logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    987 пута прочитано    Датум: 16.12.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Небо је далеко колега  -каже великодостојник  сестринске цркве (лево)Прота Вељко Гачић сазвао је за 29 новембра 2009 скупштину Црквене општине Берлин. У храму Светог Саве у Берлину сакупило се мноштво верника,

Никола Живковић; Берлин, Немачка; електронском поштом; 15.12.2009

+++

тако да је човек имао утисак да се одржава прави црквено-народни сабор. Скупштину је отворио сам владика Константин. Говорио је дуго, предуго. Настао је жамор и комешање међу верницима. Владика, то је познато, нема великог говорничког дара. А када се томе дода чињеница, да није говорио о проблемима, – због чега су толико број верника испунили велику, бившу протестантску цркву, – већ о стварима која нису спорна и која нико не доводи у питање, онда нам постаје разумљиво, зашто су изрази негодовања постајали све гласнији и громкији.

Главни организатор Скупштине отац Вељко Гачић није се потрудио да створи чак минималне услове за овако велики скуп верника. Чак није постојао ни микрофон, тако да су се једва чуле речи говорника. После свега што се догодило, почињем да сумњам, да и овај пропуст није био случајан. Све је, очевидно, било срачунато да дође до хаоса. А сво време говорио је углавном епископ. Атмосфера је из минуте постајала све напетија. Видело се, да владика не влада ситуацијом.

Да ће Скупштина да крене оваквим током постало је јасно и раније. ДРАГАН МИТРОВСКИ, председник берлинског Црквеноопштинског управног одбора, упутио је дванаест дана раније, дакле, 17 новембра 2009, писмо протојереју Вељку Гачићу, старешини храма Светог Саве, те великом броју берлинских верника. У њему скреће пажњу проти Вељку, да „са чуђењем и жаљењем смо примили Ваш позив на „скупштину Црквене општине Берлин“ за 29.. новембар 2009. године.“.

Господин Митровски, по мени, разложно и убедљиво образлаже, тачку по тачку, зашто верује, да прота Вељко није у праву. То је и разлог зашто Управни одбор Српске православне црквене општине у Берлину овакав позив није у стању, нити вољан да прихвати. Навешћу из тог писма само најважније приговоре.

Под тачком 1. господин Митровски каже следеће:

„Ваш позив на скупштину није објављен заједно и у сагласности са Црквеноопштинским управним одбором. Пре тога постављени ултиматум Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског Г. Константина и Епархијског управног одбора смо свесрдно покушали да испоштујемо, али сте Ви господине прото Гачићу одбили да пре слања позива одржимо седницу Црквеног одбора и стручно припремимо скупштину по правилима наше Црквене општине. Друго. Ваш избор чланова Црквене општине Берлин, којима сте слали позив и истовремено искључење многобројних верника из учешћа на скупштини, су нам крајње нејасни и неприхватљиви. Намеће нам се да у Вашем избору чланова општине, постоји чак намера и сврсисходна селекција коју ми осуђујемо. Користили сте се само листама оних верника који преко банке плаћају парохијал, чиме сте намерно искључили све оне честите вернике који свој прилог дају редовним доласком у храм, куповином свећа и давањем прилога на тас и икону. Као што знате, ти верници доносе већину прихода Црквене општине Берлин. Тачка 3. Списак чланова Црквене општине по Уставу Српске православне цркве састављају пароси заједно са Црквеноопштинским управним одбором. Ви се тог правила нисте држали. Четврто. И после четири месеца и мноштва наших писама и молби, ни Ви, ни епархијска канцеларија нам нисте предали финансијску документацију за прво полугодиште 2009. године…. Ми не прихватамо сазивање скупштине без објављивања стварне финансијске ситуације наше Црквене општине. Важећи закони за нашу Црквену општину у Берлину нас, као Управни одбор (и тиме одговорне личности пред законом), обавезује да те документе у најкраћем року обезбедимо и размотримо. Стога Вас као старешину храма, а преко Вас и епархијску канцеларију умољавамо да нам до 30. новембра 2009. г. доставите оригинале горе наведених докумената. Тачка 5. Као последњу примедбу, желимо да Вам искажемо наше чуђење на Вашем избору термина за „скупштину“ 29. новембра, који је, ако се сећате, био дан славља комунистичке Југославије, то јест дан АВНОЈ-а. То је крајње без такта. Без такта и пиетета је и то, што се баш тога дана навршава 40 дана од упокојења нашег првог берлинског пароха. Пошто сте Ви злоупотребили Ваша овлашћења слањем „позива за скупштину“, без наше сагласности и горе наведених проблема и тиме велики број наших верника дезинформисали, ми смо приморани да свим нашим верницима у Берлину ставимо ово писмо на знање.“

