Вести

Реч Истине. “Правилно управљање речју истине“

за новинар.де пише Часлав М. Дамјановић; 27.10.2009

+++

Узнемиреност Православља због покушаја да се на Малти настави издаја започета у Равени – хвала Богу покучај је пропао – врвела је захтевима и вапајима Јерархијама да обуздају ликвидацију Православља од стране строго контролисаних политички и идеолошки “подобних“ и “позваних“ јерарха који су наметнути или су се наметнули за искључиве миропомазане суђаје опстанка Православља.

Захтевима и вапајима доминиро је позив:

“Правилно управљајте речју истине“!

• Шта заиста значи “правилно управљање речју Истине“?
• Која је то “реч истине“ којом се “управља“?
• “Реч Истине“ је озраченост Божијим Светим Духом!
• Према томе, питање је значи ко “управља“ Божијом Истином?

Tумачећи банално и незналачки, изгледа ми да пошто се од експерата свештенства захтева да “правилно управљају“ да се према томе сматра да је свештенство “управљач“ – па зато питам да чиме “правилно управљају“?

Да “правилно управљају“ озраченошћу Божијим Светим Духом!
Чини ми се да у томе нешто није у реду:

Узнемиреност Православља настала је у име заштите Православља од јеретичке алапљивости Ватикана!Православци се залажу за Православље искрено, документовано, и врло мудро! Зашто се онда бране Ватикановом јеретичком појмовношћу и речником:

Ни Црква као таква, ни свештенство као такво, без обзира на строго контролисане чинове, звања, и експертизе, нити ми верници као такви:

Нико од нас не “управља“ нити Божијим нити Светим Духом!

Не!

Ако смо заиста Православци, смерно, и скромно, и изнад свега одговорно, и колико год можемо мудро – ми се “управљамо“ по Духу Светоме који нас је озарио.

Не “управљамо“ Светим Духом него се трудимо свим срцем и душом да се “управљамо“ по њему!

Једино Ватикан и римски папа, и изабрани – мисле да они “управљају“ Светим духом! И баш зато – зато да би “управљали“ – уместо да верују – зато су се и одвојили од Хришћанства! И баш зато и јесу јерес.

Зато “само Православна Црква чува неокрњену и непромењену Веру, те стога само она представља Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ која је “неосвојиви бедем за сваку јерес“ (“Комисији за Дијалог са Римокатолицима, Епархија рашко-призренска и косово-метохијска“, Протос. Симеон, Игуман манастира Бањска, 19/10/09) – зато што не “управља“ Светим Духом, већ зато што се “управља“ по њему.

Зашто онда у вапајима и захтевима речник Ватикана и римског папе? Зашто бранимо Православље речником јереси, кад и забринутост и претња јесу и стварни и суштински:

“Након две године на помолу су нова изненађења и нови потреси у Православном свету.“ (“Да Јерархија заузме саборни став“, Епархија рашко-призренаска и косовско-метохијска, 20/10/09) Дан уочи овогодишњег почетка рада Мешовите Комисије за Дијалог, током заседања Светог Архијерејског Сабора Грчке Цркве, премудри Митрополит пирејски Серафим, током читања писма које је упутио Његова Светост Патријарх Вартоломеј Архиепископу Атинском г. Јерониму, “устао је и започео жестоку критику Патријарха Вартоломеја и његових ставова, не устручавајући се да изговори“ чак и речи:

“Патријарх говори лажи у вези `Исповедања вере`“! (“Комисији за Дијалог са Римокатолицима, Епархија рашко-призренска и косово-метохијска“, Протос. Симеон, Игуман манастира Бањска, 19/10/09)

“Тема је врло озбиљна и судбоносна. Она се не може и не сме превидети и препустити једном или двојици наших представника на том заседању. О њој треба да се изјасни и заузме став целокупна Јерархија наше Свете Цркве.“ (“Да Јерархија заузме саборни став“, Епархија рашко-призренаска и косовско-метохијска, 20/10/09)

“Има ли већег разлога за узнемирење и већег разлога за забринутост од момента када се јаве овакви гласови и почну да шаљу сличне поруке? Како ће се осећати стадо када му дође, не пастир, него онај хоће да распуди стадо, али у одећи пастира – и почне да га уверава да не треба ништа да се брине, да предстоје извесни договори, и да треба само мало да се стрпи, али да ће све бити у најбољем реду?“ (“Комисији за Дијалог са Римокатолицима, Епархија рашко-призренска и косово-метохијска“, Протос. Симеон, Игуман манастира Бањска, 19/10/09)

Опасност од обмане јесте стварна, али… наша Црква званично наравно није уопште узнемирена! Једино су узнемирени Владика Артемије, његово свештенство, и паства, а остали део свештенства… чак и ако јесу збринути – остају неми… можда су застрашени… шта ли?

Међутим… да ли је свештенство свештенство ако ђути зато што је застрашено? Издаја вере не доликује ни православном свештенику нити ономе који му с поштовањем љуби руку… крајем XVI века, на пример, александријски Патријарх Мелетије Пигас, поводом увођења новог календара и промене Пасхалије од стране Папства, писао је јеромонаху Теодосију:

“Питаш шта православни треба тачно да учине поводом тога, или како треба да то схватају, и мени изгледа да те је страх обузео. Ти, међутим, изабрани, уплашио си се, тамо где нема разлога за страх, јер о онима који су изван Цркве – законито изопштени због сопствене кривице – не треба много размишљати шта и када ће учинити.“
“Немој, дакле, оклевати да следујеш траговима отаца.“ (Исто)

Немој, дакле, оклевати да следујеш траговима отаца… с правом се зато поставља питање – ако је наша Црква наша, и ако је наша црква заиста Црква – онда је нелогично зашто и од чега и од кога се плаши свештенство! Али, ко су узурпатори нашу цркву заиста утонули у јерес… онда јесте логично што се плаше, јер су погрешно богословски и теолошки образовани, па не схватају да у борби за Веру њихова одговорност не сме ничега и ни пред ким да се плаши… и јер су богословским и теолошким вапитањем надојени да се радују срозавању цркве у издају и неверу… ако је тако – онда све то доказује да наша Црква – уместо Цркве – јесте постала јерес.

Међутим, интерес овог писанија је нештво сасвим друго – оно о чему се не говори, зашто се о томе не говори, не нелогчност, не апсурд, него… зато је ово поглавље и започето и насловљено “управљањем речју истине“ – сећате се, у прошлом наставку сам рекао да ћу се усудити да покушам да одговорим на нека суштинска питања нашег личног проверавања себе самих нађим односом према “дрвеном адвокатству“. Зато је прошли наставак био насловљен попут старозаветних називања античких народа – скрнављани…
И ево њих и опет:

И Скрнављани…

Митрополит Пафа изјавио је да сви истичу “како постоје разлике“, и да иако “постоје веома озбиљне разлике“, и иако су “хиљаду година расцепа повећале и разлике међу нама“, да ипак “времена данас намећу помирење, и поред тога што су цркве прошле кроз мржњу и непријатељства“, зато што данас наводно “разумемо да треба да сарађујемо“. (Исто)

“Хиљаду година расцепа“.

Митрполит Пафа је уствари скрнављанин, заправо “Дрвени адвокат“, јер “како можемо да рационално разговарамо у предстојећем богословском дијалогу са римокатолицима о институционално-јерархијском положају неког лица (то јест Папе) у Цркви, док се то лице још налази, суштински али и формално, изван Цркве?“

Професор др Целенгидис, у писму Јерархији Грчке Цркве, сходно томе закључује да “следствено, са… схватањем папског примата власти, које је еклисиолошког карактера, укида се не просто саборни систем управљања Цркве, него суштински и само присуство Духа Светога у Њој.“ (“Професор др Целенгидис Јерархији Грчке Цркве“, Прилог Владике Артемија “Да јерархија заузме саборан став“) А у писму Јерархији наше такозване српске цркве, Владика Артемије замера да се “инославни саговорници сматрају као да припадају истој Цркви“, којим се ствара вештачки и лажан “утисак да Римокатолици чине једну од помесних Православних Цркава.“ (“Комисији за Дијалог са Римокатолицима, Епархија рашко-призренска и косово-метохијска“, Протос. Симеон, Игуман манастира Бањска, 19/10/09)

Из свега произилази документован и чињеничан закључак да:

Није био никакав “расцеп“.

• Да није било никаквих “хиљаду година расцепа“!
• Да је “хиљаду година расцепа“ измишљотина скрнављана!

Jер… “расцеп“ је ако је између Цркава – а ако јерес иступи из Цркве – онда то није никакав расцеп!
Исто тако није био нити “раскол“ у нашој Цркви – јер Слободна Црква је наставила исповедање Православља! И као таква, Слободна Црква није могла бити ни у кавом “расколу“ од нечега што је под притиском лажних учења комунистичке и ватиканске диктатуре – утонуло у јерес!

А својим поступцима данашњи узурпатори наше Цркве доказују да им је бездан јереси и данас опојнији од проповедања Православља.

А јесте “била мржња“… али мржњу је лансирао Ватикан зато би уништио Православље, заправо, зато да би уништио стварну хришћанску Цркву и наметнуо себе као искључиву установу која шатро заступа хришћанство. И баш то и јесте суштински разлог због којег нас се натерује да ето “данас разумемо“ да треба да наводно “сарађујемо“:
“Припајање Православних са циљем њиховог повратка у Римокатоличку заједницу“ – уствари је метод који је од XVI века на овамо “окарактерисан“ као римокатолички “прозелитизам“. (Исто)

Прозелитизам није никакво сарађивање… али… чињенице не важе – једино што важи – важе лажи скрнављана:

Био је “расцеп“!
Био је “раскол“!

Примитивно и злонамерно коришћење обмане да су истинити верници и свештеници који се позивају на прошлост духовне суштине Веровања – као некаква деформације веровања, па према томе као да су некакви “Дрвени Адвокати“ – драстичније од свега оличава обмањивачки покушај ућуткивања истине којем смо изложени још од најранијих дана свесног битисања.

Строго контролисано расправљање уствари је диригована контрола!

Данас без полемисања, без доказивања и расказивања – нема закључка!

А то полемисање – данас је строго контролисано!

Строго су контролисани дозвољени учесници!
Строго је контролисана њихова стручност!
Строго је контролисана њихова позваност!
Строго је контролисан њихов маркетинг!

Једном речју… ми чујемо на ТВ нечији говор – и онда нам строго контролисани стручњаци, и то строго контролисане позваности – објасне шта смо чули! У Америци, чак и на тв комедији, строго контролисани се смеју смешном! То значи да и ми треба да се смејемо! Чак и ако нам се комедија присмучила, треба да се смејемо јер се позвани смеју… не знам да ли је тако и у отаџбини, али… чак и када се молимо Богу, кажу нам строго контролисани и строго позвани стручњаци, не само како се верује у Бога, и не само зашто, него чак и да ли треба или не треба да верујемо у бога, па чак и у којег бога треба да верујемо… а ако је нешто историјски – одмах нам се каже да је историјски, и протумачи нам се ко је био у праву а ко није… а када је у питању клопа каже нам се да треба или не треба да једемо ово или оно…

Поштено речено, све се своди да не мислимо својом главом него да мислимо онако како нам се каже. То значи закључак је строго контролисан.

И не само то… чак и када мислимо тачно онако како нам се каже – каже нам се да морамо да будемо пристојни, објективни и толерантни… а све то кажу нам стручњаци са строго провереним ауторитетом и репутацијом, значи са строго одређеном позваношћу и маркетингом.

Тако је дошло до тога да оно што ми кажемо, слободно, тек тако да нам се проћерда и проџара ћеф, да то не само да је трла баба лан да јој прође дан – већ да је то што ми ћупендрамо толико заостало, такав привид без увида у диље мудролија цивилизацијских гибања и сагибања, толико инфериорно… да смо ми на основу свега тога некакви “дрвени адвокати“, па се зато строго контролисани стручњаци, овенчани, а неки чак и миропомазани експертизом, позваношћу и маркетингом – односе с надправом према ономе што ми немиропомазани промуцамо, па према томе и према нама нижима – као према “дрвеним адвокатима“. Сујети плиткоумља леп изговор звања вриједи…

Што је то постао наш политичар, наш петоколонаш, наш пропагатор, наш култур-трегер, наш полицајац, наш члан тајанствених округлих столова, наш кажипрст нових путања удобне сарадње са окупатором, наш… ајде, ђене, ђене… али “трагодија“ је заиста што таквим постаде и вјећина попа нашег насушног.

После ћемо о пореклу “дрвеног адвокаства“, али сада, у овом трену дарованом нам милостиво од Бога којем смо захвални и одговорни, та “трагодија“ са попом је неприхватљива – јер наметање наводне расправе ко је у праву – зато да би нас се умокрило у “дрвене адвокате“ – јесте:

Прво, наставак поповске политичке уображености проистекле из плиткоумља и гордости којима пред кандилом и за олтаром – мјеста нема:

Лакрдијаштво да је Слободна Црква била некаква “раскољничка сподоба“ зато што се, ето, одвојила од Мајке Цркве, која је у праву, и да макар ко да се од Ње одваја да није у праву, па да је према томе “дрвени адвокат“ – засновано је на позамашном наказном наслеђу Крцуна, Латинке, Радовића, Наташе, Бајдена, Старчевића, Геце-Кона, и тако даље и тако даље… дичити се тим наслијеђем, умјесто искати поштено, праведно, и нефриволно разријешење те гнусобе – е, то јесте стварно “дрвено адвокатство“.

И друго, нижи духови, попут строго контролираних главаша и братија која им послушно служи и прислушкива (мислим на умно прислушкивање, јер од ког ћеш се врага мудрошћу богатит ако не од цара и сердара), омамљених данас ватиканском фразеологијом у коју се комунистичка баш строго фино уклопила, и чак и не примећивати да су једно те исто (мислим на строгу контролу суштине зато да суштина потпуно иструне у дрвеном адвокатству), настављају супер-извјештени, и супер-извјештачени, ватикански манир супер вјештаца – Ми смо у праву, ви нијесте!
Хтедох да наставим да је то тотално одступање од Православља, али морам да направим лупинг прије но се повратим на то. Рекох нижи духови… а пред Богом нема виших нити нижих духова, пред Богом сви смо једнаки. Значи… морам то да уприличим!

Манир расправљања, и манир кљукања којим нам се говори шта смо видели или шта смо чули, и манир гушења наше здраве памети, и манир строго контролисаног проглашења и озваничења свега што је потекло из здраве памети да је дрвено адвокатство – кроз вијекове, заправо, током већ неколико миленијума – та патетична траги-комична строго контролисана сатирологија је отишла предалеко, и сваком трезвеном, сваком који није строго контролисан, без обзира на не-дипломске и не-дипломатске ћемане, јасно је да само шупљоглави належу на тај манир, да се само шупљоглави поносе што им је гордост миропоазана том омамљеношћу… и тако, народски по народски такви се не сматрају нити сеоским будалама, нити сеоским бенама – већ нижим духовима.

Е сад, послије овог лупинга, враћам се појашњенију да тај строго контролисани манир – ми смо у праву, ви нисте – да то заиста јесте тотално одступање и од Православља и од одговорног и искреног Веровања у Бога.

Када су га Фарисеји преслушавали, и доцније моћници Римског Империјума – Исус није расправљао – није уопште нити крочио у ма какво расправљање – једино што је чинио – говорио је Истину.

Тек доцније… малкице код Апостола, али углавном од стране ватиканске и хебрејске пропаганде, свака покушавајући да моделира догађај онако како годи њезиним циљевима – та два догађаја су нам наметнута да их схватамо као да су били некакво расправљање.

А Истина не расправља… али, расправљање нам је наметнуто већ старозаветним уштројењем прастаре историје и националном расправом којој, поштено речено, нема мјеста у Божијем Јеванђељу. Тај манир се само делимично уселио у Хришаћанство до иступања Ватикана из Хришћанства, али га је од тренутка иступања из Хришћанства Ватикан умјетно развио, наметнувши тиме расправу о Богу, о нашем Веровању у Бога, и наравно, све то ради тога да би свео и Хришћанство и Веру – на веровање у папу – чиме је Ватикан итекако усавршио деформацију прикалемљену Старом завету.

Чињеница је да је да и Апосотоли и Свети Оци Православља – нису расправљали – они су продубљивали мудрост Вере и Веровања.

Чињеница је да је можда најмудрију мисао од завршетка Другог светског међу нашим свештенством, изрекао митополит Иринеј Ковачевић, да је трагично да смо били присиљени да све ово време траћимо на расправљање са јеретицама – уместо да смо за то време продубљивали Православље.

И заиста, уместо продубљавања Православља, оно што раде узурпатори наше Мајке Цркве захтева одговоре на питања која поставља митрополит етолски Козма:

“Да ли је могуће да једног световног владара назовемо `првим` међу Епископима Цркве и `непогрешивим`?“
“И како да га назовемо, када са нескривеним егоизмом чува своје јеретичке догмате и свој световни карактер?“
И кад нема “никакве сумње да ће `првенство части` постати првенство власти“? (Исто)

Узурпатори Мајке Цркве довели су до раскола и данас настављају раскол – а Слободна Црква је наставила исповедање Православља!

Узурпатори Мајке Цркве, данас по директиви Ватикана, настављају да “управљају“ Светим Духом – а као и некад Слободна Православна Црква – Православни Светосавци желе да и данас наставе и они и њихова деца да се “управљају“ по Светом Духу! Јеретички узурпатори одвели су Мајку Цркву, а и данас је још и даље срозавају у “част“ и “власт“ – а као и некад Слободна, тако и данас Православни Светосавци настављају да не оклевају да следе траговима отаца. Као и свака јерес, узурпатори наше Цркве, иако се громогласно позивају на Исуса – не чине оно што је Он чинио. Исус је говорио једино Истину – и то је исповедала Слободна Црква – и то је оно што данас исповедају Православни Светосавци.

То су чињенице.

Чињеница је такође да је обмањивање “дрвеним адвокатством“ настало као умишљени сотонистички покушај разарања – кроз наклапање – духовне суштине Веровања у Бога и старе мудрости која је дубоко ушла у ту суштину – па ипак, Ђаволово искушавање данас је озваничено као новотарска – и то као некаква теолошка доминанта – а то је најразорнији динамит којим се покушава нарушити Божија Истина.

Не постоји никаква “ситуација“ у вези са помирењем!

Не постоји никаква “ситуација у вези“ са сарадњом Православља са Ватиканом! Једина ситуација која заиста постоји јесте стављања Православља под жезло римског папе – постоји једино покушај ликвидације Православља, и покушај ликвидације Веровања у Бога.

Тај покушај ликвидације започет је стручним расправљањем које се у почетку претварало као да је анализирање искушавања од стране Сатане. Пребацивање те извештачености у све остале сфере живота, и модернизовање током времена, поготово уношењем диктатуре експертизма и прогонства здраве памети помоћу “званичног става“ да је здрава памет некакав затупљени “дрвени адвокат“ који се залаже за некакве превазиђене старинске вредности, наводно безвредне у модернијим временима – читавом том обмањивачком систему заправо и није било место у Божијем Јеванђељу.

Фрапантна усавршеност “адвокатуре“ – кад ја кажем да је тако онда је тако – одиграла се пред ликвидацију Темпларских Витезова када је Ватикан образовао шест или седам хиљаде “адвоката“! Можда су у тајновитим аналима Ватикана и усташки и комунистички кољаши заведени као “адвокати“ – а Срби као “дрвени адвокати“ – као заостало “слијепо црево“ којег се мора отарасити. Зато… због сатанистичког система разривања изнутра, и зато што заиста не постоји никаква “шизма“, јер до мржње и крви је довео систем а не шизма, зато ни код нас не постоји никаква “ситуација у вези са помирењем“.

У оквиру покушаја ликвидације Православља и ликвидације Веровања у Бога, у току је покушај ликвидације СПЦ – ликвидација као српске цркве, као православне цркве, као светосавске цркве, као хришћанске цркве.

Зато нас узурпатори лажу: Ми смо у праву, ви нијесте!

Једино што им се мора одгворити – али и урадити – и једино чему смо Богу одговорни – јесте узвратити им Истином:

Ми смо у праву, ви нијесте.
А дела ће, хвала Богу, Истину доказати.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

+++
Дрвени адвокат -1- прочитајте ОВДЕ

+++