Вести

Niko neće moći tako lako prihvatiti da bude novi patrijarh, jer će u poređenju sa Pavlom, biti gubitnik, ocenjuje Đurđević.

Intervju: ĐURO ĐURĐEVIĆ, BIVŠI SEKRETAR PATRIJARHA PAVLA.

+++

Protojerej Đuro Đurđević, sveštenik SPC u Australiji i nekadašnji sekretar sprskog patrijarha Pavla, uveren je da su i crkva i država zatečeni masovnošću poslednjeg ispraćaja poglavara SPC.

– I zaista se pitam, Bože, da li smo mi tako dobar narod da nam je dao takvog čoveka. Da li iko može od Srba da sakupi toliko naroda, na tako dostojanstvenom skupu. Nisam siguran da će se to ikada ponoviti, kaže za „Vesti“ prota Đura.

Kako li je sada onim arhijerejima koji su u nekoliko navrata pokušali patrijarha da smene?
– Na arhijerejima koji će odlučivati o Pavlovom nasledniku veliki je teret naći približno dostojnog naslednika. Kod njih se sada, a imao sam prilike da proteklih dana razgovaram sa nekima, uvukao neki strah. Jer, sada se niko neće moći tako lako prihvatiti da bude patrijarh. Ostaće stalno „patrijarh Pavle, patrijarh Pavle“, a u tom poređenju mogu biti samo gubitnici.

Ima li u ovako iskrenom oplakivanju patrijarha bar malo osvete naroda onima koji su za života spremali smenu Njegove svetosti?
– Ne male. Velike. Kada sam iz Australije došao u Beograd i video toliko sveta koji čeka da celiva ruku blaženopočivšeg patrijarha shvatio sam da se ne molim za patrijarha, već da ga molim da se on moli za nas.

Pre nego što ste 1995. poslati na službu u Australiju, bili ste četiri godine sekretar Njegove svetosti. Kako se u tim prvim godinama snašao patrijarh Pavle, s obzirom na to da je bio jedini koji nije želeo titulu poglavara SPC?
– On je sve to prihvatio po poslušnosti i potrebi služenja Crkvi. I sami znate kako je izbor tehnički izveden, da je tek iz devetog kruga izvučen tadašnji vladika raško-prizrenski Pavle. Sve su vladike znale u tom momentu da je po Duhu Svetome izabran baš vladika Pavle.

Šta mu je bila prva velika preokupacija kada je stupio na tron?
– Njegova prva briga je bilo pitanje raskola Srpske pravoslavne crkve. To je bilo veoma bolno za njega samoga, imajući u vidu da je u vreme kada je nastao raskol bio član Velikog crkvenog suda, a tada su se vodili sporovi sa, sada priznatim blaženopočivšim vladikom Dionisijem (prvi episkop tzv. raskolničke crkve). Tako da je on odmah preduzeo ozbiljne akcije u tom pravcu, pa je 1992. došlo do pomirenja sa raskolničkom crkvom. I to je bi najveći uspeh patrijarha Pavla.

S obzirom na asketski život i veliku štedljivost koliko je bilo teško raditi za Njegovu svetost?
– On nikada, ama baš nikada nije povisio ton. Poštovao je sve svoje saradnike. Njemu je molitva bila na prvom mestu. Ujutru, u četiri, pet služio je liturgiju, i to svakodnevno. On je zaista živeo u svakom trenutku po Jevanđelju.

Čitao uz uličnu rasvetu Patrijarh Pavle je bio toliko štedljiv da je koristio vanjsku rasvetu za čitanje, ne paleći svetlo u sobi. Patrijarh German je, recimo, koristio ceo sprat u Patrijaršiji, dok je patrijarh Pavle imao samo jednu sobičicu u kojoj nije hteo da pali grejanje i jednu radionicu gde je popravljao i pravio razne stvari. Sećam se koliko puta me je glava bolela kada sam kucao patrijarhove propovedi jer je, da bi uštedeo hartiju, pisao običnom olovkom između već odštampanih redova. Svaki prilog koji je dobijao on je davao crkvi, nikada ništa nije ostavljao za sebe. Bio je štedljiv da bi za druge bio darežljiv.

Nosi krst, ali da niko ne vidi…

Patrijarh Pavle je bio prvi poglavar SPC koji je posetio vernike u Australiji.
– Ne samo što je u svojoj 90. krenuo u Australiju, nego je, kada su ga pitali da li će moći da izdrži tako naporan put, odgovorio da ne brinu za njega, već da brinu kako će da izdrže njegovi iz pratnje. Kada smo jedan jeromonah i ja svojevremeno dobili na poklon krst od tada tek izabranog vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, a kako krstove mogu nositi samo sveštenici višeg čina, taj jeromonah me je poslao da pitam Njegovu svetost da li može da okači krst oko vrata. Patrijarh me upita: „A gde je dobio taj krst“, ja mu kažem u zelenom salonu, a patrijarh će: „E, tamo može i da ga nosi, al kad ga niko ne vidi“.

24. 11. 2009. 00:00h | Jelena ARSENOVIĆ

izvor: VESTI-ONLINE