logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    4.279 пута прочитано    Датум: 15.11.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

VATIKANSKE UBICE Da iznesem još nešto o istoriji Vatikana. Rimska religiozna institucija je osnovana u Rimu, 337. godine za vreme cara Konstantina. Sam Konstantin nikada nije bio biblijski religiozan.

Izvod iz knjige VATIKANSKE UBICE – “Ispovest bivšeg jezuite” – Dr. Alberto Romero Rivera

+++

On je tajno obožavao boga Sunca sve do same smrti. Katolička institucija u Rimu je progonila prave vernike i htela je da izbriše izvornu biblijsku nauku. Istinski religiozni ljudi se skrivala po katakombama i planinama, da bi izbegli uništenje.

Dakle, smisao postojanja rimokatoličke institucije je bila da progoni one koji su biblijski religiozni. Isto je i danas, a tako će biti i u budućnosti. Vatikan će proganjati one koji se okrenu biblijskom Bogu. “Teški vuci” su se uvukli i među nekatolike. Pošto ne-katolički sveštenici ne propovedaju o tom predmetu, ljudi su danas slabo upoznati sa tim stvarima.

Ljudi se uspavljuju rečima: “Zašto je to potrebno?”, “Zar da svako ne ljubi svakoga, naročito sada u 20. veku?” Me đutim, Vatikan ne spava. Njegovi ljudi se već godinama mirno uvlače u crkve i to masoni, okultisti, homoseksualci i tako dalje. Svi se oni pretvaraju da su pobožni. Onda papa šalje svoje trupe u nekatoličke verske zajednice da završe posao. To su pritajeni jezuiti, katolička omladinska akcija, Marijina legija i sveštenici i opatice na ulici u civilu, obučeni da uče i propovedaju s propovedaonice, govoreći da je rimokatolička institucija hrišćanska crkva, što već skoro svi nekatolici veruju da je istina. Tako je papa došao u nekatoličku Ameriku u sili i slavi i primio laskanja od najpoznatijih nekatolika!

Ovaj veliki i lukavi neprijatelj Boga – papa – došao je i u Belu kuću kao gost protestanskog baptističkog predsednika Džimi Kartera, gde je primio sve počasti kao šef države i duhovni vođa 800 miliona katolika u svetu. Kada predsednik dozvoli papi da blagoslovi narod (Ameriku), onda možete znati da je igra skoro završena. Naši veliki zaštitnici vere su ćutali. Prosto je neverovatno da su neki “veliki zaštitnici vere” otišli u Vatikan da vide papu, da razgovaraju s njim i da dobiju njegov blagoslov! Kakva sramota!

Njihovi utemeljitelji i prethodnici bi bili žalosni kada bi videli koliko su daleko otišli od Biblije. Najveći tajni rimski agent koji je delovao u Americi bila je jedna žena s kojom sam mnogo puta razgovarao. Ona je bila povezana sa Marijinom legijom. Bila je određena da se probija među pentakostalce i protestante kroz harizmatski pokret. Bila je stručnjak za hipnozu i imala je veliki duhovni uticaj na mnoge ljude. Kroz svoje serije predavanja učinila je ogroman posao za Rim. Ona je trebala da postavi rimokatolički kodeks etike. To je bilo njeno podučavanje. Kao nagrada za njen istaknuti rad bila joj je dozvoljena privatna audijencija kod pape.

Moramo znati, kada neka osoba dobije dozvolu za takvu audijenciju, on ili ona mora da se pokloni i da prizna papu kao Isusa Hrista na Zemlji i toga radi on drži njihove ruke u naročitom blagoslovu za dobro obavljeni posao. Papa nikada nije blagoslovio pojedinca koji se suprostav lja rimskom učenju.

To je jeres – krivoverstvo. Ne postoji zapis u istoriji da se to ikada dogodilo. To je izričito zabranjeno kanonom u rimokatoličkoj instituciji. Ovu ženu je zavolelo hiljade hrišćana. Ali, 60% onih koje je ona primila bili su katolici. Ona je sve podstrekavala na jedinstvo: sveštenike, rabine i protestanske pastore. Kada je umrla, za nju je bila služena posebna misa u Las Vegasu.

Dok sam još bio jezuitski sveštenik, znao sam da su mnogi od nas u svom tajnom radu znali za njenu aktivnost. To je bila Katrin Kulman (Kathryn Kuh – lman). Ne mislite da su infiltratori samo među pentakostalcima, harizmaticima ili u ekumenskom pokretu, oni su i kod ortodoksnih i evangelista.

Oni kontrolišu velike evanđeliste i hrišćanske vođe i razmatraju šta oni kažu o papinim posetama – da li ćute ili su uzbuđeni zbog njegove posete, i da li mu ukazuju poštovanje i pišu o njemu u novinama. U novembru 1979. godine papa se sreo s vođom pravo slavnih crkava u Istambulu u Turskoj. Ovo ujedinjavanje će pravoslavne crkve staviti pod kontrolu Rima dajući tako papi uticaj nad milijardu ljudi. Političari sveta se sada više boje sile ovog čoveka nego atomske bombe. Vođe sveta ne samo da se boje, nego i slede papu, jer on ima ogromno bogatstvo. To bogatstvo je pod vatikanskom zastavom. Vatikan je država za sebe, ona je politička država i svaki rimokatolik postaje njen član u trenutku krštenja. Oni treba da budu privrženi najpre Rimu, a onda zemlji u kojoj su rođeni. Malo njih shvata da je Rim tajno ujedinjen sa iluminatima, masonima, ateistima, i da njihove podružnice kontrolišu banke i svetsku trgovinu. Oni takođe upotrebljavaju medije da bi manipulisali skoro sa svakim na Zemlji. Rezultat koji žele da pos tignu je jedna crkva i jedna svetska vlast.

Taj sistem ima još samo jednog smrtnog neprijatelja – nezavisne pojedince koji temelje svoju veru na Bibliji. Kada bude počela konačna inkvizicija, rimski unapred pripremljen plan će zakonski sprečiti svaku grupu biblijski religioznih ljudi i otkriti je.

Izvod iz knjige VATIKANSKE UBICE – “Ispovest bivseg jezuite” – Dr. Alberto Romero Rivera

izvor: http://www.cps.org.rs/alberto.pdf

+++

+++

+++

Izvodi iz knjige „Rusini u Vojvodini” (1987.god.)

Vladimir Biljnja


Religija Rusina i uticaj Vatikana

U XV veku rimske pape uspeli su da potčine vizantijsku pravoslavnu crkvu, istina samo formalno i za kratko, te je 1439. godine zaključena takozvana Firentinska unija. Ovu Uniju su u Vizantiji prihvatili samo vizantijski car i njegova najbliža svita. Vernici pravoslavne veroispovesti i sveštenstvo nisu prihvatili Uniju, smatrajući i samo opštenje sa unijatima bogohulnim.

Rimokatolici su, posebno sveštenstvo, nepokorne vernike pravoslavne crkve proganjali, hapsili, isleđivali, mučili, osuđivali na dugotrajnu robiju. Uprkos svim pritiscima inkvizicije, pravoslavni Grci nisu prihvatili katolicizam, odnosno Firentinska unija je doživela poraz. Bez obzira na to, rimske pape ni tokom narednih vekova nisu odustali od nasilnih pokušaja da pokore pravoslavnu crkvu, posebno u Rusiji, vezujući je obavezama neostvarene Firentinske unije. Da bi se formalno oslobodila pritiska Rima, ruska pravoslavna crkva, izborom episkopa Jona za mitropolita cele Rusije 1448. godine, odriče se potčinjenosti vizantijskom patrijarhu i postaje nezavisna.

U cilju bolje i rigoroznije organizacije svoga pohoda na Istok, rimokatolička crkva je 1534. godine osnovala jezuitski red po uzoru na vojne odrede, na čelu sa Ignasiom Lojolom. Vrhovno lice reda bio je general (»crni papa«), koji je imao neograničenu vlast nad svim članovima. Red je bio nezavisan od crkve, a preko svog generala bio je potčinjen neposredno papi. Ignasio Lojola sazdao je »nauku«, koja je sadržavala neizmerno licemerje, žestinu, neverstvo i nezasitost rimokatolicizma, ugnjetavajući čitav niz država. U tom učenju naročito je izražena mizantropija, po kojoj je Ignasiov učenik bio dužan »zamrzeti svoga oca, majku i vlastitu dušu«; »potčinjeni se mora ponašati prema starešini kao prema Hristu, da mu se potčinjava kao stub koji se može okretati u svim pravcima«; »starešina je oslobođen svih ljudskih grešaka i slabosti«.

Gustom mrežom potkazivača i špijuna jezuiti su obuhvatali čitavo društvo u kojem su delovali. U tu mrežu upadali su ne samo obični ljudi već i vlastela, knezovi i kraljevi, članovi njihovih porodica, prijatelji i poznanici. Onaj ko se nije povinovao sili »duhovnog uticaja« jezuita, bio je osuđen na propast. Shodno tome i rimske pape su uz pomoć »svete inkvizicije«, u kojoj je red jezuita igrao”važnu ulogu, likvidirale nepokorne evropske vladare.

Od trenutka osnivanja, jezuitski red dobio je od pape uputstvo da po svaku cenu učvrsti unijatsku crkvu, prelaznu formu ka punoj katolizaciji.

Jezuiti su krajem XVI veka vodili otvorenu i široko razgranatu propagandu i agitaciju među pravoslavnim vernicima Podkarpatske Rusije za priključenje uniji. Međutim, organizacione pripreme za osnivanje unije čuvane su kao strogo poverljiva tajna. U prvo vreme su jezuitski napori bili usmeravani da privole mitropolita pravoslavne crkve Podkarpatske Ukrajine Ragozu i njegovog egzarha Terljeckog, koji su se plašili da otvoreno prihvate uniju – da službeno priznaju glavarstvo rimokatoličke crkve. Takav korak bio je veoma složen jer su protesti protiv unije od strane pravoslavnih vernika Ukrajine i Belorusije bili veoma oštri – oni su spaljivali knjige Petra Skarge i drugih jezuitskih autora.

U nastojanjima da se službeno proglasi unija pravoslavne crkve sa katolicizmom, jezuiti su u ime poljskog kralja obećavali visokim sveštenim licima pravoslavne crkve da će biti izjednačeni u pravima i privilegijama sa katoličkim visokim sveštenstvom u Poljskoj, pa čak da će im biti omogućeno učešće u senatu. Pounijaćenim vlastelinima obećano je pravo pristupa državnim službeničkim dužnostima, a običnim pounijaćenim vernicima izjednačenje u pravima sa rimokatolicima.

Takvim upornim nastojanjima, obećanjima i pretnjama, jezuiti su 1590. godine izdejstvovali da tri pravoslavna episkopa, na čelu sa Kirilom Terljeckim, donesu odluku o prisajedinjenju rimokatoličkoj crkvi. Kralj Sigismund III je poverljivim pismom od 18. maja 1592. godine pohvalio postupak ova tri episkopa, i dao kraljevsku reč da će štititi njihovu čast i povlastice. U toku 1593. godine porastao je broj pravoslavnih hijerarha koji su prihvatili uniju.

Jezuiti su, uz pomoć poljskog kralja nakon ovih početnih uspeha pokrenuli lavinu zavadjanja i terora nad pravoslavnim vernicima i sveštenim licima Podkarpatske Ukrajine. Kraljevska vojska napala je posed kneza Ostrožskog u selu Krupnoje, opljačkala pravoslavnu crkvu i gaženjem ikona oskrnavila svetost. U takvim uslovima se mitropolit Ragoza i službeno izjasnio za prisajedinjenje pravoslavne crkve rimokatoličkoj. Krajem 1594. Kiril Terljecki i Ipatij Potej dostavili su poljskom kralju akt o navodnoj saglasnosti pravoslavnih hijerarha da prihvate uniju. Ovaj akt potpisalo je pet episkopa na čelu sa mitropolitom.

Na prvom saboru episkopa, održanom u Brestu 12. juna 1595. godine, sačinjen je akt koji je poslat rimskom papi sa molbom prisajedinjenja pravoslavne crkve Podkarpatske Ukrajine rimokatoličkoj. Iste godine, 26. septembra, episkopi Terljecki i Potej, dobivši od poljskog kralja novac za put, krenuli su u Rim. Tri dana pošto su stigli u Rim primio ih je papa Klement VIII.

Povodom toga je u Vatikanu, 25. decembra 1595. godine, održana svečanost »okončanja unije«. Uz prisustvo kardinala, episkopa, katoličkog sveštenstva i stranih gostiju, u sali gde su primani samo državni poglavari, papa je dočekao Terljeckog i Poteja. Nakon svečanog uručivanja akta o pripajanju pravoslavne crkve rimokatoličkoj, sačinjenog na prvom saboru u Brestu, Terljecki i Potej su proglasili i potpisali »ispoved veri«, napisan za unijate još na firentinskom saboru. Ceremonijalno su se zakleli na vernost papskom prestolu. Na kraju svečanog dela prijema papa Klement VIII izrazio je »veliku radost povodom vraćanja Rusina pod okrilje katoličke crkve« i pozvao ih na poslušnost papskom prestolu, odo-brivši unijatima bogosluženje po pravoslavnom obredu.

Nakon svečanog proglašenja unije u Vatikanu, papa Klement VIII poslanicom je obavezao mitropolita Ragozu da sazove sabor svih episkopa na teritoriji Podkarpatske Ukrajine dužnih da prihvate »ispovest veri« i zakunu se na vernost papskom prestolu. Istovremeno, papa je kraIju Poljske Sigismundu III napisao pismo kojim ga moli da izjednači prava unijatskog i rimokatoličkog sveštenstva, i uverava da je neophodno udeliti »dostojanstvo senatora« svim unijatskim episkopima i mitropolitu. Završavajući pismo papa je naglasio i »Blagodareći tome, povećaće se poštovanje prema njima (episkopima i mitropolitu, pr. autora) od strane naroda… a sveta Unija će se dublje ukoreniti.«

Bez obzira na napore episkopa, protesti pravoslavnih Ukrajinaca -i Belorusa protiv unije rasplamsali su se novom snagom. Protiv unije istupalo je niže pravoslavno sveštenstvo, otvoreno nazivajući mitropolita Ragozu i episkope izdajnicima.

U takvim uslovima buknuo je prvi veći ustanak naroda desnoobalne Ukrajine pod rukovodstvom Lobode i Naljivajka. Ustanak je bio usmeren protiv poljskih bogataša, velmoža i ratobornog rimokatolicizma. Ustanak je imao karakter nacionalnooslobodilačkog rata ukrajinskog naroda,

ali su i priprema unije i prateći pritisci, prevare i zločinstva prema pravoslavnim sveštenim licima i vernicima, bili uzrok podizanja ustanka.

Kozačko-seljački ustanak i protesti protiv unije uplašili su mitropolita Ragozu i njegove unijatske episkope. Ragoza je bio prinuđen da u više navrata javno izjavi da ne priznaje uniju. Episkop iz Lavova Balaban najoštrije je poricao svoje učešće u pregovorima o osnivanju unije. Njemu se priključio, javno se odričući unije, episkop Kopistenski iz Peremišlja.

U proleće 1596. knez Ostrožski na čelu pravoslavnih velmoža, za vreme zasedanja Sejma, predali su poljskom kralju Sigismundu III protestnu notu protiv Unije, zahtevajući da kralj smeni sa dužnosti unijatskog mitropolita i episkope i da na njihova mesta postavi pravoslavne visokodostojnike. Poljski kralj nije uvažio protest štićenika pravoslavlja. Naprotiv, odlučio je da unijaćenje dokraja sprovede po svaku cenu. Sa tim ciljem je podmitio episkope podarivši im nove manastire sa velikim zemljišnim posedima »na večno korišćenje«. Teror koji je sproveden radi unijaćenja pravoslavnih Slovena, bio je osnovni razlog za migraciju Rusina u susedne zemlje Austriju i Ugarsku.

U cilju okončanja provedenih priprema i proglašenja unije u Brestu je sazvan sabor 6. oktobra 1596. godine, iako je prethodno za to bio određen datum 8. oktobar. Sve je to bilo sračunato da bi saboru prisustvovali pravoslavni episkopi naklonjeni uniji da izglasaju prisajedinjenje pravoslavne crkve rimokatoličkoj i na taj način postave pred svršen čin pravoslavne episkope koji su se protivili uniji. Na sabor su blagovremeno pristigli: glavni organizator unije Petar Skarga sa trojicom jezuita, mitropolit Ragoza, arhiepiskopi polocke, vladimiro-volinske i pinske oblasti, te izaslanici rimskog pape i poljskog kralja. Nisu prisustvovali zasedanju sabora predstavnici pravoslavne crkve koji se nisu slagali sa unijom, na čelu sa knezom Ostrožskim; episkopi lavovske i peremišeljske oblasti, predstavnik konstantinopoljskog patrijarha Nikifor i predstavnik aleksandrijskog patrijarha Kiril.

Okupivši se 6. oktobra 1596. godine na saboru u nikolajevskoj crkvi, predstavnici pristalica unije, rimokatolički episkopi i predstavnici poljskog kralja – imali su dovoljno vremena da iza zatvorenih vrata održe savetovanje o svom stavu prema izaslanicima pravoslavne crkve. Konačan stav je bio – dopustiti tim predstavnicima pravoslavne crkve da prisustvuju saboru samo ako se obavežu da neće istupati protiv unije. U prvom redu bilo je neophodno na to privoleti kneza Ostrožskog. Takav zadatak preuzeo je na sebe Petar Skarga. Knez Ostrožski je odbio saglasnost sa unijom.

Unijati su na takav stav predstavnika pravoslavne crkve odgovorili represalijama. Mitropolit Ragoza je poslanicom prokleo protivnike Unije, ekskomunicirao je pravoslavno sveštenstvo. Nagovestio je sledeće – vratiće na svešteničku dužnost samo ona sveštena lica koja javno priznaju prisajedinjenje pravoslavne crkve rimokatoličkoj, odnosno one koji priznaju uniju. Naredbom predstavnika poljskog kralja, sabor je brzo završen odlukom da se prizna unija. Mitropolit Ragoza i episkopi (pristalice unije) primili su katoličko-unijatsku veroispovest i zakleli se na vernost rimskom papi. Po okončanju sabora, održano je zajedničko bogosluženje unijata i rimokatolika, kada je jezuita Petar Skarga održao propoved »O jedinstvu crkve božje pod jednim pastirom«. Put ka stvaranju unije bio je veoma dug, prepun nasilja i prevara, podmićivanja i zločina. Jasnoće radi neophodno je napomenuti da zvanični naziv novostvorene veroispovesti, odnosno crkve, grkokatolička veroispovest, grkokatolička crkva, nikada nije prihvaćen čak ni od strane vernika grkokatolika, sem u službenom opštenju. Grkokatolička veroispovest i crkva poznate su kao unijatska veroispovest, odnosno unijatska crkva.

Kakav je zapravo hibrid unijatska crkva? Unijatska crkva priznala je osnovne dogme rimokatoličke crkve i vrhovnu vlast rimskog pape, sačuvavši sve do danas samo pravoslavni crkveni obred. Na takav ustupak je rimokatolička crkva bila prinuđena iz praktičnih razloga. Za papski presto brestska unija bila je prvi mukotrpan korak u pokatoličenju Istoka, prostranstva sa velikim brojem pravoslavnog stanovništva Rusije. Zbog toga je unijatskoj crkvi ostavljen crkveni obred u duhu pravoslavne crkve da ne bi bio izazvan veći otpor kod ruskog pravoslavnog sveštenstva i vernika. Papski presto smatrao je takav potez gipkom politikom koja je vodila ka stvaranju povoljnijih uslova za potpunu uniju sa pravoslavnom crkvom u celini.

Bitka za unijaćenje preostalih oblasti Podkarpatske Ukrajine trajala je još veoma dugo (1596 – 1665). Ostatak pravoslavnog stanovništva u maramaroškoj oblasti pounijaćen je tek nakon smrti vladike te oblasti 1734. godine. – Tek tada je završen proces unijaćenja Rusina.

Početkom 1888. godine izgledalo je da je ratni sukob Rusije i Austrije neminovan. Bivši nemački izaslanik u Petrogradu kancelar Bizmark ocenjivao je ukrajinsko pitanje na sledeći način: da bi se održala ravnoteža i mir u Evropi, neophodno je stvoriti nezavisnu Ukrajinu. Otcepljenje Ukrajine bio bi najteži udarac za Rusiju.

U tako složenoj političkoj situaciji, papa Lav XIII odlučio je da se blagovremeno posluži nastalom situacijom da proširi sferu uticaja i posebno učvrsti unijatsku crkvu, koja je po njegovoj zamisli trebalo da odigra glavnu ulogu u unijaćenju ruskog Istoka. Zbog toga je odlučio da osnuje grkokatoličku patrijarsi ju u Lavovu i dao zadatak Kongregaciji za propagandu da razradi plan ostvarenja njegove zamisli.

Papa je posebno brinuo o uniji, iz već pomenutih razloga, te je naredio da se pripremi odgovarajuća ličnost za predviđeni »patrijarsijski presto«. Smatrao je da se na toj dužnosti mora naći čovek koji će ostvariti predviđeni program Vatikana o delovanju na ruskom Istoku. Kandidat je morao da bude perspektivan i sposoban da uporno ostvaruje program pohoda na Istok tokom narednih desetleća. Trebalo je da bude prilagodljiv, prevrtljiv, lukav i uporan, i da ne voli ukrajinski narod. Jezuitsko iskustvo nije obmanulo gospodu iz Kongregacije vere…..

izvor: http://www.rusnak.info/religija.htm

Pripremila: ekipa novinar.de, 14.11.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo