Вести

Sahrana patrijarha Pavla. Kada je otišao za patrijarha ostao je Prizrenac, ne promenivši ličnu kartu u kojoj su prvo na albanskom pa na srpskom zapisani njegovi lični podaci.

+++

Na balkonu Prizrenske bogoslovije u jesen 1999. godine sedeli su jedan monah i jedan Albanac, posmatrali grad i veliku gužvu u glavnoj ulici. Oko zgrade žica, vojska i tenkovi, unutra nekoliko stotina ljudi izbeglih od nasilja, helikopter Kfora nisko nadleće centar Prizrena.

– Dabogda se srušio tamo gde je najveća masa – kaže Albanac koji je tu pobegao jer su ga vlasti UČK osumnjičile za saradnju sa Srbima.

– Šta to govoriš, čoveče, to je veliki greh – grdi ga kaluđer.

– E pope, pope, danas je greh dobro misliti – uzvrati Albanac, a mladi kaluđer ućuta.

Svoj dugi životni vek ovde je, u najgorim vremenima – kad je bio „greh dobro misliti” – proveo jedan čovek koji je čitavog sebe posvetio Bogu, čineći upravo u ovom gradu dobra dela. Od Bogoslovije „Sveti Kirilo i Metodije”, pored Sinan-pašine džamije, pa preko kaldrmisanih ulica do episkopije, decenijama je prolazio tihi vladika Pavle. Na ovom putu se iz lokala „Baileus” na samoj obali nadošle Bistrice čuje glasna muzika i dok prodavac zastava Republike Albanije i novih kosovskih znamenja cupka od hladnoće nadomak kamenog mosta, počinje dnevna gradska gužva.

– Jeste li čuli da je umro patrijarh Pavle – pitam Albance koji gase žeđ od jutarnjeg bureka.

– Ne!

Ibraim (86) prodaje kestenje na mostu, upravo se sprema da otvori tezgu i kaže da je stari Prizrenac.

– Sećate li se vladike Pavla – pitam Ibraima.

– Kako se ne sećam, mnogo dobar čovek.

U Prizrenu, gde je 33 godine živeo patrijarh Pavle, na dan njegove sahrane sve izgleda kao da ovde još nije stigla vest o njegovoj smrti. Nema vidljivih znakova žalosti, nije organizovan ni najmanji skup povodom odlaska najpoznatijeg građanina Prizrena novog doba. I kada je odavde otišao za patrijarha on je ostao Prizrenac, nikada ne promenivši ličnu kartu u kojoj su prvo na albanskom a potom na srpskom bili napisani njegovi lični podaci.

Nema nijednog telegrama saučešća, nijednog, makar protokolarnog izraza žalosti, samo se Zećir sa Gore, iz prizrenskog zaleđa, setio da pošalje poruku jer nije dobro, kako reče, „ćutati kad Božji čovek odlazi”.

Nije se oglasilo nijedno crkveno zvono u staroj, Dušanovoj prestonici, a umro je srpski patrijarh. Da je tursko doba platili bi to zvono prizrenski trgovci, da je onaj tvrdi poratni komunizam pustili bi ga da zvoni, a danas nema crkvenih zvona na zvonicima jer su se poslednji put čula dok su padala u vatru pogroma 17. marta 2004. godine.

Ipak, zvono na crkvi Svetog Đorđa postavljeno je i zazvoniće za koji mesec, jer se u Prizren vratio protosinđel Mihailo i on je služio zaupokojenu liturgiju počivšem patrijarhu. Na liturgiji dva gosta i Prizrenka Momirka Vučević.

– Vraćali smo se iz Zočišta sa slave i čekali autobus, sa nama vladika Pavle. Odjednom se naoblači, poče da grmi, pljušti kiša u onom brdy. Kisnemo i mi i vladika, zaustavljaju se neka kola, ljudi zovu Pavla da uđe, a on neće. Kad može da kisne ovaj narod i deca mogu i ja, reče, i ostade mokar da čeka autobus.

U Prizrenu trenutno živi dvadeset Srba, protosinđel Mihailo u parohijskom domu obnavlja i organizuje život, a za počivšeg patrijarha kaže:

– On je danas, verujemo, najviše sa nama ovde u Prizrenu i to pre nego sa ostalima.

Ž. Rakočević; POLITIKA
[objavljeno: 20/11/2009]