Вести

Што Бог сједини, нераскидиво је

за новинар.де пише Часлав М. Дамјановић, 10.11.2009

+++

Прошле године, у Спомен-храму Светог Саве у Београду, Митрополит Амфилохије је у беседи после службe истакао да “оно што је Бог сјединио у тајни Цркве, никаква сила, ни земаљска, ни небеска, не може разјединити“, иако су “мрачне силе овог света увек покушавале да је разједине, разбију и поцепају“, и нагласио да “демонске силе овог света покушавају да овој цркви и народу отму и изваде из груди његово срце – Косово и Метохију“. (“Амфилохије предводио Литургију“, М. Пешић, “Политика“, 20/05/08)

“Шта Бог састави, нераскидиво је…“ цитат је из Јеванђеља по Матеји.

“Шта Бог састави човек не растави“, једна је од прадавних поједностављених изрека светосавске вере српског народа.

Митрополит Божију моћ “нераскидивог састављања“ очигледно види као “тајну Цркве“ којом он издиже Моћ Цркве изнад сила “небеских“, али и “земаљских“ и “мрачних сила овог света“ па чак и сила “демонских“ које “цркви и народу“ отимају и “ваде из груди“ његово “срце“.

Наравно, прво лаичко питање могло би да буде шта је то што је Бог “сјединио“?
Да ли је Бог сјединио Промисао? Да ли Дух? Да ли Веру? Да ли Веровање? Или заиста Цркву као такву… и “тајну Цркве“?

Друго лаичко питање је, насупрот лако схватљивим силама “земаљским“ и “демонским“ – које су то силе “небеске“ које су довољно моћне да “разједине“ оно што је Бог “сјединио“?

Иако лаичка питања у наметнутој културологији данашњице, па сходно томе и у нашем официјелном црквенмом миљеу доследном наметнутој културологији – не досежу чак ни рудиментарно право да буду изречена, а камоли луксуз да официјелна премудрост “упућених“ одговори на та питања – иако послуживању Цркве јесте дужност да и на лаичка питања одговори, па је можда то одговарање и најпреча, па чак и једина дужност – лаичко питање које су то непријатељске силе које митрополит назива “небеским“ – сходно томе остављене су без одговора.

Тако је лаик принуђен да се пита да ли Антихрист јесте или није “небеска сила“, и да ли Антихрист заиста може да угрози наше Веровање у Бога, па чак и само Свето Тројство, или је можда, опасност од Антихриста усредсређена искључиво на “тајну Цркве“?

И најзад, лаичко размишљање, остављено на цедилу од официјелне “незадужене“ мудрости, ипак се пита какав је наш однос као индивидуе, сваког од нас – без обзира да ли смо лаици или смо овенчани правом на мудре изјаве и декларисани као искључиви зналци “тајне“, достижући тако такорећи чак декларисану искључивост римског папе који баш због те декларисаности и јесте поглавник установе најпосвећеније у “тајну“ – дакле… какав је наш однос – свих нас свакојаких – према опасности од Антихриста?

Па пошто лаик логично схвата да је опасност од Антихриста “земаљска“ – иако остављен на цедилу од задужене мудрости – наравно, уколико у декларисаном задуженом зналцу заиста има мудрости – лаик долази до закључка да је принуђен да сам схвата шта је деловање Антихриста, и да сам натеже лук и нишани стреле у борби против Антихриста. А лаик води ту битку у име Вере и Веровања у Бога, који, откад је света и века, лаика не оставише никад на цедилу.

“Сви су се сложили да је данашња ситуација гора од оне 1963. године“

Баш зато што јесте “нераскидиво“ оно “што Бог састави“, и баш зато што надојени том снагом Светосавски православци чувају Чистоту Вере од јереси и Антихриста – баш зато су се недавно у Бимброку “сви светосавци сложили да је данашња црквена ситуација гора него 1963. године!“

И баш зато су и одлучили да више нема надмудривања:

Надмудрује се већ десет година – доста надмудривања!

На известан начин, или би бар тако требало да буде, јер и православни светосавци у Бимброку, у сали једне од цркава које су подигли својим знојем, и које одржавају упркос бездушним навалама “земаљских“, “мрачних“, па чак и “демонских сила овог света“, које “покушавају да их разједине, разбију и поцепају“ – да они чувају Веру исто онако као што ту исту Веру чува и митрополит Амфилохије у Спомен-храму Светог Саве у Београду.

По “нераскидивости“ оног што Бог “састави“ требало би да јесте исто.
Али није.
Опет лаички речено – не чувају и једни и други једно те исто:

Светосавски православци чувају Веру и Веровање у Бога – а митрополит чува нешто друго – он чува установу.
Иако чудна, тако звучи лаичка поједностављеност када се фразеологија преточи у простачки народски израз и када је тај народски израз остављен на цедилу… тако то звучи јер лаик осећа да установа рашчини Веровање, а Вера захтева од установе да установа буде Црква… а установу баш брига шта Вера захтева.

“Heresy of Ecumenism at Work“

Под насловом “Heresy of Ecumenism at Work“ – “Јерес Екуменизма на делу“, на сајту Новинар.де, у напису на енглеском језику објављеном 4. новембра 2009. године, под потписом пензионисаног православног свештеника Радослава Филиповића, прво је цитиран закључни део уводног предавања на предмету Догматика, које је српски православни владика Игњатије (Ignatius) Мидић одржао на Теолошком Факултету у Београду 23. октобра 2007. године, а онда следи коментар писца такође на енглеском.

Иако сам текст превео на српски најтачније што сам могао, иза завршетка овог написа ипак прилажем текст на енглеском ради провере.

Ево дакле превода:

“Главни принципијелан, суштински проблем човечанства (људскости – human hood) и читавог постања је Смрт. Смрт није резултат (последица) греха, како се то погрешно (лажно) сматра у хришћанској мисли, смрт је у самој природи свега што је створено и смрт нема никакве везе са добром и злом. Према томе, погрешно је сматрати грех суштинским проблемом човечанства“, и такође су погрешни и “искупљење од греха, крст, патња, праштање, морална чистота, и придржавање Божијих заповести зато да би се досегло опроштење од грехова.“

“Уопштено говорећи, погрешно је чак и помислити да су људи учинили нешто грешно против Господа и да је то разлог због којег се догодила инкарнација Сина Божијег. Напротив, етичка филозофија (моралност) је подложна непрестаној промени, те према томе, Хришћанство схваћено из ове перспективе (овако појмљено) – као испуњење Божијих заповести – јесте теологија која не држи воду, и која не само да је погрешна већ је и огромно штетна по цркву, катастрофално опасна по њу, разарајући је трагичним последице, минирајући њено постојање.“

“Испуњење Божијих заповести није најпречи циљ Хришћанства; Хришћанство не може да реши проблеме и на тај начин само нас све дубље утапа у каљугу проблема, стварајући вртлог (око нас) са нама у центру тог вртлога. То је једно погрешно веровање прохујалих векова, које је потиснуло Хришћанство на периферије цивилизације и историје, због којег је Хришћанство изгубило важност своје улоге у друштву. Ми морамо да не дозволимо ширење вере (натопљене) таквим временима која су отишла у неповрат, у којима се помињу: грех, испаштање, крст, искупљење, опраштање, морална подобност и испуњење Божијих заповести, него треба да усмеримо Хришћанство према будућности (eschaton) у којој ће једино поштовање бити захвалност – Eucharist. У Православној цркви постоје свештеници који су утопљени у прошлост, што је негативан став, али, срећом, постоје такође и они који сагледавају (виде) будућност, а то је позитиван став.“

“Студенти теологије треба да буду на овој страни Позитивног ескатолошког правца, да постану “стражари“ (надгледници, watchmen) тог правца и да наглашавају да је то једини исправан правац. Зато, да би боље себе припремили за овај задатак, студенти не треба да понављају оно што каже црква, нити оно што је рекао Исус Христос, нити апостоли, нити оно што су рекли Свети Оци“; студенти “треба само да тумаче њихове речи, и да буду прецизни: да читају тумачења у модерној (савременој) теолошкој литератури, а специфично тумачења у књигама митрополита Зизјуаса.“ (“Heresy of Ecumenism at Work“, V. Rev. Radoslav Filipovich, Новинар.де, 10/12/09)

Саблазан

Намагарчен претпоставком да преводим текст православног владике и професора православља, превео сам енглеску реч creation као “постање“ али сам сумњао да је пре требало употребити реч “стварање“, помодну данас међу онима који заступају да је уз еволуцију од мајмуна био у питању и рационалан, осмишљен стваралачки процес.
Међутим, реч “инкарнација“ – incarnation – сам намерно оставио онаквом каква је на енглеском. Прво, зато што Син Божији У Православљу није инкарнација Његовог Оца; и друго, зато што код “незнабожаца“, у античким записима обмањивачки проглашеним за “митологију“ – код Сумерaцa, на пример Инана – није инкарнација; а код античких Египћана, на пример Озирис, такође – није инкарнација.

А коментар… иако ћу навести један од коментара – коментар је непотребан овoj “лекцији“ епископа Мидића јер његова програмска дефиниција изучавања предмета Догма на Теолошком факултету – јесте коментар самој себи.

Што Бог састави… јесте нераскидиво

Сходно програмској тврдњи “професора“ Мидића, митрополитова изјава да је “нераскидиво оно што је Бог сјединио“ – “не држи воду“!

Митрополитова реторика је још скараднија од реторике “професора“ Мидића, због тога што је “професор“ Мидић, који de facto подучава да се Веровање у Бога не зарезују ни за лањски снег – de facto под командом митрополитовом, те према томе, испада да нити команднт нити подучавалац под његовом командом – не зарезују оно што Бог јесте “саставио нераскидивим“ – јер не зарезују Веру и Веровање у Бога.

То се с болом изриче у једном од писмима светосавских православних верника:

“Не знам како српска хијерархија не види нити осећа да је проиграла сваки ауторитет да нешто наређује, прети, и даје ултиматуме.“

“У чланку Радослава Филиповића „Heresy of Ecumenism at Work“ је преведено на енглески једно предавање епископа Игњатија Мидића. Такво булажњење и бласфемије не бих веровала да ће ико икада да чује од православног човека, а камоли од једног владике.“

“Прота Радослав на крају каже“:

“Is this bishop Satan’s forerunner?“ – Да ли је овај владика Сатанин злогласник?

“И шта преосталих 46 српски владика предузима поводом овога?

“Остају неми… изузев можда двојице!“

“Цео Синод ћути док Игњатије на самом Теолошком Факултету темељно руши Веру Хришћанску, саблажњава народ и будуће нараштаје свештеника и владика…“

“Кад о томе Синод ћути, срамно је да уопште постоје, а камоли да нешто наређују и народу намећу.“

Писмо је из Аустралије где саблазан Aнтихриста скрнави Веру баш исто као што и “професор“ Мидић усред Београда скрнави Хришћанство да “не држи у воду“! А онако узгред, све ми се чини да је тај израз ушао у наш језик од америчког генерала Веслија Кларка… претпостављам због Веслијеве тајновите привржености истини.

Горе него 1963. године!
Горе него прозелитизам!

Шта заиста значи болна тврдња српских православаца у Бимбруку да је “данашња ситуација гора од 1963. године“?
Прозелитизам је истоветан; “растављеност“ оног “нераскидивог што Бог састави“ такође је истоветна; и то не само да су истоветни него су и непромењени; а и сабласно извитоперавање наше Цркве у политичку установу, иако драстичније, такође је и истоветно и настављено…

Шта је онда заиста горе него 1963. године?

Горе је то што је данас много искристалисанија не само ситуација од ситуације 1963. године – већ су искристалисанији и дефиниција и саблазан издаје:

Здруженост усташког и комунистичког злочина су 1963. године на известан начин чинили логичном илузију да је то довело до срозавање Мајке Цркве у јерес, и сходно томе до свих њених скарадних политичких поступака, наметања раскола и “бласфемије“ – али данашња искристализација недвосмислено доказује да је “бласфемија“ – заиста “бласфемија“ цркве као такве!

Штиво “професора“ Мидића доказује да црква више није црква!
Како?

Па тако јер Црква “учи“ да Хришћанство “не држи воду“!

Колико разбирам, међу осталим образовним “штивима“ епископа Мидића, и овај текст је својевремено послат 12-торици владика, а потом достављен и СА Сабору.

“И шта преосталих 46 српски владика предузима поводом овога?“
Сабор је себе прогласио “ненадлежним за случај епископа Мидића“!

Та “ненадлежност“ подједнако је “саблажњива“ као и саблазан рекламирања Антихриста у наводно теолошком образовном “штиву“ унутар образовног система наше Цркве, и утувљивање Антихриста у Вјерују нових генерација које ће бити огрнуте православном Божијом мантијом:

Ако je Сабор “ненадлежан“ да спречи ширење јереси – за шта је онда надлежан? По чијем наређењу је Сабор морао да себе прогласи “ненадлежним“? Свакако по наређењу Синода!

На челу Синода је митрополит Амфилохије!

То логично значи да се питање, иако лаичко, своди на следеће:

Да ли је Сабор себе прогласио “ненадлежним“ да спречи ширење јереси по наређењу митрополита Амфилохија?
Међутим, чињеница да је протест против ширења јереси – па према томе и против саблазни “ненадлежности“ – потекао свега од једног или највише двојице владика – наводи на сумњу да ли су остали владике заиста били присиљени да и саме себe и Сабор дезавуишу “ненадлежним“ супротстављању ширења јереси – заправо “ненадлежним“ Очувању Вере?

Питања и сумње нису, међутим, разлог за ма какву расправу нити “мудровање“ – јер смо суочени са неопозивом чињеницом:

И митрополит – и Синод – и Сабор – који су под митрополитовом командом – и владике – изузев једног или двојице – заиста су сви заједно огрезли у јерес!

Зато је тотално неважно да ли они то схватају или не схватају, нити шта уопште схватају! Важна је једино чињеница да је у нашој Цркви засео и заседа Антихрист – не никаква Антихристова симболична саблазан – већ неизмерно горе чак и од сваке јереси и Свејерси – заседа чињенични Антихрист на склеротичном авнојском трону наше Цркве!

То је разлика!
То је оно што је горе од 1963. године:

У прошлости смо помишљали
да су “морали“!
Данас се зна да “не морају“
него да хоће!

Уместо писма…

Иако су наши официјелни “духовни оци“ починили накарадан пропуст што нису почаствовали нео-родоначалника наше Вере, Веслија Кларка, да буде први крунисан у Дечанима… једно друго “теолошко“ образовно “штиво“ “профероса“ Мидића можда симболично “едиктује“ иконостас Веслија Кларка:

“Да би сабрање било Св. Литургија, а самим тим и живо присуство Истинитога Христа, потребно је да у њему епископ заузима прво место тиме што ће служити, а затим да га окружују они који ће имати исти однос са њим какав су имали Христови апостоли и други према Христу а које је Он признао за своје ученике. Тај однос у Литургијском сабрању регулише се и стиче рукоположењем. Тако рукоположењем за епископа неко стиче првенство као икона Христова, а за презвитера и ђакона апостолску службу, док кроз крштење и миропомазање лаичку.“ (“Заблуде “пророка“ Игњатија“, Срђан Новаковић, Ихтус,05/03/08)

Стицање “првенствa као иконe Христовe“!

Наравно, нема “надлежнијег“ за икону од драгог нам Веслија, али… наравно изузев “једног или двојице“ – кад се поразбира о нашим владикама и нјиховом митрополиту, кад се размисли о њиховом напону Вере, напону Очувања Вере, и њиховом напону оданости Божијој “нераскидивости“ – којој би требало да су посвећени – једино што је карактеристично то је бесомучно обмањивање у помахниталој трци за стицање “првенствa као иконe“ – и то наводно “Христовe иконе“!

Верници Правог Славља
у тој трци “бласфемије“
не учествују!

Верници Правог Славља су попут Светог Димитрија Солунског којег није привлачила “никаква овоземаљска слава“ нити му је “привид овоземаљске каријере, успеха и благостања помрачио духовни вид“, који “испред својих духовних очију никада није изгубио оданост слави Божијој и лепоти Царства Божјег.“

А у трци за Привидом помахнитали су за “првенством“ Антихристови изроди који немају појма шта је “Христова икона“, нити “слава Божија“, нити “лепота Царства Божијег“ – јер за њих је све то “катастрофална опасност“ Хришћанства које “разара и минира само постојање цркве“!

Лицемерна помахниталост трке за “првенство“ – не само да није црква, и не само да јесте установа – већ јесте саблазан у којој је Антихрист диригент помахниталог “првенства“.

“Првенства“ додворавања и издаје…

Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине, рече Ава Јустин!

А Антихрист… копрца се Антихрист од почетка света и века и зато њему одани полтрони скрнаве и малтретирају Православље за његов рачун.

Није почела Вера Миланским Едиктом!
Није цар Константин одлучио Веровање у Бога!
Није живот почео засједањем АВНОЈ-а!

Није “епископ“ и “професор“ Мидић заслужио докторат Антихриста “тумачењима књига митрополита Зизјуаса“ – докторат Антихриста зарадио је дезавуисањем Бога.

То што је Исус разапет у Израелу, а ни то што је Константин прогласио Хришћанство државном религијом Римског Империјума – не даје нити Израелу нити Риму никаква осебујна овлашћења да прописују Веровање у Бога!
Али Антихрист… то је већ друго питање – Антихристова диплома “експертизе“ вредноснија је чак и од тековинске споменице Авноја… годи Привид шљаму откад је света и века.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

+++

+++

+++

“Heresy of Ecumenism at Work“

An introductory lecture in Dogmatics by Serbian Bishop Ignatius Midich at the Theological Faculty in Belgrade, 23/10/07, in Conclusion of this lecture.

The chief principal, cardinal problem of mankind (human hood) and the entire creation is Death. Death is not the result (consequence) of sin, as it was mistakenly (erroneously) thought in Christianity, (the) death is in the very nature of everything that has been created and death has no relation with good and evil. Therefore, it is wrong to emphasize sin as cardinal problem of mankind, redemption from sin, cross, suffering, repentance, moral pureness, keeping God’s commandments, in order to be forgiven of our sins.

In general, it is wrong to ever think that men have done something sinful against God and that it was a reason the Son of God got incarnated. On the contrary, ethical philosophy (morals) are subject to constant change and, therefore, Christianity viewed from that perspective (thus understood!)-as fulfilling God’s commandments is the theology which cannot hold water, and is not just wrong, but is rather enormously damaging to the church, catastrophically detrimental to it, destroys her to the tragic consequences, undermining its’ very existence.

Fulfillment of God’s commandments is not an utmost goal of Christianity; Christianity can not solve problems and in that way it only sinks us deeper in mire of the problems, creating a vortex (around us) with us in its’ center. That is an erroneous belief of the past centuries, which has pushed back Christianity on the margins of the civilization and history, because of which Christianity has lost its important role in society. We must not allow the faith to be permeated ( imbued) by such bygone times, in which are mentioned: sin, suffering, cross, redemption, forgiveness, moral correctness and fulfillment of God’s commandments, but we ought to direct Christianity toward the future (eschaton) in which the only commemoration will be thanksgiving- the Eucharist . In the Orthodox Church there are some bishops who are imbued in the past, which is a negative attitude, but we are lucky, there are also those who are facing(looking into) the future and that is a positive attitude.

The students of Theology ought to be on this side, on the Positive escatological direction, to become “watchmen“ over it and to emphasize it as the only correct one. In order to better prepare themselves for this task they need not repeat what the church had to say, what Jesus Christ , the apostles and the Holy Fathers have said; they need only to interpret their words, to be precise: to read the interpretations in the modern (contemporary) theological literature, specifically in the books of Metropolitan Zizjuas.“

The following comments by the Very Rev. Radoslav Filipovich….

This is a global attack on Christianity in general (by an Orthodox Bishop) particularly he assaults the Orthodox church teachings, the Holy Fathers-not to mention Christ! Such a broad and conspicuous act on faith, may be analogous only to all the attacks upon the church throughout the first several centuries in which our Orthodox faith was impeccably formulated and firmly preserved by (thousand, perhaps millions) of martyrs to this day.

Is this bishop a Satan’s forerunner? And what are the other (46) Serbian Bishops doing? They remain silent! Accept, perhaps two! The rest of them either sympathize with this heretic bishop or they are men of the same mind. They deny themselves…“having the mind of Christ“ (ICor.2,16), as they in their one mindedness with the Heretic“ give their power and authority to the beast“ (Revelation 17,13)

V. Rev. Radoslav Filipovich, October 12, 2009 (“Heresy of Ecumenism at Work“, V. Rev. Radoslav Filipovich, Новинар.де, 10/12/09)