Вести

Шта се заиста догодило? Да ли се догодило оно што се догодило у стварности или оно што се догодило иза кулиса? Или… да ли се догодило оно што се догодило у душама учесника?

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 07.12.2009

+++

Ако је тако, а јесте тако, питање је значи да ли је стварност догађаја заправо духовни напон због којег учесници учествују у физичком догађају?

Иако данашњи закржљали српски интелект није уопште забатрган у ово наизглед сложено питање – а морао би бити – то питање је давно разрешено:

Пре свега, разрешено је већ од самог почетка хришћанства и та јасна разрешеност и данас је једна од основа појимања православне духовности. Сходно томе, исто питање давно је разрешено и код нас Срба, што је једна од суштина нашег верског и националног историјског наслеђа и идентитета… што се очитује на трајању “духовности Небеске Србије“ као стварног Промисла нашег прошлог и будућег морала, одговорности и постојања.

Виђени из те перспективе, чине ми се истоветно нестварним “тумачења“ двају догађаја сасвим различите природе и пореклом из сасвим различитих историјских периода.

Један давни Завет, и једна данашња Сахрана!

Један догађај је 27. март 1941. године. Други је сахрана Патријарха Павла новембра 2009, године.

Иако се сећам многих ствари пре 27. марта, чињеница је да се не сећам самог догађаја, можда зато што смо као избеглице стигли у Београд тек 17. маја 1941. године. Не сећам се нити како сам тачно сазнао о догађају. Али се добро сећам да је 27. март 1941. године већ у детињству и одрастању, и наравно доцније у доба зрелости и старости, трајао у мени као камен темељац одлучности нашег српског народа, његове храбрости, његовог интелекта, његове одговорности, његовог поштења да трезвено разлучи на којој ће страни бити… без обзира на последице, па чак и упркос свесном појимању стравичних последица те своје одлуке. Током, хвала Богу дугог живота, овај камен темељац је за мене увек био и остао Међаш дубоко усађене духовности православног Светосавља народа коме припадам и његове љубави према Слободи – и још и дубље од тога, Међаш његове љубави и одговорности према жртвовању за одбрану Добра од Зла.

За мене је стварност 27. марта 1941. године била и остала оно што се догодило у народној души – оно што је тога дана догодила душа народа.

Наравно, сазнаћу доцније прво о обмањивачким покушајима да се стварност 27. марта прикаже као дело КПЈ, а онда, у данашња времена, сазнаћу покушај да се стварност 27. марта прикаже као оно што се догађало иза кулиса. Али… без обзира на све те покушаје, моје уверење да је стварност 27. марта израз душе народа којем припадам – искључив је у мени и траје и дан-данас.

С друге стране, насупрот многим одвратностима које сам прочитао у неким медијима о сахрани Патријарха Павла, можда сам оптужбу у једном од “коментара читалаца“, да је покојни Патријарх иза себе “оставио Цркву која је постала легло лоповлука, бешчашћа и перверзије’’, и сходно томе оставио “пустош у душама и мржњу у срцима своје пастве“ – требало да не схватим као одвратност. Зашто? Зато што јесте чињеница да за време Његовог патријарховања Црква заиста јесте постала легло не само “лоповлука, бешчашћа и перверзије“ већ и легло антиправославне и антисветосавске јереси, и да без обзира да ли су свесни тога или нису, верници јесу због тог посрнућа Цркве заиста остављени на ветропромајини… и, што је можда горе од свега… зато што Црква дрско прикрива од верника своје посрнуће… Међутим… доцније ћу се вратити на овај коментар и моју реакцију – али ћу прво покушати да схватим стварност Патријархове сахране.

Од много слојева који сачињавају и зачињавају овај догађај, на сахрани Патријарха Павла, без обзира на узурпацију Цркве и Вере, и без обзира на политичке импликације које су се догодиле под Патријархом – сматрам да је стварност сахране чињеница да је народ Србије показао да у народној души није – није завладала верска пустош, и да у српском срцу, као што није било никад до сада – ни данас нема мржње.

Душа српског народа показала је поштовање према духовности Патријарховог испосничког и покајничког живота. Другим речима, кроз тај испоснички и покајнички живот, Душа српског народа видела је Патријарха онаквим какав би српски свештеник, српски Патријарх, српска Црква… морали да буду – једном речју, какав би морао да буде свако ко носи мантију, свако ко служи послуживању Богжијег!

Мирно и смерно, чак без и једне изговорене речи, морална снага српске народне продуховљености, и све што из ње проистиче, храброст, трезвеност, решеност на жртвовање за више циљеве Добра – изрекла је масовношћу на сахрани да је Лаж што је све то што народна душа поштује проглашено “лудилом“ – не слуђеношћу него “лудилом“ – продуховљеним поштовањем смерности и скромности Дух српског народа је без изговорене речи дезавуисао ту Лаж “перманентног историјског лудила“ српске нације!

Мирно и смерно Дух српског народа исказао је Истину – да је Лаж напакована – и не само то – исказао је да нас је због те Лажи ставио под нож… ко?

Да је нож Лажи на нас потегло стварно лудило стварне мржње.
Према томе, стварност Патријархове сахране заиаста је без речи исказана Истина Веровања у Бога!
Без речи је исказана Лаж Зла оних који у Бога не верују!

Душа народа исказала је Истину Срцем издигнутим изнад обмана, изнад патње, изнад политичког, идеолошког, пропагандног и свакојаког шићарџијског манипулисања – и зато је Душа народа и исказала Истину без речи – Вером и Веровањем.

На известан начин, моћ дубоке српске продуховљености – моћ оног стварног што јесте стварни идентитет српског народа – љубав и оданост Божијем и озареност Божијом љубављу – очишћеност народног Духа од пустоши и мржње – та моћ и очишћеност Духа српског народа истоветни су храбрости и одлучности на жртвовање за Добро исказаних 27. марта 1941. године.

Доцније ће бити речи не о “интерпретацији историје“ него о “диктатури над историјом“ – али ћу пре тога упоредити искреност неких тренутака из којих верујем да је никла моја српска искреност којом верујем у Бога и Истину.

Шта је урадила Србија? А шта је урађено иза леђа?

Када је Патријархово тело било изложено у Саборној цркви у Београду, те вечери разговарао сам телефоном са сестром – рекла ми је да са Сењака иде у Саборну цркву и да ће се вратити кући тек после поноћи.

Плакала је док ми је то говорила.

Њене сузе су тренутно изветреле мрску каљугу одвратних тричарија из моје душе, и после 35 година првипут сам био смлављен тугом што сам далеко и што не могу са њом на целивање у Саборној цркви…

Мој покојни пријатељ, историчар Равне Горе, Милош Аћин-Коста, причао ми је давно о разговорима и договорима војника, подофицира и официра на панчевачком аеродрому на којем је била стационирана њихова ескадрила… о разговорима и договорима шта ће учинити 27. марта 1941. године.

Ти разговори и договори нису биле никакве политичке анализе.

Напротив, било је то једнодушно српско расположење једнодушног српског Веровања… Била је то српска Душа.
Као и сестри, и Милошу су сузе потекле док се сећао тих давних дана.

Из многих таквих прича и многих таквих суза, Милошевих и многих, многих других часних Срба, из њиховог духовног напона одговорности према Добру – који је Србе одвео у 27. март – тај исти Дух, те исте урођене одговорности према Добру – одвео је те часне Србе и на Равну Гору.

После сахране Патријарха поново сам разговарао са сестром телефоном и поново се заплакала покушавајући да ми појасни дубину њеног духовног доживљаја целивање мртвог патријарха…

Наравно… сузама ми је рекла неизмерно више него речима.

Занемео али срећан… када сам спустио телефонску слушалицу, сетио сам се да ми је годину или две пред смрт, Милош, увек удубљен у поштено трагање за историјском истином, поново са сузама, рекао да можда… да можда да није било 27. марта… да можда, ми, Срби, не би смо доживели све страхоте које смо доживели и које настављамо да доживљавамо.

Био сам тужан тада.
Био сам тужан због Милошевих суза.

Тужан због његове огромне љубави према нашем српском народу.

Тужан због бола које Зло наноси… и тужан због Милошеве огромне одговорности да Истину искаже објективно упркос лажима Зла…

Нисам био тужан због закулисних радњи – не – био сам тужан због његове грандиозне љубави према Добру… због српске грандиозне љубави према Добру… јер сам био апсолутно сигуран да се клање које се догодило – да би се догодило без обзира да ли је постојао или није постојао 27. март – зато што су и клање и издаја српског духа били испланирани унапред – зато што је стварна мржња већ унапред припремила целокупну заверу, целокупну обману, целокупну лажну клевету, целокупну издају, целокупну наказну будућност коју и данас патимо.

И затo питање шта се заиста догодило и шта је заиста стварност тога што се догодило… поистовећују српски Дух 27. марта са српским Духом сахране Патријарха… јер једина стварност оба та догађаја јесте једино њихова духовност – једино што се заиста догодило – догодило се у српском Духу.

Блеф!

Док се српски народ тихо издигао у својој мисли, можда чак и промисли… медији су наклапали о избору новог Патријарха.

Наклапање о избору новог Патријарха је најбезочнија лаж.

Сахрана Патријарха догодила се у лажној Србији у којој ће избор новог Патријарха бити још једна Лаж – контролори узурпатора Цркве поставиће за Патријарха оног чија ће покорност јереси најбоље одговарати њиховој планираној ликвидацији Цркве и Вере… Срба… Православља… и ликвидацији Бога.

Зато се пискарало неуко. Зато су пискарали неуки. Као да је у питању некакав нови Manager “Геце Кона“!
Зато су наследници љигавих проп-афиша попут “Пролетера“, искористили пригоду да још једном послушно приопће својим страним најмодавцима да је Зло Србије морало бити “лустрирано“.

Зато је љигавост изложила СПЦ бласфемији – а у стварности…

…у стварности је СПЦ толико узурпирана да се може слободно рећи да је поглавник у походу обмањивачке “лустрације“!
Зашто обмањивачкој?
Зато јер поход “лустрације“ нису никакви ратни злочини!

Зато јер је стварна сврха “лустрације“ ликвидација српског националног духа и српског националног постојања!
Зато што је стварна сврха “лустрације“ давно започета ломљењем кичме!
Обмана се јасно очитовале у реаговању Цркве:

Узурпатори Цркве издали су формална приопћења о избору новог Патријарха!

Међутим… ону Мисао озарену Промшљу, коју је Дух српског народа преживео, доживео и исказао – Црква уопште “није приметила“!
Црква “није приметила“ исто као што “нису приметиле“ ни строго контролисане медије… свакако зато што су виши форуми наредили да се Божија Промисао “не примети“ – и наравно, баш зато и послушни узурпатори Цркве нису нашли за сходно да “примете“… шта да не примете?

Да “не примете“ најмасовнију верску манифестацију!
Али…
Оно што им је било корисно, узурпатори Цркве су спретно искористили:

Прво, да државним органима покажу масом Срба на сахрани колико је Црква “моћна“!
Друго, да српском народу докажу “моћ“ Цркве!
Треће, да том лажном “моћи“ Цркве анулирају све приговоре и притужбе!

Маса је доказала да Црква није узурпирана, и да према томе, том манипулацијом лажне “моћи“ Црква може “без проблема“ да спроведе ликвидацију Православља и Светосавља и утопи Цркву у Јерес.

А шта се заиста догодило пред нашим очима?
Догодила се обмана.

Огромна маса Срба на сахрани Патријарха није била никаква “моћ“ Цркве!
Огромна маса Срба на сахрани Патријарха била је “Моћ“ Вере.
Значи…

Пред нашим очима догодила се Издаја.
Пред нашим очима догодила се Лаж.
Пред нашим очима догодила се Јерес.
Пред нашим очима догодило се убиство Веровања у Бога.
А да и не спомињемо убиство Истине…

Обмана која се догодила пред нашим очима – догодила се издајничким извртањем стварности:
Вештачка “моћ“ Цркве већ дуго нема никакве везе са стварношћу:

Вештачка “Моћ“ Цркве већ дуго нема никакве везе са стварном Моћи ни српске нити Православне Вере!
Истоветна издајничка обмана какву су данас обавили узурпатори наше Цркве – истоветно издајничко извртање стварности – обављено је 1943. и 1944. године када се није догодио никакав прекид односа Западних савезника са Равном Гором – оно што се заиста догодило била је издаја зато да би се на власт поставила комунистичка диктатура!

Истоветна издајничка обмана какву су данас обавили узурпатори наше Цркве – истоветно издајничко извртање стварности – обављено је од 1991. до 1999. године!

На основу Издаје започете 1943. и 1944. године, на тлу некадашње Југославије формиране су државе наследника сарадника са нацистима!

Ради истог циља исте завере:
Зато да би се њиховим формирањем ликвидирала Србија!

Истоветна издајничка обмана какву су данас обавили узурпатори наше Цркве – истоветно издајничко извртање стварности – постиже се данас рекламирањем закулисних радњи као једине стварности на 27. марта 1941. године! Јер… иако закулисне радње јесу итекако стварне, ипак – оно што јесте заиста стварност тог догађаја – то је оно што је учинио Дух српског народа – а не оно што се догађало иза кулиса.

Зато ме коментар читалаца да је покојни Патријарх иза себе “оставио Цркву која је постала легло лоповлука, бешчашћа и перверзије’’ – уопште није погодио – јер био је то истинити коментар – зато је и био “коментар читалаца“ – а не режање организованих жбира, цинкароша и издајника – најмљених да систематски извитоперавају стварност!

И баш зато што живимо у вештачком миљеу накинђурене обмане лажне Србије – зато да би смо се изборили за Истину – зато морамо да се боримо не само против онога против чега смо – већ напротив – морамо да знамо за шта јесмо – јер та наслеђена духовна вредност Врлине заиста јесте она стварност за коју морамо да се изборимо.
Морамо то да знамо онако јасно и онако чисто како је то знао сваки Србин, без обзира да ли је био геџа или газда или школовани ћата, док се потуцао преко Албаније, док је протестовао против Конкордата, док је гласно изразио своју оданост Добру 27. марта 1941. године… морамо то да знамо онако јасно и онако чисто и онако часно и храбро како су то знали дивови Равне Горе, чија је чистота Духа била убојитије оружје од свих ватиканских кама… и најзад… морамо то да знамо онако како је моћ Духа српског народа на Патријарховој сахрани исказала Истину без и једне једине изговорене речи.

Свеобухватна диктатура над историјом, исто као и од почетка света и века, заснована је на озваничењу Лажи као некакве историјске чињенице. Та лажна историјска чињеница искључила је духовност, искљушила је промисао – јер је искључила Бога. Зато је та накарадна Лаж озваничена у некакав политичко комесарски државни Канон политичке подобности дуплог стандарда.

Зато се наш пораз своди не само на то што се скањерамо да знамо шта хоћемо, већ чак и више због тога што се скањерамо због некаквог прегањања са некаквом “историјском интерпретацијом“!

Данашње извитоперавање стварности приликом Патријархове сахране, које се одиграло пред нашим очима – јасно доказује не само да се не ради ни о каквој “историјској“ нити “канонској интерпретацији“ – већ и да се не сме замајавати никаквим доказивањем и расказивањем – јер извитоперавање стварности је суштина диктатуре над историјом – а моћ Божије духовности у борби за Истину доказала је данас најмасовнија верска манифестација у хришћанском свету:

Моћ благодати Промисли Духа Божијег српском народу и његовој светосавској Вери у Бога исказала је Истину Духом – без изговорене речи.

То је Завет:

Да се опаметимо!
Да знамо ко смо!
Да знамо шта хоћемо!

То је бит наше одговорности према нашем наслеђу и према Божијем Промислу којим нам је благодат тог наслеђа дана.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com