“На муци се познају јунаци“
Часлав М. Дамјановић, 17.11.2009
+++
Надмудривати се о Jet Set-у да ли нам је “насушан“, преклапати о сподобама које лакрдијаштво камуфлирају наочарима за сунце и мантијом, вапијати због Убиства Вере… некако ми се чини дође вријеме да морамо престати да Мудрост казујемо официјелним речником, на пример чувеним “бити ил’ не бити“ Шекспировог Хамлета. Некако ми се чувена изрека данског принца данас чини рекламерском, а мудром ми се чини изрека нашег српског народа “на муци се познају јунаци“.
Зато што је мудрост нашег народа хришћанска мудрост:
“Бити ил’ не бити“ заврши се прободом мача, а “мука“ на којој се “познају јунаци“ – то јесте Вера – и Будућност!
А Будућност и јесте Мудрост Вере. И Радост Вере. И Њен Оптимизам. И Суштина Њена. И Њено Стваралаштво. И Вечитост Њена… и наша озбиљна одговорност.
А мач, наочаре за сунце, изневерена мантија… сва та кинђурења ala Jet Set једном речју су ништа и нико, без обзира на титулу, на пример “професора“, па чак и “професора теологије“; без обзира на пример на титулу “достојника“ да се у мантији присуствује некаквим уваженим celebrity слављима “акредитованих достојника“… чак и изанђала фраза “take the Cross“ – “понећу Крст“ у име… уствари мач у име папе… шарлатанство из којег је проистекао Хамлет и због чега и јест’ трагичан… све су то кинђурења… а Вера није кинђур.
Вера носи Крст!
Вера носи Крст Радости и Љубави и Будућности.
А Директорат који себе рекламира црквом – Крст не носи. Нити је достојан Оног који Крст јесте носио… макар што име Његово блебеће к’о леблебије… А Вера?
Вера се на “муци познаје“! Зато је данас “ситуација гора него 1963. године“!
!
Искристалисана је истина прошлости 1963. године – тих година није по среди била само национална издаја Цркве – тих година Црква је издала Веру!
Искристалисано је ондашње срозавање Цркве у јерес – не само “преображење“ Цркве у политички Директорат попут Удбиног – већ и још већа издаја – искристалисано је данашње подлегање Цркве под Свејерес – њено постајање најамљеним Убицом Вере.
Чињеница да је за разлику од 1963. године, данас јасно да се Равна Гора борила и онда и данас за Очување Вере и Очување Православља, и чињеница да данашњу борбу против Очувања Вере наставља исти Директорат попут Удбиног – чињеница да се некад изједена и отрулела црквене установа данас одржава једино као Директорат за Убиство Вере и уништење Веровања у Бога – чини негдању и садању ситуацију искристалисаном.
Зато – нема више заваравања надмудривањем! Надмудривање нема никакве везе ни са Вером нити са Црквом, нити је разлог за очекивање макар чега поштеног! Оваква каква је Црква није преживела – а ми, овакви какви смо, морамо да очувамо Веру и Веровање у Бога – јер то је оно једино што као Хришћани морамо да учинимо. Ево зато једног драстичног примера да Црква – оваква каква је – заиста није црква:
“Да сам сада у Београду, морао бих отићи на Теолошки факултет и из свег гласа довикнути студентима теологије“:
“Бежите одмах одавде док вам српски епископ није веру убио!“
Док вам српски епископ није веру убио…
Мислим се и питам… не себе, питам вас који читате:
Док вам српски епископ није веру убио…
Па верујем… па не верујем… па се чудим… “Убица вере“ звучи као научна фнатастика… и поврх тога још и “српски епископ“… итекако се чудим… студент је сунђер, жедан да упија, жедан да верује, жедан да сазна… да сазна од оног коме верује… а коме то студент верује?
Верује професору! Поготово кад је тај професор још и епископ! И поготово кад је још и православни епископ!
А ко то каже “бежите док вам српски епископ није веру убио“?
Ко зове на бег? Ко спасава Веру од епископа?
Ко спасава Веру млађане студентске душе да је епископ не убије?
Побогу… да ли се заиста ради о убиству?