Писмо је, „у име Црквеног одбора“, потписао, како сам већ на почетку казао, Председник Црквене општине Берлин Драган Митровски. Било је потребно да мало подробније цитирам ово писмо, јер тек после ових информација биће јсано, што се 29 новембра 2009 догађало на Скупштини и зашто је Скупштина протекла управо тако.

По мојој процени скупу је присуствовало близу четири стотине људи, а од тога око три стотине, дакле, три четвртине, није било наклоњено епископу Константину и свештенику Вељку Гачићу. А Владика је, очевидно, све радио да вернике још више провоцира. Прво је, без икакве дискусије и гласања, изјавио да су „верници једногласно прихватили прву тачку дневног реда“. Настала је неописива галама. Људи су протестовали, да нити знају која је то прва тачка, а да је према томе нису могли ни да одобре. Чули су се гласови из публике:

„Па ово нису радили ни комунисти“, „Није било никакве дискусије“ и „Комунисти су макар формално дали право на дискусију, а владика Константин чак ни то не дозвољава!“

Дугогодишњи члан управе Црквене општине у Берлину Петар Маринковић покушао је, да образложи, зашто ова скупштина није законита, али му то не само није било дозвољено, него су на њега кренула двојица младића и покушала да га песницама „уразуме“ и то човека који је прешао шездесету годину живота. У његову одбрану скочило је више верника. Настала је општа туча. Убрзо су у цркву ушла и двојица немачких полицајаца. Очевидно их је неко позвао преко мобилног телефона.. После тога туча је престала, но ситуација је и даље остала напета.

Писмо Петра Маринковића је потресно сведочанство о једној парохији, која је до пре неколико година била пример осталим српским црквеним заједницама. Када би друге парохије у Немачкој запале у финансијске тешкоће, било је сасвим уобичајно и природно да се обрате на адресу берлинске парохије, коју је годинама успешно водио свештеник Драган Секулић са цркевном управом и верницима. Она је помагала и многе у Србији, Републици Српској и Српској крајини. Берлинска парохија финансирала је и филм о епископу Николају Велимировићу. Данас, према речима господина Маринковћа, епископ Константин не само да је финансијски уништио берлинску парохију, него и целокупну Средњоевропску епархију. Подробно о томе може да се прочита, како сам мало пре казао, у писму господина Маринковића.

За реч се јавио Златомир Поповић. Прекинуо га је свештеник Вељко Гачић и то је објаснио чињеницом, да „господин Златомир Поповић не долази редовно у цркву, не причешћује се, не позива свештеника на Славу“ и тако редом. Ово, чини ми се, потпуно је непримерено и супротно духу православне вере. Да се јавно говори, ко редовно не долази на литургију, ово је било могуће у средњем веку, код католика и протестаната. Да ли верник иде једном недељно у цркву или три пута годишње, верујем, да је то његова приватна ствар. Но, то не значи, да неко ко не долази „редовно на Службу“, да он није „прави верник“, или да је равнодушан према судбини своје парохије или Српске православне цркве. Ваљда је то јасно данас, године 2009. Дакле, нико нема право да одузима право гласа парохијанима. Још није пронађена машина, која би тачно могла да установи колико је неко истински религиозан. Разумем свештенике и монахе, да им је пријатније служити у пуним црквама, него у полупразним. Убеђен сам, међутим, да како прота Вељко наступа није пут да се ствар промени и побољша. До сада сам веровао, да се талибани налазе само у редовима исламске и римокатоличке заједнице. Сада сам по први пута чуо из уста свештеника Гачића, да талибан постоји и у нашој цркви. Током скупштине се надмоћно смешкао, тако да је човек имао утисак, да пред собом нема свештеника, већ борбеног скојевца из, рецимо, године 1946 године, свестан да иза њега стоји моћна „ОЗНА“ или „УДБА“.

