Вести

др. Габриел Костелник, унијатски свештеник

Познато је да поход Ватикана на исток, канонску територију Православне Цркве, има своју дугачку историску традицију, која је проткана животима милиона мученика.

из Москве за новинар.де Младен Олуић, 28.11.2009

+++

У тој пустој жељи паписта, да духовно поробе словенски православни народ, највише су страдали Срби и Руси. Док се, нарочито последњих десетак година, поједини православни епископи СПЦ-е, који би требало да буду тврђаве истине, свим силама труде да фактички спроведу унију са римском јеретичком црквом, прилика је да се подсетимо и двојице великана двадесетог века, који су дали свој живот за исповедање истине. Реч је историчару Јарославу Александровичу Галану и унујатском свештенику и књижевнику др. Габриелу Костелнику. Они су примили мученичку смрт, од стране паписта средином двадесетог века, јер су говорили истину и покушали да свој народ поврате у истинско православно исповедање вере. Пре него што се упознамо са овим великанима, на жалост код нас мало познатим, морамо направити један историски осврт на историју Мале Русије, која је иначе древна колевка Русије..

Историски, руски духовни простор се разделио на западни део, освојен од стране пољака и папских ритера у шеснаестом веку и источни део, чије је седиште била Москва. Западни део, некада јединаственог руског духовног простора, звао се Мала Русија, а источни -Велика Русија. Под страшним теророром папског језуитског реда, чији је слоган био и остао – циљ не бира средство-, крајем 16-ог века неки епископи су прихватили унију са римском црквом. Народ Мале Русије, Карпарске Русије, почео је да се зове малоруси или русини. Њихово страдање, током последња четири века, тешко да се може исказати. Сви они, који су се супростављали унији са римском куријом, били су убијани или прогоњени у неприступачне планиске предле Карпата. Део тог народа, насилно поунијаћених русина, пре више од 250-ет година, смишљено је од стране Аустро-Угарске досељен на територију данашње Војводине (Руски Крстур, Куцура …). Два века су се русини борили да очувају Свето Православље и тек крајем 18-ог века унија је официјално победила. Али из њиховог сећања није избрисана отачка вера. Држава у којој су они тада живели била је Аустро-Угарској, и они нису имали никакве могућниости да исповедају веру својих предака. Унија је заживела у пуном смислу те речи. Ни једног православног свештеника није било у пределима карпатске Русије.

Али, догодило су право чудо. После великог „Пролећа народа“, 1848 године, у околина града Мармороша, у селу Изи, почело је да се рађа истинско хришћанство. Први који су се усудили да право славе Бога, били су обични мирјани-сељаци села Изи. Житељи овога малога села, са околином су званично иступили из уније и присајединили се 1903 године Србској Православнох Цркви. Овај, у то време незамислив чин, био је окидач за читав талас иступања из уније осталих села и градова (Мукачево, Ужгород …). Први унијатски свештеник, који је званично одбацио унију и прешао у православље звао се Јован Науомовић.

Реакција римске курије је била страшна. С обзиром, да је то била територија Аустро-Угарскске, која је тада била њена ударна игла, касније је то постала Хитлерова Немачка, регуларна угарска војска је упала у село Изи, убила свештеника Јована Раковског, као и многобројне мирјане. Отац Јован Наумовић је ухапшен и са неколико мирјана одведен у затвор. Бојећи се даљег преласка русина у православље, језуити су затворили свих шест унијатских манастира и предали их пољацима у руке. Почело се са тоталним уништењем свега русинског и православног. Изграђени су специјални концентрациони логори за православне и за оне који гаје симпатије према православљу. Најпознатији међу њима био је Телергов, који се налази у блини Граца у Аустрији. У њему су, поједниначно, убијени око 300 унијатски свештеника, само зато што су гајили симпатије према православљу и Русији. Ово је први концетрациони логор у Европи у 20-ом веку. У те логоре су војници једноставно доводили читава села, заграђивали их бодљикавом жицом и оставили народ да умире под отвореним небом, без воде и хране. То је био почетак страшног геноцида у Малој Русији у коме је страдало неколико десетина хиљада људи и читава интелигенција Карпатске Русије. Земља карпаторуска је дала Цркви хиљаде нових исповедника и мученика, који су од латина убијени. Тако су војници, у селу Камен Брод, пред очима жена и деце побили читаво мушко становништво. По сведочанству депутата аустриске скупштине, пољака Дашинскога, тада је убијено преко 60.000 људи, око 100.000 људи је побегло са свога огњишта а шта је било са остатком народа остало је непознато. Истовремено са геноцидом рађала се и свест о украинском народу и украинској самосталношћу. Једини начин, да се преживи, била је колаборација и одрицање од православља и свог руског имена и прихватање нове нације – украинске. Међутим, свест о својој припадносшћу великом руском народу, паписти нису успели да убију. Процес повратка у крило правослваља, више нико није могао да заустави.

Пре 60 година, 24. октобра 1949 године, у Левову (Западна Украина), у свом стану секиром освештаном у Ватикану, обезглављен је историчар и писац Јарослав Галан. (Извор К.Е. Дмитрик „Са Крстом и трозубцем“, Кијев-Москва, 1979;В.П.Белјаев „Формула отрова“, Москва 1972 г.). Његове убице – западноукраински шовинисти И. Лукашевич са својом двојице браће и М. Стахуром су 1951 године осуђени на смрт због тога чина. На суду су посведочили да су њихови наредбодавци осудили Гулана за то што је „разоткрио Ватикан, његове везе са хитлеровцима, САД-ма, Великом Британијом, зато што је износио у јавност улогу Ватикана у провоцирању мржње украинаца према православљу и руском народу“. Ни ови, као ни многобројни други докази, на суду нису оспорени у току судског процеса. До дана данашњег.

историчар Јарослав Александрович Гулан

А Гулан је био активан припадник идеје јединства словенских народа и паравославља. И баш са ових, можемо рећи комплексних позиција, он је разоткривао улогу католицизма у западноукраинском националистичком покрету и његовом русофилском каракреру. А какав је данас однос украинске (жуте власти) према историчару Гулану?. Све улице и тргови са његовим именом су преименовани. Свих десет његових биста су порушене, укључујући и спомен плочу. Акти вандализма се периодично догађају и на његовом гробу на градском гробљу. Али зато са друге стране, његове убице и њихови идеолози – Бандера, Кановалец, Мелник – почетком 1950-их година су од стране Ватикана убројани лику блажених.

Већ 1920-их и 1930-их година, , је опубликовао око 40 својих радова, у којикма је иступао за јединство украинаца и руса и разобличавао великоукраински и пољски шовинизам, антиправославниу линију унијата-католика и самог Ватикана. А 1940-е године његови су радови били гурање прстију у очи Ватикану. Његове публикације „Папска суза“, „Отац таме и улизице“, „Сумрак страних богова“, „На служби сатани“, „У Риму звона звоне“, „Ватикански идоли жедни крви“, „Под златним орлом“, „Пред лицем чињеница“, потпуно су разоткриле лицемерну политику римске курије, која себе назива црквом.

На суду, један од убица, Лукашевич је рекао:

„Гулан је био сведок на Нинберском процесу и веома јасно је разобличио Ватикан. Припремом убиства занимали су се и моја браћа – Александар и Мирон. 4 октобра 1949-е године, задатак да убијем Гулана ми је дао високи национални чиновник Јевген, који има одличне везе са Ватиканом и САД-ом“.

У време судског процеса, Ватикан је мудро ћутао. Ово ћутање је вероватно повезано са чињеницом да је Ватикан крајем августа 1941 године, закључио са хитлеровом Немачком споразум о заједничком деловању на „ослобођењу од бољшевизма“. А од 1944-е до 1953-е годне, својим тајним каналима, Ватикан је омогућио припадницима марионетског режима да избегну лице правде и побегну на запад.

А 1886 године, у Руском Крстуру, општина Кула, рођен је , отац књижевног језика Русина у Војводини, писац и поета – русински Вук Караџић. Он је 1946 године као унијатски свештеник, покренуо иницијативу враћања свих грко-католика (унијата) у крило Православне Цркве. Стекао је многобројне присталице међу русинским клером у тадашњој Југославији. Осокољен успехом своје идеје у домовини, отишао је у Украину, да би покушао да и тамо задобије што више присталица међу унијатским свештенством. Међутим, по старом, добро опробаном рецепту, свештеник др. Габриел Костелник је убијен. Његова смрт остала је као опомена, свим осталим унијатским свештеницима, каква ће их судбина задести, уколико покушају да се одекну патроната римске цркве. Његовим одласком, угасила се и идеја повратка (унијата-русина) вери својих предака.

Судбина ове двојице, истакнутих трудбеника на њиви Господњој, храбрих бораца за истину, отвора нам очи са каквим се силама таме боримо и каква нас будућност чека, уколико не останомо у крилу једине Свете Саборне Апостолске Цркве.

Уједно, нека њихово житије послужи и као опомена свим папским слугама и улизицама, који се одричу црквених канона и учења Светих Отаца и првог архијеретика, папу римског, називају светим оцем. Зато добро проучимо ону причи из Јеванђеља о девојкама које су чекале свога женика па заспале. Немојете, срби, да и нас таква судбина задеси.

из Москве за новинар.де Младен Олуић, 28.11.2009