Не престајем да се чудим, али… о Убиству Вере говори Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић у кратком али врло језгровитом напису насловљеном “Како се убија Вера“, са поднасловом да је његов напис о “неколико јеретичких изјава Еп. Игњатија“!
Прота Матејић, судећи по опусу објављених радова, врло је интелигентан, врло одмерен, врло одан православац, који своја писанија објављује само када је сигуран да су заиста вредна. Чини ми се да су њеова одмереност и ненаметљивост заиста врлина и озбиљност који доликују православном свештеном лицу, и то не само у старијим данима када се мудрост наталожи, већ од првог дана када се започне живот у мантији… јер тај живот, ако не би био озбиљан и одмерен – не би ни доликовао православној мантији.
Е сад, особи о којој прота Матејић говори… заправо, о Убиству Вере од стране те особе, може се учинити да је протин “довик“ неодмерен… међутим, “довик“ не само да је одмерен, него је чак превише умерен:
Зашто?
Зато што је особа о којој прота говори епископ, заправо владика на српском, и истовремено професор, и то професор теологије, а иако не знам да ли је и “др“ – као прота – из свега се да претпоставити да је та особа теолог, а пошто је и епископ, да је према томе православни епископ, па да је сходно томе хришћански теолог… а прота довикује студентима да од тог хришћанског теолога беже што пре док им “српски епископ није веру убио!“
Убиство Вере – усред Београда!
Убиство Вере – усред училишта Вере!
Убиство Вере – усред расадника Живота и Будућности!
Убиство Вере – усред Бога – усред Мудрости – усред Промисли!
Па за мене лаика то је горе од оног давног тренутка који је наводно био пресудан за Веру – док се Мојсију у шатри ожарило лице – а Божији “одабраници“ доле низбрдо – изшутирали Бога и арлаучу Златној Крави… а прота пристојан па не вређа, него каже скромно “верујем да ће се наћи неки српски православни епископ, и позванији и ученији и паметнији од мене, да уразуми ако не владику Игњатија, онда његове студенте. А ја ћу овде навести само неколико од многобројних неправославних и јеретичких изјава из његових предавања“ – и чак каже прота скромно да су “сви цитати из предавања записаних на папиру“ или “звучно на дискетама“!
Верујем проти.
Верујем да му јесте стало до чедних млађаних студентских душа.
Верујем да му је до њихових душа стало и као православцу и као оданом послужитељу Божијег.
Верујем му зато што верујем да му јесте стало до Очувања Вере!
И заиста… упитајмо се – има ли већег злочина од Убиства Вере?
Нема.
Да би доказао Убиство – прота цитира изјаве episkopa Ignatiusa.
А ја, лаик, простачина, безобразник, намерно нисам рекао “владике“ него “episkopa“, намерно сам владичански чин и име написао “латиницом“, и, примитивaц какав јесам, намерно сам име episkopovo испретумбао у “латинштину“ – не зато да не бих Ignatiusa увредио, далеко од тога – него да не дај Боже не бих случајно увредио његову “експертизу“, јер лаик какав јесам, иако немам поњатија како се “експертиза“ каже на “латинштини“, ипак знам да се на данашњем официјелном “теолошком“ српском језику Вера више не каже “вера“ – него “експертиза“. И то ми, лаику – кажем отворено – итекако не прија. “Не прија“ ми јер ми се чини саставним делом Убиства Вере због којег прота диже узбуну… без обзира што ће се “задужени одговорни“ нарогушити да се некакво тричаво Убиство некакве тричаве Вере изравњава са Златном кравом, Мојсијем и арлаукањем… поготово зато што је арлаукање официјелна заснованост “одабраности“ као такве, и без обзира што у “позваније, ученије, и паметније“ официјелно и црквено спада на пример и аустралијски бишоп Добријевић, па чак и његов надримски надчасник што као момчић испруженом руком озлоглашеним поздравом “побожност“ казиваше… ипак – ето, не прија ми!
Ignatius Величанствени! “Веро моја ко те уби реци?“ “Убише ме са олтара жреци!“
У поднаслову су под наводницама стихови “Монаха Тадије“. То је иначе варијација такозваних Стихова Пирамида, који се сматрају најстаријим записима који су пронађени. “Монах Тадија“ био је псеудоним светог владике Николаја Велимировића… што значи да је већ давно морало да се пази од освете Антихриста у редовима наше цркве… али, било како било, навешћу само неке од Ignatiusovih “професорских“ и “теолошких“ тврдњи које прота сматра “неправославним и јеретичким“.
У цитату број четири прота наводи један од тих Ignatiusovih “бисера“:
“Велика је трагедија што је Црква одавно престала да се бави проблемом смрти као опасности од небића. Црква је тај проблем решила на незнабожачки начин, прогласивши душу бесмртном.“
Подвукао је највероватније прота, који у цитату број осам наводи још један од тих “неправославних и јеретичких“ Ignatiusovih “бисера“:
“Учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубан по Цркву.“
И овде је верујем подвукао прота, али не знам да ли је латински израз у загради протин или Ignatiusov.
И на крају, после укупно осам “неправославних и јеретичких“ цитата из Ignatiusovih “теолошких“ предавања – прота закључује:
“Српска православна Црква има много врло озбиљних проблема које треба да расматра на овогодишњем мајском заседању Архијерексог сабора.“
“Али и ово је један проблем који се не сме оставити нерешен.“
Протино “ово“ односи се на Убиство Вере:
“Јер ако Сабор, ако Црква не учини нешто да се спречи ширење јеретичког учења на Теолошком факултету и завођења новотарија у браничевској епархији, онда ћемо ми сви моћи да кажемо оно што је Јован Дучић рекао у песми “Коб“, посвећеној Милану Ракићу“:
“Црква је Веру моју убила“. (“Како се убија вера, Неколико јеретичких изјава Еп. Игњатија“, Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић 07/11/09)
Убиство Вере!
“Црква одавно престала да се бави проблемом смрти“!?!
Смрт “опасност од небића.“!?!
“Црква је тај проблем решила на незнабожачки начин“!?!
Како?
“Прогласивши душу бесмртном.“!?!
“Учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубнo по Цркву.“!?!
Која је то црква која је одавно престала да се бави проблемом смрти?
Православље свакако није престало да се бави проблемом смрти ни духовно, ни теолошки, нити филозофски…
Према томе… о чему то прича episkop Ignatius?
Можда је смрт “опасност од небића“ код Жан Пол Сартра! Можда код Пијаде! Крцуна! Маркса! Чак и код папе и Павелића… али смрт није “страх од небића“ јер нити у Светом Тројству, нити у Светом Васкресењу Исуса Христа – смрт није “опасност“ – зато се Хришћанство не плаши смрти.
Према томе, која је то “црква“ “решила проблем смрти“ на “незнабожачки начин“?
Онај ко је “решио проблем смрти“ – или макар који духовни проблем – на “незнабожачки начин“ – тај – није црква!
Црква је послужитељ Веровању у Бога – а “незнабоштво“ не само да није Веровање у Бога него је чак и скaрадније – јер је хулење Бога!
“Незнабоштво“ је Златна Крава.
Према томе, да ли су то Рим или Златна Крава “решили проблем смрти“ на “незнабожачки начин“? Можда и јесу… али свакако да Веровање у Бога, и Црква која послужује Веру – да они нису учинили ништа што би неука, заправо мангупска реторика могла класифицирати у “незнабожачко“.
Међутим, чак ни главне прехришћанске религије, сумерска, античка египатска и грчка, па чак и античко Браманство Хиндуизма, иако јесу увршћени у “незнабожачке“ – и иако јесу недорасли Хришћанству – нису смрт разрешили “незнабожачки“ – бар не онако “незнабожачки“ како episkop Ignatius незналачки прикалемљује налепницу “незнабоштву“… а као “теолог“, па чак и “професор теологије“ – он би такве зачкољице морао да зна.
Међутим – да кажем одмерено и пристојно – неукост episkopa Ignatiusa долази до пуног изражаја тек у двема задњим бласфемијама:
Прва је да је црква поступила “незнабожачки“ – “прогласивши душу бесмртном.“!
Схватање Душе, Духовности, Светог Тројства – све то није постојало у главним токовима “незнабожтва“ – зато су и били превазиђени Хришћанством – због хришанског разјашњења Божијег Духа и Промисла… и баш због због “разјашњења смрти“.
И тако стижемо и до друге бласфемије да “учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубно по Цркву.“
“Страшно погубно“ по коју то цркву?
Црква је послужитељ Вере. Вера је Веровање у Бога. Ако црква поступа “незнабожачки“ онда црква није послужитељ Вере, па сходно томе нити послужитељ Веровању у Бога.
Према томе… таква “незнабожачка“ установа – није уопште црква!
Према томе… “опасност“ о којој говори episkop Ignatijus – није “опасност“ по Цркву – већ по некакву “установу“ која уопште не послужује Веровање у Бога!
Према томе… episkop Ignatijus брани некакву “установу“ од “исповедања свих светих отаца у свим временима и на сваком месту“, и зато, по његовим речима, “студенти не треба да понављају оно што каже црква, нити оно што је рекао Исус Христос, нити апостоли, нити оно што су рекли Свети Оци“! (“Heresy of Ecumenism at Work“, V. Rev. Radoslav Filipovich, Новинар.де, 10/12/09)
Према томе… episkop Ignatijus схвата заправо Цркву као “опасност“ – као “опасност“ за “установу“ – и зато бранећи “установу“ од Цркве – према томе брани “установу“ од “опасности“ – а “опасност“ је Веровање у Бога!
Тиме episkop Ignatijus доказује неколико “бласфемија“:
Да није теолошки образован – него да је образован јеретизмом.
Да нема појма о томе шта је Веровање у Бога.
Да нема појма нити шта је, нити да чак постоји духовност.
Да нема појма о историјском развоју теолошке мисли и крунисању тог развоја Хришћанством.
Да нема појма о Православном хришћанском Веровању у Бога.
Тако се мени, лаику, чини да је једино логично питање:
Шта је то што “подучава“ episkop Ignatius?
Наравно… пошто могу да одговорим једино лаички – чини ми се да смушена бласфемија коју “подучава“ episkop Ignatius није никакво “верско подучавање“ – напротив – антиверско кљукање јереси.
И зато је, чини ми се, стварни теолог, прота Матејић, ту Ignatiusovu јерес и назвао Убиством Вере – јер баш зато, ради Убиства Вере – провокатори проповедају јерес.
Чији провокатори?
Антихристови најамници.
И зато “у свим временима и на сваком месту“ провокатори и јесу смушени јер им је ум помућен полтронством Антихристу, па се зато нама лаицима чини да трабуњају… а стварним теолозима је јасно да почињавају Убиство Вере!
И тако… постаје јасно и чињенично да оно што episkop Ignatius сматра заиста “страшно погубним“ – да је то оно што је “страшно погубно“ по смућене Антихристове најамнике, и наравно по самог Антихриста и његову лаж – a то значи да је Моћ Вере Правог Славља заиста “погубна“ по Антихриста!
Зашто? Зато што је Моћ Веровања у Бога.
Убиство, ‘Коб, и Jet Set Нису Промисао Светог Духа!
Зато “Коб“ није Коб! Нити је јерес Коб! Нити је Свејерес Коб! Нити је Коб узалудни покушај узурпатора наше Цркве, најамника чији су послодавац Антихрист и његов Директорат Свејереси!
Њихов покушај да униште Православље и наше Светосавље разјуриће Моћ Правог Славља Веровања у Бога исто онако како је полтроне увек разјурила од самог почетка од када је света и века – јер Коб је немоћна пред Промисли Веровања у Бога – и јер је Коб пораза и издаје над Антихристом, његовим пришипетљама, и њиховим инфериорним умовима поремећеним попут скојевачких… и не помаже им лупешко скривање полтронског шљама “експертизе“ иза часне православне мантије јер од Промисли нема камуфлаже.
1963
Данас, поготово после одлучног одбијања верника у Бамбруку насилничких и бесправних одлука Директората… после њихове одлуке да ће наставити са Очувањем Вере – савршено је јасно да Равна Гора од првог дана свог постанка јесте на бедему Светосавља! Не само Слободе, и не само националног идентитета – него на бедему Светосавља – и сходно томе, као и Српство – на бедему Православља!
Зато је данас јасно да је Равна Гора зато била и данас остала на нишану комунистичке мржње, усташке мржње, ватиканске мржње, и мржње Запада – и да је зато и данас кост у грлу не само узурпаторима нашег националног идентитета и националног постојања – него и узурпаторима наше Цркве – зато што Равна Гора није била на политичкој позицији нити 1963. године, нити данас – него је била за Очување вере – а Директорат ни 1963. године, нити данас, није био против Равне Горе због вере – него је као и 1963. године против Равне Горе због политичких разлога и због шићарџијског обезбеђења опстанка статуса Директората као да је заиста Црква – што није.
Зато је данас јасно да баш из редова православних верника оданих Светосављу, Српству и Равној Гори – исто као и 1963. године – ђикља енергија за Очување Вере и спасење Православља.
Чињеница да прота, који је данас дигао узбуну да се на теолошком факултету обавља Убиство Вере, није “Четник“ нити Равногорац, и да је шездесетих био на страни такозване “федералне“ цркве – такође доказује да инквизиција и крсташки поход Директората и у прошлости и у садашњости нису били због Вере него због политичке мржње и најамништва Антихристу.
Истовремено, прота изражава чежњу свих Православаца да Црква буде јединствена, али… чињеница је такође да као и јуче, и данас Очување Вере није само то што “Српска православна Црква има много врло озбиљних проблема“, нити се “јеретичко учење шири“ само “на Теолошком факултету“ – јер и Синод, и Патријаршија, и епископи, и Сабори… сви до једнога тврде да Црква “нема проблема“ – ставио сам под наводнице због Шварцернегера – нити су “новотарије“ само “у браничевској епархији“!
Те чињенице, наводе мене, лаика, да питам:
Ко су ти људи у мантијама?
Шта је та Црква која их толерише?
Наравно, прота не спада у такве. Усуђујем се с пуним шоштовањем да кажем, због његовог стварног Православља, а и зато што и он диже узбуну против истих јер су му прекипели баш зато што јесте Православац.
Ко је вјера, ко невјера?
Православно поштење нашег народа свело је и “бити ил’ не бити“, и “на муци се познају јунаци“, и “бежите одмах док вам српски епископ није веру убио“ – на једноставну мудрост:
“Ко је вјера, ко невјера?“
И заиста… народна памет јесте и Мудрост и Поштење јер Народна памет Верује у Бога.
Јесте историјска чињеница да јеретичка реторика “надмудривања“ ровари изнутра.
Јесте чињеница трагична слабост данашње Јерархије да отворено устане у борбу за Очување Вере.
Јесте трагично да је од свих владика само један, можда два, иступио јавно и одлучно а да остали ћуте.
Све те недоличне издаје јесу резултат баш оне бласфемије образовања због које је данас прота оптужио episkopа Ignatiusа за Убиство Вере.
И најзад, усуђујем се да кажем отворено – једина трагика овог нашег саучесништва у Убиству Вере јесте закржљалост нашег сопственог схватања – некадашња наша искристалисана народна мудрост шта је право а шта неправо, ко вјера, ко невјера – као да се утопила у потоп петоколонашке бласфемије па више не примећујемо да је сарадња са окупатором данас иста издаја каква је била и у рату.
Пут Господњи
Пут Господњи једини је Пут.
Зато је данас, као и 1963. године, јасан једини пут којим се можемо изборити против Убиства Вере и Коби Антихриста који су се наднели не само над нама – него над целим човечанством. То морамо и можемо да урадимо једино онако како је Равна Гора одбила да сарађује са непријатељем, и једино онако како је Равна Гора одлучила да се бори против непријатеља:
Препознајући невјеру идолопоклонства!
Антихрист се мора препознати – против Антихриста се мора борити!
Од својих чедних почетака Хришћанство није било Вера нагважања у удобним фотељама – од првог дана Хришћанство је било јасно искристалисана борба за Чистоту Вере и за Очување Вере!
Данас је тај задатак непромењен – морамо се изборити против Убиства Вере! У тој борби нема цене жртвовању! Равногорска српска народска јасност циљева, узрока, последица – јасно знање за шта се боримо и против чега се боримо – то је Господњи Пут.
Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com
Да би сте послали коментар морате бити улоговани