logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    996 пута прочитано    Датум: 31.12.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

3ustase2.jpgПоводом заједничког суживота Хрвата и Срба у новој Европској Југославији под радним насловом “Еуропеан Унион”

Владислав Б. Сотировић, 30.12.2009

+++

прилажемо једну документовану цртицу из скоријих повесних односа ова два “братско-јединственичка” народа.

О једном од најмонструознијих хрватскох логора смрти за Србе на простору Геноцидне државе Хрватске за време Другог светског рата – Јадовинском логору на планини Велебиту и о затирању Српства у Јадовинским јамама постоји “извор првог реда” преживелог Србина Серђа Пољака, из Шибуљине (Трибањ) код Карлобага.

Овај Србин је заједно са другим Србима из истог села био одведен у логор у Јадовно на планини Велебиту и био бачен у једну од Јадовинских крашких јама, али је на велику жалост хрватског “За Дом спремног” пучанства (то су они који урлају на Максимиру “Србе на врбе!” и редовно посећују клеро-фашистичке крволочне Томпсонове концерте у сред Загреба и других урбаних средина дуљем Липе Њине легално организованих од стране нпр. Загребачког градоначелник-поглавника) ипак остао жив обзиром да се из јаме извукао у току ноћи из које је побегао главом без обзира. Касније је отишао у партизане и погинуо 1942. године. О њему пише и његово сведочење о логору у Јадовну препричава Павле Бабац у књизи „Велебитско подгорје 1941-1945. г.“:

„Логор код села Јадовна и пут до губилишта у крашкој јами описао је очевидац Серђо Пољак, који је у другој групи Шибуљчана из Карлобага доведен непосредно на Јадовно, а затим, након неколико дана, одведен на стрељање у крашку јаму из које је, иако тешко рањен, успео да се спасе пуким случајем… 22. априла (1941.), око 8 часова ујутру, стигоше из Крушчице исти наоружани позивари (усташе) по другу групу (Срба из Шибуљине), која је овог пута била нешто већа… Та друга група, у којој су се налазили Бабац Владимир, Лукић Драган, Лукић Марко, Пољак Никола, Пољак Серђо и Пољак Стеван, кренула је из Шибуљине преко Крушчице за Карлобаг. Из Карлобага су пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле у Јадовно… 22. априла прије подне налазили су се у покрету, пјешице на путу из Карлобага према Башким Оштаријама. Везани жицом по двојица, ишли су лагано, у првом реду Серђо са Драганом, иза њих Никола са Стеваном, а на зачељу Марко са Владимиром. Њих је пратило осам наоружаних усташа… Небо је било облачно, почела је падати ситна киша… Прошло је подне. Киша је престала… Ишли су право, уздигнуте главе, мирно и поносно, потпуно увјерени да су невини, и да су правда и Бог на њиховој страни. Старина Влидимир Бабац познат по својој природној интелигенцији, веома начитан и духовит човек, понео је тога дана са собом књижицу Светог Писма…

Дан се почео гасити… Спуштао се мрак… Ходање је постало знатно теже. Спуштајући се низ падине гребена Метле видели су прва светла у кућама оближњег села. Видело се по држању њихових пратилаца да ће скоро бити крај њиховом путу. Посрћући, везаних руку, по мраку и неравној каменитој стази у правцу осветљених кућа, прилазили су све ближе и напокон стигоше у Јадовно.

Одмах при улазу у логор, зауставише их поред стражаре где су обављене кратке службене формалности између спроводника и логорских чувара. За то време скидоше им узе са руку. Држећи у рукама мале фењере, наоружане усташе их одведоше десетак метара даље, до једне гомиле људи која је лежала на земљи…

У логору је било преко хиљаду људи, на релативно малој и неравној крашкој ледини са мноштвом колибица од сувог грања. Простор није био дужи од педесетак метара, а ширина не већа од двадесет пет метара. Цео овај простор био је ограђен густом бодљикавом жицом у три реда, висине четири метра. Око жице налазиле су се јаке усташке страже, као и у дубину од око једног километра, тако да нити је ко могао логору прићи, нити је ико могао из логора побјећи.

Наши Шибуљчани узалуд су покушавали да пронађу своје земљаке из прве групе. У томе су их спречиле усташе, наредивши им да узму алат и изравнају крашке вртаче по логору. У току дана, и овде као и у Госпићкој казниони, често се чула вика усташа и брујање камиона који су довозили нове жртве.

Серђо је непрестано мислио како да се извуче из ове веома тешке ситуације, осећајући инстинктивно да му је живот у опасности. Прва мисао која му је пала на ум била је да подметне десну руку када их усташе буду везивале жицом. Серђо на десној руци није имао шаку, јер му је исту пре неколико година, приликом рибарења, мина разнијела. Ако му то пође, за руком, у случају опасности руку ће моћи лако извући из жице, а онда покушати побјећи…

1ustase1.jpgИз размишљања о томе како да побегне, тргли су га митраљески рафали који су се чули из даљине, са северне стране логора. Неки људи поред њега рекоше да је тамо усташко војно стрелиште где се врше школска гађања. Митраљези су штектали са краћим размацима скоро целог дана. Каква су то гађања, чудио се Серђо, и није никако могао то да схвати.

