Вести

Светом синоду Српске православне цркве, Београд,

Никола Живковић; Берлин, 23 децембар 2009

+++

Примио сам тужну вест од берлинског свештеника Драгана Секулића, да је већ најављену промоцију моје књиге Његово Преосвештенство владика средњоевропски господин Константин – забранио „због нецрквеног понашања аутора“, како стоји у факсу, кога је владика средњоевропски Константин 18 децембра 2009 године послао протојереју Драгану Секулићу. Реч је о књизи „Берлински записи 1979-1985“, издавач „Јасен“ из Београда, штампана у септембру 2009, а представљена концем октобра ове године, на Сајму књига у Београду. Рецензенти моје књиге су песник и академик Матија Бећковић и проф. Др. Мило Ломпар, универзитетски професор са Београдског универзитета и предавач српске књижевности.

Човек поставља просто питање. Чему ова забрана? Занимљиво, да је мој први јавни наступ, моје предавање о проблему унијаћењу Срба био одржан давне 1988 и то у просторијама Српске православне црквене општине у Загребу, у Илици 7, а да ме позвао и био мој домаћин Његово преосвештенство митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић). И прва промоција моје књиге, или прецизније речено, мог превода и предговора књиге немачког историчара Јохан Хајнрих Швикера: „Историја унијаћења Срба у Жумберку“, одржана управо у црквеним просторијама и то у Крагујевцу 29 јануара 1992. На промоцији је говорио покојни владика шуадијски господин Др.Сава шумадијски и историчар Јован Олбина. Због тога сам имао част и срећу, да, уместо исплаћеног хонорара, заједно са супругом и дететом, будем гост епископа Саве пуних седам дана у његовом пријатељском дому у Крагујевцу. Нека ми буде дозвољено да успут споменем, да дружење са владиком Савом за мене лично значило је више од било какве новчане надокнаде.

Познаници и пријатељи ми рекоше, да забрана моје књиге свој извор има и у једном мом тексту, кога сам ја написао и послао на више адреса, а међу осталим, и Светом синоду СПЦ. Наслов мог прилога гласи: „Неуспела скупштина Црквене општине – Брука у Берлину“. Да ли је мој текст истинит или не, тачан или произвољан, исправан или не, о томе нека одлучи јавност, као и меродавни кругови у СПЦ. Мој чланак сам почео овим речима:

„Прота Вељко Гачић сазвао је за 29 новембра 2009 скупштину Црквене општине Берлин. У храму Светог Саве у Берлину сакупило се мноштво верника.“

Ако сам био критичан, то није никако било злонамерно, већ да се помогне не само берлинској парохији, него и самоме епископу Константину, те Средњоевропској епархији у целини. Текст сам завршио овим речима:

„Недостатак свештеника, као што је познато, настао је током Другог светског рата, када је хрватска власт наредила и спроводила мучење и клање српских свештеника. После 1945 године комунистички режим наставио је да прогони и убија српске свештенике. …. Човек и да није верник, морао би да има ове објективне историјске околности на уму, односно, да има обзира када говори и критикује Српску православну цркву. Она је са својим народом поделила судбину и била главна мета хрватских фашиста и комунистичких џелата. Демократизацију друштва Српска православна црква дочекала је осакаћена, десеткована.“

Да ли у овоме има нечег недопуштеног или увредљивог остављам, разуме се, суду читалаца. Оно што са сигурношћу могу да тврдим јесте да, када негативно говорим о разним нашим, српским стварима, па, дакле, и о појавама у епархији СПЦ у Немачкој, чиним то у најбољој намјери. Ја, нисам злонамеран, већ ми је жеља, да „болесници“ што пре стану на своје ноге и оздраве.

Ако је овај мој текст и за осуду, морам да скренем пажњу на чињеницу, да сам током двадесет и пет година мог публицистичког рада, написао неколико стотина текстова, политичких коментара и анализа, интервјуа и то за домаће, немачке, руске и енглеске новине и часописе. Да ли може човек да се суди само на основу овог једног чланка? Пишем годинама за недељник „НИН“, за неколико београдских дневних новина, као и за наше црквене листове „Православље“, „Хришћанску мисао“, „Каленић“ и тако редом.

Владика ме и поред тога ословљава са „извесни Никола Живковић“. Да не би испало да се размећем, да сам горд и сујетан, цењеном епископу Константину присиљен сам да ипак одговорим и то на један примеран начин, са мером, и зато цитирам само ово:

„Живковић Никола (Жумберак, Хрватска, 1950), новинар, есејиста и преводилац из Берлина. Дипломирао историју и философију у Загребу. Од 1979 живи у Берлину. Написао је „Писма из Берлина“, „Косово-Дневник 1999“, „Трагајући за истином“, „Слика Срба у немачким медијима“ и др. Превео и написао предговор за књигу „Историја унијаћења Срба у Жумберку“, поезију Хуго фон Хофманстала, „Мемоари немачког генерала Глеза фон Хорстенауа“ и др. За превод „Дневник Хермана Нојбахера“ добио је награду „Драгиша Кашиковић“. (из „Енциклопедија српског народа“, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 366).

На концу, молим владику Константина, да не брука себе, а тиме и СПЦ и Србе у Немачкој, већ да повуче ову ничим оправдану забрану представљање књиге у просторијама берлинске парохије и да, дакле, дозволи одржавање промоције књиге. Оставимо по страни, да је овиме нанио лични бол мојој породици, мојој деци, која су се разумљиво радовала промоцији књиге њиховог оца, сматрам, да ова пракса забрањивања књиге није прави начин да би нашим домаћинима, Немцима, показали све вредности православља и српске толеранције. Јер православље је, за разлику од осталих хришћанских цркава, управо велико по томе, јер, се одликује благошћу и милосрђем. Или, како рече велики руски теолог Флоровскиј (Флоровский):

„Православие не желает ни властвовать над ним, как католичество, ни подчиняться ему в своих внутренних делах, как протестантство: оно стремится сохранить полную свободу.»

Овде, по мени, лежи највећа снага православља, јер се она не позива на силу и забране, већ на пуну слободу, праштање и правду.

Праштајте и молим за Ваш благослов,

Никола Живковић; Берлин, 23 децембар 2009

+++

+++

+++

Формат текста, подебљања и илустрација -новинар.де