Ни код владике Константина, а ни његовог главног помагача, оца Вељка, нисам могао да осетим ни мало оног истинског духа, које православље истиче и уздиже над осталим хришћанским религијама. Овде у првом реду мислим на праштање, милосрђе, скромност и љубав. О томе пре свега говори много не само богата теолошка руска литература из 19. века, већ и руски писци од Достојевског до Солжењицина. Ништа од те духовности нисам могао да видим на овај скупштини ни код епископа Константина, а ни свештеника Вељка Гачића. Пре би човек казао да су њихови Богови неки гневни Јахве или Алах, који пре свега прети и кажњава своје вернике, а не да их, у духу саборности, хришћански стрпљиво саслуша и саветује.

Епископу није помогла ни лукавство. У једном тренутку је владика Константин, наиме, посегнуо за реторичким питањем: Да ли сте за Цркву или сте против Цркве?

Гласови из публике одговорили су отприлике овако:

„Да нисмо за Цркву не би данас били овде“, „Једно је Српска православна црква, а друго је владика Константин“, „Па нисам ваљда за исламску заједницу!“

Са очевидном намером да понизи свештеника Драгана Секулића (присутна је била његова жена и четворо деце), епископ Константин му је наредио да прочита један проглас Синода. Ту само по себи не би било ништа чудно, но владика Константин га је претходно сам два пута прочитао и зато нико није видео икаквог смисла, зашто да сад мора да га по трећи пут чита отац Драган. Но, свештеник је остао достојанствен, пољубио је икону, запевао Химну Светом Сави, а онда, мирним и тихим гласом, казао, да је он владику Константина молио да одгоди ову скупштину, но на жалост, владика га није послушао. Ту су били ретки светли, чисти, мирни тренуци овог скупа. Убрзо је епископ Константин преузео реч, па је у цркви поново завладала хука и бука.

Скупштина је прекинута, сви говоре у један глас, нико никога не чује, јер нема микрофона и озвучења. А онда владика поново узима реч и изговара следеће:

„Ако вам се ова црква не допада, тражите другу!“

То је била кап која је прелила чашу. Људи су изненађени, запрепаштени, затечени, згранути. Осећају се повређени. Неки захтевају да се владика Константин извини верницима, други захтевају да одмах напусти цркву, трећи му у лице говоре, да га треба бити стид због оваквих непромишљених, брзоплетих речи. Велики број верника годинама даје своје прилоге за цркву, неки су радили педесет и више добровољних часова за ову цркву, тиме што су, на пример, радили на електричним инсталацијама, централном грејању, сали за предавање, санитарним инсталацијама. А сад, ево, од свог епископа мора да чују овакве речи!

Човек који је потрошио стотине хиљада евра од верника, водећи судске процесе са српским парохијама у Швајцарској и Немачкој и, колико сам чуо, све процесе је до сада изгубио. Оно што је његов претходник, владика Лаврентије годинама стрпљиво и успешно градио, то је епископ Константин све упропастио. Као компромитован човек, са њим неће да разговара нико из протестантске или римокатоличке цркве. За двадесетак година, колико је у Немачкој, није успео да научи језик, па тако и не може да учествује у дијалогу са Немцима. У једном тренутку изговорио је једну немачку реч. Како му је немачки лош, људи га нису разумели и захтевали, да им понови ту реч, владика, очевидно изнервиран, изјавио је, да је он „не немачки, већ српски владика“.

На крају епископ Константин седи усамљен на свом трону, људи му прилазе и изражавају своје отворено огорчење. Ћути као скамењен, јер он заиста после овог скупа нема шта да каже. Тешко је поверовати, да се ово икада догодило у историји Српске православне цркве. Владика се обрукао пред стотинама верника. Надамо се, да ће Синод смоћи снаге и да епископа Константина, без велике буке пошаљу у неки „миран и удаљен“ манастир (а проблем на овај начин решавају и римокатоличка и протестантска црква), где ће моћи да води послове који одговарају његовим стварним способностима. Ово сам му уосталом и ја сам казао на крају ове неуспеле скупштине. Казао сам то као човек, који није равнодушан према Српској православној цркви. Реч је о јединој српској институцији, која не само да има неоспорне историјске заслуге да се одржала српска национална свест и у време нестанка српске државе, већ она и данас има важно место у свести народа. То је уосталом показала и сахрана патријарха Павла. Синод је изабрао владику Константина и он може да га смени. Изабрао га је у време, када је постојао „мањак кадрова“, па је било релативно лако постати епископ. Недостатак свештеника, као што је познато, настао је током Другог светског рата, када је хрватска власт наредила и спроводила мучење и клање српских свештеника. После 1945 године комунистички режим наставио је да прогони и убија српске свештенике. Тако се, ето, могло да догоди да за епископа буде изабран и један Константин. Човек и да није верник, морао би да има ове објективне историјске околности на уму, односно, да има обзира када говори и критикује Српску православну цркву. Она је са својим народом поделила судбину и била главна мета хрватских фашиста и комунистичких џелата. Демократизацију друштва Српска православна црква дочекала је осакаћена, десеткована.

Док је епископ у Немачкој био Лаврентије, био сам неколико пута са пријатељима у манастиру у Химелстиру (недалеко Хановера). Лаврентије га је и основао. Тамо би остао на конаку две или три ноћи. Манастир сам посетио само једном, када је у манастиру већ боравио владика Константин. Стајао је ценовник, као и у сваком хотелу. Планирао сам да останем две ноћи, но преспавао сам само једну ноћ и никада више нисам долазио. Тако су урадили и многи моји познаници. У време епископа Лаврентија свако је давао добровољан прилог. Верујем, да увођење ценовника за коначење у манастиру и уопште за свештеничке „услуге“ није решење. Оно се, по мени, противи жељи верника и обичајном праву у Српског православној цркви. Успут, да и то споменем, од господина Петра Маринковића сам чуо, да се у кругу манастира Химестир налази и ресоран, у коме се служе свињско и јагњеће месо. За оне који можда не знају, само да подсетим да се у манастирима, сем рибе, не једе месо.

Овај скуп показао је пред целим народом једну ствар. Владика Константин не само да брука СПЦ у Немачкој, него просто није способан да буде епископ. Досије о њему у Патријаршији је, – ако сам тачно информисан, – довољно обиман и подробан, који, верујем, потврђује моје речи. Само да подсетим дуготрајан и скуп судски процес, који је владика водио против парохија у Цириху и Минхену. Као што је познато, оба процеса је епискок Константин изгубио. Но, штета нанесена СПЦ је велика. О томе су писали и највећи немачки дневни листови, као „Зидојче цајтунг“. Доведен је у питању углед СПЦ, на коме је толико много радио и постигао ранији владика Лаврентије (Имајући бројну родбину и пријатеље у Канади, чујем, да сличне проблеме имају верници и са епископом Георгијем, братом владике Константина).

Једним словом, огромна већина верника су и на овом скупу показали, да су чврсти у православној вери и да нису равнодушни према појавама које наносе штету Србима и крње углед СПЦ. Ово представља велику утеху и наду, да будућност берлинске парохије и Средњоевропске епархије ипак није тако црна и безнадежна.

Никола Живковић; Берлин, Немачка; електронском поштом

Илустрација и формат текста, подебљања -новинар.де





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo