Вести

Швајцарски Немац Рудолф Арчибалд Рајс (1875. г. – 1929. г.), по професији криминолог и професор Универзитета у Лозани, у читавој српској повесници био је један

Владислав Б. Сотировић, 17.11.2009

+++

од најзаслужнијих странаца што се у Европи и свету колико-толико чула истина о страдањима Срба и Србије и то управо од Европљана и Европе чији је део цивилизације Рајс управо и био.

Нескривени пријатељ Срба, али пре свега врхунски професионалац, Рајс је истраживао и бележио злочине својих Европљана у плавим аустро-угарским униформама почињених у току Првог светског рата над пре свега српским цивилима али и војницима. Био је и експерт југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу 1919. г. где је као очевидац презентовао Европи и свету дивљаштво својих цивилизацијских сународника. Поред осталог, након Великог рата је основао и модерну Полицијску школу у Београду Рудолф Арчибалд Рајс је водио порекло из једне имућне велепоседничке породице у области Шварцвалд у Немачкој – тамо где извире паневропска река Дунав која протиче и кроз јужнословенске области и у коју с времена на време доплутају у масама унакажени српски лешеви из правца Загреб-Београд преко реке Саве. Рајс је од почетка својих студија живео у Швајцарској где је у Лозани студирао хемију. Касније је као редовни универзитетски професор године 1909. постављен за првог директора Института за криминологију у Лозани.

Био је познати светски стручњак за криминологију па је из области криминалистике оставио иза себе доста вредних научних студија, расправа, књига и уџбеника. Стога је влада Краљевине Србије позвала управо др. Арчибалда Рајса да дође у Србију ради истраживања злочина које је починила регуларна армија Аустро-Угарске Монархије, у чијим су редовима били у великом броју и јужнословенски поданици црно-жуте Царевине – римокатолички Хрвати, Словенци и муслимани Бошњаци. Један од представника јужнословенских народа и народности аустро-угарске војске која је по Мачви и Подрињу ширила европску културу и цивилизацију бајонетима је био (поред главнокомандујућег Словенца генерала Оскара Поћорека) и каснији „највећи син свих наших народа и народности“ (од Вардара па до Триглава и од Хоргоша до Драгаша) – Јосип Броз Тито, каплар аустро-угарске крваве армаде која је у јесен 1914. г., као и касније од јесени 1915. г. до јесени 1918. г. по Србији свирала Штраусов Еуро-валцер „На лепом плавом Дунаву“ на такав начин да је др. Рајс морао да дође чак из Швајцарске у Србију да забележи концертне ефекте и о томе извести и Европу и свет. Коју је виолину у овој Еуро-валцерској филхармонији свирао загорски машин-бравар није познато широј јавности али стручњаци из повесних наука знају да је хватао тзв. „живе језике“ по Србији а за такву врсту концертисања се примају искључиво драговољци!

Чланци и други извештаји Швајцарца Рајса о зверствима Еуро-Аустро-Угара у Србији су имали снажног одјека у свету и знатно су допринели да истина, или бар један њен део, о страдању српског народа, а пре свега цивила, допре у многе делове данашње Европске Уније. Рајс се након окупације Србије у јесен 1915. г. повлачио заједно са остацима војске Краљевине Србије и народа преко Албаније, обзиром да су Бугари (Бугарска је пуноправан члан Европске Уније од 1. јануара 2007. г.) забили Србима нож у леђа 6. октобра 1915. г. и тако им одсекли директну одступницу до обала Егејског мора. Био је са српским „живим костурима“ након преласка Албаније и на острву Виду као и са опорављеном српском војском на Солунском фронту (за то време је Јосип Броз Тито ратовао на Карпатима против руске војске). Рајс је од ослобођења Србије новембра 1918. г. па до своје смрти 1929. г. живео на Топчидеру у Београду (где је саградио скромну вилу и назвао је „Добро поље“, по месту на коме је српска војска пробила Солунски фронт септембра 1918. г.), али сада већ у Југославији и то у истој држави заједно са онима због чијег Еуро-варварства је на Балкан и дошао 1914. г.

Доживео је да живи у истој држави у којој су Еуро-варвари постали равноправни и пуноправни грађани са својим жртвама. О тој новој држави, Србима у њој и предвиђеној српској судбини, написао је својеврсни политички тестамент године 1928. и то под директним и опомињућим насловом: „Чујте Срби, чувајте се себе“. Умро је у Београду и то као грађанин Југославије 8. августа 1929. г. где је и сахрањен на Топчидерском гробљу. По аманету остављеном у тестаменту, срце др. Рајса је однето на врх Кајмакчалана и тамо сахрањено на надморској висини од 2252 м., у капели-костурници где почивају кости српских војника са којима је прошао Албанију док су им „Моцарт-култур“ Аустро-Угари убијали породице и палили села о чему је Рајс известио Европу и свет укључујући и Брисел – главни град данашње безалтернативне Европске Уније.

А сада да видимо како се Срби данас одужују човеку који је Европом и светом пронео бар део истине о страдањима њихових дедова. У граду Крупњу у западној Србији недалеко од Дрине у главној градској улици (која, веровали или не још увек носи назив „Маршала (сиц. каплара) Тита“) у којој се налази спомен-костурница палим српским браниоцима Отаџбине 1914. г. (између осталих и против каплара Тита) тек недавно је испред комплекса спомен-костурнице са црквом подигнута и мала јавна чесма посвећена др. Арчибалду Рајсу што се да видети и са натписа на чесми (за сваку похвалу). Међутим, аутор овог текста је лично установио августа месеца 2009. г. да чесма неради, тј. да уместо воде из ње цури ваздух (илити зрак), а удубљење на врху ове јавне чесме је претворено у депонију пикаваца од цигарета!

Стога: Чујте Срби – и нисте за нешто боље од „Еуропе“! (и то све скупа са загорским капларем и у границама његовог Београдског пашалука у који је свео границе Србије још 1946. г.).

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

СРБСКИ ПАТРИОТСКИ ФРОНТ

http://srbskipatriotskifront.webs.com