Око подне су их пустили на миру. Без хране, окупљени Шибуљчани су се чудили да овде још нису затекли четворицу својих земљака из прве групе. Сједели су на земљи, око једне вртаче и шапатом понављали исто питање, куда ће их одвести, и куда то одводе везане људе. Послије подне, гладни и жедни, наставили су да раде исти посао све до мрака. Тада је престало оно подмукло штектање митраљеза. Наиђе још једна ноћ, која ће у њиховом животу бити последња.

Сваког дана у овај логор (на Јадовну) из Госпића и са разних других страна пристизало је око 1000 људи Толико их дневно није могло бити ликвидирано, па је људи увијек нешто претицало. Но ипак, и наши Шибуљчани убрзо дођоше на ред, међу првима у зору идућег дана. И овде се све обављало у журби. Прије него су стигли први камиони са затвореницима из Госпића, требало је ослободити скучени простор у логору за пријем нових жртава. Позваше их и повезаше жицом.

Повезали су из жицом баш онако како је Серђо желео. Отворише велика врата и поведоше каменим путем у правцу запада, уз једну малу пошумљену главичицу сјеверним подножјем Велебита.

После једног часа хода, прије него ће избити на врх брежуљка, наредише им стражари да стану. Одма затим усташе избројаше једно педесетак људи, међу којима и наше Шибуљчане, па их поведоше напред, низ главицу, ка једној уској долини. Ту је стајала једна група усташа, недалеко од њих један пољски шатор, а испред њега један сто са неколико столица. Док су прилазили, пратиоци им рекоше. “Тамо ћете бити позвани и разврстани за радове”. Један од усташа додаде: “Сада ћете добити ручак”.

Везани и престрашени људи уђоше у круг који су направиле шмајсерима наоружане усташе. Приметише и четири митраљеза постављена у правцу преко јаруге, коју ће приметити тек пред сам крај. Приђе им усташки официр Руде Риц, бивши учитељ: “Ајте напријед, брже, брже!” и поведе их напријед до уздигнутог узаног каменитог платоа. Прођоше поред митраљеза, и тада им усташки официр рече “Ми овдје спремамо вјежбе у стрељби, а ви ћете нам помоћи тамо преко јаруге да постављате школске мете. Ајте брже!” Тако их је довео до самог зида и краја провалије изнад крашке јаме.

Официр се одмакао неколико корака, а у том тренутку заштекташе митраљези, настаде јаук, шикнула је крв. Људи падаху као покошено снопље. Усташе наоружане шмајсерима, које су стајале са стране, стадоше убијати недотучене жртве и гурати их ногама са платоа у јаругу.

Серђо Пољак, чим је чуо митраљеску паљбу, није губио време, нити чекао да му приђу убице. Пошто се брзо ослободио жице, сам је трком скочио у јаму. Није дуго падао јер се убрзо задржао на једној заглављеној гомили лешева и одмах приљубио уз једно испупчење у зиду, обамро од страха. Приметио је крв на левој руци, изнад шаке. Био је погођен једним митраљеским зрном. Слушао је подмуклу митраљеску паљбу и јауке жртава. Затим се онесвестио.

Када је и последња група била ликвидирана, већ је и мрак пао. Серђо се освестио од тишине која је настала, а рекло би се прије од јаких болова које је тек сада почео осјећати. Кроз бол тек осјети да је жив и стаде покушавати да се из јаме извуче на површину. Јако га је болела рањена рука, а на другој није имао шаку, но ипак, мало по мало почео се успињати, али опрезно, бојећи се да га неко поново не убије. Када је дошао скоро до врха, притајио се неко време, ослушкујући. Никога није било и он изађе на ону зараван одакле се сам бацио.

…Кренуо је према гребену Метле планине… Поцепао је кошуљу и превио рану… Ишао је северним падинама Велебита, пролазећи испод Голог врха и Височице према Рујну…

Сутрадан, скоро пред подне, стигао је на Рујно и затекао свог старог оца испред стана. Пао му је у загрљај, нем од туге, умора и бола…

Тако је Серђо остао и даље живи свједок усташких злочина и саучесништва италијанских војних власти. Серђо је у Котарима нашао сигурно склониште, одакле је ускоро отишао у партизане”.

(Бабац М. Павле, „Велебитско Подгорје 1941-1945″, Београд 1965/1983, стр. 22-27).

____________________________

Владислав Б. Сотировић

promoteit-890996208_17.jpg

http://srbskipatriotskifront.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo