Вести

Већина наших епископа верује у бесмртност душе. Већина не уводи измене у богослужење. Већина(?) не подржава Меморандум о Косову.

ГАЗИМЕСТАН Форум,  Суб Апр 07, 2007 11:42 am

+++

Једино у чему православни верници немају већину у сабору јесте питање екуменизма. Зашто? Зато што дух незамерања и верске толеранције захвата читав свет, и просечном човеку (па макар он био и епископ) тешко је да разликује толеранцију према другим људима од толеранције према другим верама. , учи нас да сваког човека треба волети, и сваког грешника сажаљевати, и сваком човеку желети спасење и Царство Небеско. Али што се односи НА ЧОВЕКА не може се односити и НА ВЕРУ.

Сваки човек је створен по образу и подобију Божијем. По образу Божијем има бесмртност, свест и слободу, а по подобију има могућност да стиче и оне Божанске особине које нису стварањем усађене у њега, и да кроз читаву вечност напредује у духовном животу и уподобљује се Богу. Са друге стране, ако човек за живота не тежи ка Богу кроз Цркву, он неће бити са Богом ни у вечности, него ће бити на месту вечног мучења, које се зове пакао. Тамо, на месту мучења, човек се неће уподобљавати Богу (јер за то је неопходна благодат Божија), али ће и даље поседовати оне особине које има по образу Божијем, тј. које су усађене у њега: бесмртност, свест и слободу. У томе и јесте проблем, што човек не може нестати из творевине, него ће вечно постојати, само зависи где – у Царству Небеском или у паклу огњеном. Православни хришћанин сваком човеку треба да жели оно што је најбоље, а то је спасење душе и Царство Небеско.

Али оно што се односи на сваког човека не може се односити на сваку веру! Сваког човека треба волети и поштовати, из простог разлога што га је Бог створио, па поштовањем према творевини указујемо поштовање и према Творцу. Али не може се свака вера поштовати, него само једна вера, јер је само једну веру Бог донео на земљу. И та једна вера је православна вера, коју проповеда Православна Црква. Све остале вере није донео Бог на земљу, него их је донео непријатељ Господа Бога – дух гордости, лажи и свакога зла, дух који је злоупотребио своју слободу и створио зло. Он је био круна Божанске творевине, светлоносни анђео први до Бога, све док није непослушањем отпао од Бога и благодати Божије и са собом повукао читаву армију некадашњих анђела (а сада демона) који су у небеској хијерархији били њему потчињени. Ђаво је виновник и покретач свакога зла на земљи, а поготову сваког одступања од Бога и Његове вере – праве вере, правоверја, тј. Православља, и од Његове Цркве – Праве Цркве, тј. Православне Цркве.

Због тога православни хришћанин не треба да поштује сваку веру, него само православну веру. Свака друга вера није од Бога и као такву је треба третирати. Према иновернима треба показати љубав и снисхођење, али према њиховој вери НИКАКО! Према представнику друге вере треба бити пажљив и пријатељски настројен, али му одмах јасно ставити до знања да његова вера није угодна Богу и самим тим не доноси спасење. И обавезно му треба посаветовати да прихвати православну веру, ако мисли да се спасе.

Исто и приликом другог „верског сусрета“ (иначе, ако живи међу иновернима, јасно је да ће се свакодневно сусретати са њима, али не својом вољом). А ако иноверни не послуша после првог и другог саветовања, треба се одвојити од њега, тј. избегавати га, јер њему не можемо помоћи, а себи можемо нанети велику штету свесним кршењем апостолске заповести. Јер Бог даје човеку Своју благодат за испуњавање заповести, а одузима је због кршења заповести. И давање и одузимање благодати у почетку је неприметно за човека, све док се не покажу плодови. Ако прекршимо апостолску заповест и посаветујемо јеретика и трећи, и четврти пут – ништа се спектакуларно неће догодити.

Ни после петог, шестог, седмог итд. саветовања такође се ништа спектакуларно неће догодити. Али благодат ће се удаљавати од нас неприметно, и временом ћемо ми осетити горке плодове своје непослушности. Јеретике нећемо исправити, а себе ћемо упропастити. Неко ће рећи: па зар не можемо да се дружимо са иновернима ван „верских сусрета“? Не можемо, јер бисмо морали ћутати о ономе што је најважније (и једино потребно). А ако причамо само о споредним стварима, онда то није дружење.

Екуменисти у СПЦ деле се на две групе

– једни су пасивни учесници на јеретичким прославама, где су присутни само због незамерања (тј. угађања духу овога времена). Такви су већина у Сабору СПЦ. Они не ревнују за екуменизам, али не ревнују ни за Православље. Они ће ако треба и да потпишу Унију са римокатолицима, само да се са њима не би замерали. Таква је била већина епископа у време Флорентинске Уније. Отишли су на Сабор да се не би замерали са Латинима, али са „чврстом“ намером да јуначки одбране своју веру (каква наивност!). Једино је свети Марко Ефески ишао тамо по послушању, и једино је он остао чврст и непоколебљив, а сви остали су попустили, да се не би замерали са моћним латинима. А попустити латинима значи напустити Христа. Наравно, они нису то хтели, нити су попуштали латинима са намером да напусте Христа. Само су хтели да се не замерају, али незамерање са духом времена неминовно повлачи за собом одступање од Христа.

Друга група екумениста у СПЦ је много мања и много опаснија. То су плаћеници Светске Организације, који су у нашој Цркви задужени за „промицање“ међуверског дијалога. Њихов задатак је да нашу Цркву као земаљску институцију уједине са римокатолицима и протестантима (за почетак), а касније и са муслиманима и свим другим већим религијама света. Они имају задатак да уведу измене у Православној Цркви, неопходне за њену интеграцију у светске религијске токове, а ти токови воде ка уједињењу свих религија у једну светску религију. На челу те „верске федерације“ неће бити папа римски, него СИНОД, у коме ће папа римски бити само први међу једнакима. У ту сврху нови папа Бенедикт XVI почео је да уводи драстичне измене у римокатоличко учење и тиме изазвао велико негодовање „ортодоксних“ римокатолика.

Али апсурдно је бранити римокатолицизам од папе! Јер папа је непогрешив, јелте, па ако он нешто каже по питању вере и догмата, онда је то тако, а не некако друкчије. А нови папа каже да догма о непогрешивости и папском примату није исправна и да је треба ревидирати! Самим тим, ни одлуке Првог ватиканског концила нису израз истине, него одраз тадашње констелације светских збивања – каже Рацингер.

За нас је, међутим, најважније то што Рацингер мења римокатоличко учење НА ПОТПУНО ИСТИ НАЧИН као што Жестоки Момци (Буловић, Јевтић, Радовић) мењају учење Православне Цркве. Наиме, папа Рацингер већ започиње акцију укидања Пакла у римокатоличком учењу. Већ је издао наредбу да душе некрштене деце буду премештене из пакла у рај, тј. донео је одлуку да не постоји тзв. limbus infantium, тј. гранични део пакла у коме пребивају душе некрштене деце. Следећа одлука ће се односити на узраст те деце, а затим и на читаво човечанство. Затим, Рацингер учи да протестанти нису јеретици, да грех није ништа друго до нарушавање заједнице са другим људима, да римски епископ треба да буде први међу епископима, али само по части, а не и по јуриздикцији…

И стално понавља чаробну формулу: Бог је Љубав. Све што хоће да докаже, он доказује реченицом: „Бог је Љубав“. Ко год би се супротставио његовом учењу, испало би да се супротставља тврдњи да је Бог Љубав. А ако би неко био баш упоран, Рацингер га унапред осуђује као јеретика, па каже:

„Јеретик је онај који нарушава јединство Цркве“.

Да ли вам је све ово већ познато? Све су ово методе Жестоких момака СПЦ, чији су предводници

Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић, а у екипи су још Игњатије Мидић, Јохан Младеновић, Григорије Дурић, Иринеј Добријевић, Теодосије Шибалић…

И свако од њих има свој фах. Иринеј Буловић је главни координатор свих акција и званични представник Ватикана (нешто као Кирил Гундјајев у Руској Цркви), Амфилохије је представник и гласноговорник Европске Уније, Мидић је Змијуласов пророк, Јохан је истурени играч за насилно мењање литургије (зато је примљен у ХКЦ, иако је глуп као ћускија), Теодосије је задужен за одвајање Косова од Србије… А све њих рекламира и покрива својом наметљивошћу Атанасије Јевтић.

До сада су се Жестоки момци успешно камуфлирали пред црквеном јавношћу, а сада је дошло време да се скидају маске, јер предстоји одлучујућа битка. Босанци су се, изгледа, најзад усагласили и организовали, бар што се тиче литургијске праксе, што се видело на јесењем сабору (када су добро натрљали нос Жестоким момцима).

Има изгледа да ће на мајском сабору бити још жешће, и да ће можда неко из босанске струје бити изабран за патријарха, а то Жестоки момци никако не смеју дозволити, по цену живота (мислим: по цену живота тог босанског епископа). Укратко речено, ако на мајском сабору Жестоки Момци не задрже власт у Патријаршији, онда ће се њихови планови умногоме пореметити, јер неће бити у могућности да овако крупним корацима уводе религију Њу Ејџа у Србију. Наравно, они се ни тада неће смирити, јер су добро плаћени и морају да одрађују посао, али много је лакше обављати посао кад си у позицији, него кад си у опозицији.

Религија Њу Ејџа је тако осмишљена да је могу прихватити све јереси овога света, ако на одговарајући начин „модификују“ (или простије речено: промене) своја јеретичка учења. На исти начин жестоки „промицатељи“ Њу Ејџа треба да „модификују“ (или простије речено: да промене) Православно учење Светих Отаца, да би и православни хришћани могли прихватити нову религију. То се постиже на врло једноставан начин.

Њу Ејџ се не проповеда као нека нова, засебна религија (то у традиционалним конфесијама не би ни било прихваћено), него само као ново, „много боље и исправније“ тумачење већ постојећег учења у оквиру већ постојеће конфесије. Зато се код нас намножило толико „теолога“ који на нов и сасвим другачији начин тумаче већ добро познате хришћанске истине.

Што се тиче кључног човека у „промицању“ религије Њу Ејџа – папе Рацингера, као и његових најближих сарадника у том послу:

• Зизјуласа у Грчкој,
• Осипова у Русији и
• Мидића у Србији –

о њима ће, ако Бог да, бити још много речи на страницама ове дискусије и овог форума.

извор: Форум ГАЗИМЕСТА;  Суб Апр 07, 2007 11:42 am

(Форум Газиместан је напрасно и из непознатих разлога угашен септембра 2007 године.)
Преuзето са: Православни форум ИХТУС