i Novu Varoš-Rašku oblast, da bi (od)branio već ugroženo Pomoravlje, i time se oprostio od ideje da se na najužem mestu preseku putevi koji iz Turske vode u Bosnu i Hercegovinu, ali i spoje Srbija i Crna Gora. Srpski i crnogorski odredi su se već susreli i imali neke zajedničke akcije na tim prostorima. Umesto da su se Srbija i Crna Gora ujedinile tada, kada su svi Crnogorci bili Srbi, ujedinile su se kasnije kad su Crnogorci postali: što bjelaši, što zelenaši, što montenegrini, što lacmani, što “crveni Hrvati”…a tada je već bilo kasno.

Privučeni snažnom centripetalnom silom, u odsustvu raznoraznih „cia“ i međunarodnih zajednica, toj državi bi pristupali vremenom i ostali srpski krajevi, a u Srbe bi se transformisale i sve one ambivalentne skupine bez jasno definisanog identiteta, koje nam danas, kao novoizmišljeni narodi rade o glavi. Srbija bi postala jedna respektabilna država i otvoreno je pitanje da li bi kasnije došlo do aneksije BiH, atentata 1914., Prvog svetskog rata…sankcija, bombardovanja, otimanja Kosmeta…

Naravno da neko ne sve ovo može da se nasmeje, ali niko ne može sa sigurnošću da utvrdi kakva bi bila istorija Srba da se Karađorđe, kad je već bio onako plahovit, rešio na vreme ta dva ratna profitera i dve moralne nakaze, čije je pohlepno ludilo, zasigurno, debelo zarilo svoje zadrigle smrdljive prste u nesrećnu istoriju Srbije.

Dragan Vidaković