Вести

Речи старца Пајсија светогорца, саветују нас „Треба разликовати злато од бакра. Исто тако треба имати у виду да се злато разликује у распону од девет до двадесет четири карата“.

за новинар.де пише З.Д. 21.10.2009

+++

У вековима који су иза нас оправдано се много улагало у правило службе и неопходност правилне молитве за векове који су долазили. Народ је тад био необразован. Натеран теретом живота да се покори свакој сили која загосподари над његовим животом. Антихришћани Римљани, сасецали су ваздух у плућима хришћана, па тако и сваки покушан корак ка хришћанству. Страх римског зверињака протезао се кроз многе генерације и после пада римског царства.

Како ми данас имамо самонилкле политичке странке, без импулса ка држави и народу из те државе, које су у стању и лаж да преваре, тако је народ и хришћански опредељен народ из раних векова после Христа, имао преваранте лажи па и народног не знања. Апостоли, касније њихови наследници, потопили су своју душу у оданост љубави према Богу и његовом народу, и том оданошћу кроз „ситнину“ усмених и писмених речи дошли до великих написаних дела који су служили народу из њиховог периода и остали да служе народу у свим временима која су тек долазила.

Сва та апостолска и светоотачка написана дела у том времену, и за време у ком данас и ми живимо, нису писана да би их ми данас анализирали, и том анализом се враћали на почетак у ком почетку је човек морао верски да се образује као и са ђаком прваком што се почиње од слова „А“ у буквару.

Данашње човечанство живи образованије и удобније од периода у ком су живели преци данашњег човечанства. Из тих услова није их лако преварити и завести. Ако им се превара и деси, дешава се само из „слободне“ воље човека. Дешава се из његове нехајности, или његове гордости. Данашњи човек може да буде преварен ликом који представља учитеља хришћанства, али не може да буде преварен и његовим речима. Човеку је данас дозвољено слободно да размишља, слободно да бира свој животни пут, па на том путу слободно да се упути хришћанским путем. Библија је данас доступна свима. Дела светих отаца исто тако. Бог нам је дозволио да имамо нашег учитеља, сина Истине, владику Николаја Велимировића. Кроз његов ум је излио сву љубав према српском човеку, па тако и свим православним хришћанима, а кроз његова умна дела дао је Истину и неправославним.

Дела владике Николаја Велимировића су без страха и забране доступна свима. Ако се не могу купити, могу се у библиотеци узети, како државној, тако и монашкој.

У делима владике Николаја Велимировића се види да се он сваком реченицом обраћао народу, и само народу. У Библији, Господњим речима и апостолским речима, види се да је свака реченица упућена народу.

За исправан хришћански пут, како за оне који су тек пришли том путу, тако и за оне који по њему већ ходају, читање Библије, апостолских дела, Омилија и Пролога св. Николаја Велимировића, је буквар хришћанства, сва друга читања су само степен ка зрелијем односу пред проблемима која нас пронађу.

Апостолска дела и дела св.Николаја Велимировића, како почетнику, тако и у вери утврђеном хришћанину, у свакој реченици говоре ко је народ, а ко су верски учитељи. И из тог објашњења о лику народа и данашњих заветника Богу, видимо да Црква не може да буде Црква без једнакости заветника са народом. Та једнакост је у искреној љубави према Богу и искреном ношењу оног што Бог од човека тражи, био он у црном или шареном оделу.
То је као и са породицом. Ако породица има родитеље и децу, онда се зна старешинство и улога појединачна у тој породици, али једнакост иза које треба да стоји реч породица, мора да има међусобну љубав, поштовање и послушност да би могла породицом да се зове. Ако породица има само супружнике без деце, онда то није целокупна слика значења породице. Онда су то само супружници окренути себи, без комплетности да буду окренути деци и себи.

Тако је данашњем човеку и данашњем хришћанину јасно, да Црква не може бити комплетна хришћанска породица окренута љубављу према Богу, ако у њој постоје само ризе окренуте себи, или цивили окренути себи. Комплетна слика хришћанске породице, кроз саборност Цркве заједнички окренути Богу, је онда када се ризе и цивили у сложности различитих улога и обавеза окрећу ка Богу и речима које нам је Бог дао да живећи кроз њих на породицу личимо.

Ни пред једног човека, па тако и оног који је кренуо хришћанским путем, данас не треба износити објашњење ко је „лаик“ у Цркви, ни обичним, ни изворним речима.

Ако си „лаик“ по обичном тумачењу, онда имаш Библију, апостолска дела, дела српског сина Истине, у којима можеш да се образојеш и да се више лаиком не осећаш.

Ако си „лаик“ по изворном тумачењу, онда знаш, ако си искрено приступио хришћанској саборности и хришћанској светињи, да више ниси лаик, већ хришћанин који ће своје образовање и очишћење примити кроз искрен пост, молитву и покајање, а милост Духа Светог примити корз причест. Примајући искрено Тело и Крв Господа у себе, милост Духа Светог ће ти све више отварати духовни разум, бистрити духовне очи и духовно срце држати будно на стражи и пред знанцем и пред незнанцем, тако ће бити мале вероватноће да те неко као лаика превари.

Ако неко твоје незнање поколеба, било вештим речима, или оштрим претњама, твоје срце колко год да се колеба у мислима да ли је „непознати“ беседник пред тобом у праву, осетиће зебњу која ће га упозорити да не поверује док му се не потврди, а потврду истине добиће од духовника који су без колебања остали одани апостолским и светоотачким речима предака, па тако одани и Богу.

Данас и дете, па и одрастао човек знају да су нераздвојиви део цркве и црквене службе од тренутка када су искрено и спремно пришли да приме Тело и Крв Господа у себе, и по том примању кренули својим кућама са страхом да ни једним делом свог живљења, размишљања не повреде примљено Јагње у себе.

О вредности „лаика“ данас не треба објашњавати ни онима који су самоуверено у себе примили Тело и Крв Господа, и по примању из светиње изашли „расејано“ као да је пре неколико минута Он имао част да прими њих у себе, па они као самовољни богови могу шалама и глупостима да „развесељавају“ живот око себе. Такви слободњаци најбоље знају сву срж хришћанског пута и хришћанског саживота. У тој слободи непогрешивог владања хришћанском науком њима је изостала најбитнија честица знања, оно што они кроз своје божанство не могу да признају, а то је искрена вера у Бога.

И таквим владарима хришћанске науке, с љубављу старац Пајсије говори „Треба разликовати злато од бакра. Исто тако треба имати у виду да се и злато разликује у распону од девет до двадесет четири карата“. Због таквих владара над хришћанском науком св. Никојал Велимировић је у сузама написао „Небеску литургију“. А сами апостоли Господњи потрошили су и ваздух из пора своје душе док су нам писали речи Господа, и писали речи своје духовности гледане кроз благослов Светог Дуна, да би лаици могли да препознају и открију „лаике“ крај себе и „лаике“ који се господарима Неба и Земље намећу пред њиховим хришћанским путем.

Тако да није потребно данашњег хришћанина, па ни изворног лаика, обучавати почетном науком, која је била неопходна за хришћанина из прошлости. Данашњем човеку, хришћанину је изнад свега потребно објаснити зашто данашњица не носи љубав, веру, одрицање и послушност коју је носила јучерашњост из хришћанске прошлости. Зашто данас, из напредне данашњости, нема саборне љубави међу хришћанима која је била међу хришћанима из ненапредног живота прошлости? Где је апостолска саборност према верујућем стаду, где је брига за то верујуће стадо? Где је борба да се залутала овца стаду врати, али врати тако што ће се њена залуталост кротити прутем који ће је опомињати да тамо и тамо не може, већ мора испред ногу пастира да иде док се стаду не прикључи?

Данашње верске луталице, жонглери и обмањивачи своје душе, па и туђег вида који је ка њима усмерен, не кроте се док са висине обмане не сиђу, већ се мазе по „послушној“ глави учињеног ка њима и њиховим тежњама, и када обмањивачи изађу из своје „послушности“ и крену кроз јавност свом дому, са врлинама свог жонглирања, бацају сенку на обманутог учитеља и на истинске лаике који би желели да их сјај духовности привуче и ка хришћанству приближи.

У недељи која је иза нас, у великој светињи, која је велика и делима честитих монаха који преданом душом чувају и светињу и речи Господа, после (једне од најлепших) беседе оданог духовника и Богу и свом завету, по изласку из Цркве и уласком у трпезарију другој цркви те заједнице, један весели жонглер је својим пренаглашеним шалама засмејвао само себе. Овај пут му се нису смејали ни они на чији је он смех рачунао. Овај пут су се они склањали пред његовим жонглирањем. Само је неупућен народ у његову „висину“ положаја у светињи између себе ком
ентарисао, „ко је овај, какво му је ово понашање после литургије и овакве беседе коју смо имали срећу данас у себе да примимо?“.

И још је много примера, тужних и недоличних, који су довели да се такви лаици и са једне и са друге стране сматрају одговорним што је вером завладала свака надувана глава, па данас имамо проблем нељубави међу нама и лажне љубави према Богу, светим оцима и делима које су од себе дали да би рађајућем народу кроз живот помогли.

Својим жонглирањем ми данас не правимо смех за присутне око нас, већ исмевамо хришћанске муке из прошлости да се вера сачува и пред римском јарошћу не угуши. Али само у том тренутку (изворном) изгледа да се ми исмевамо преданом хришћанском животу хришћана из прошлости. Истина коју ми не желимо да видимо, говори да се смејач исмева само себи и да ће доћи тренутак када ће то и сам спознати. И нека му у том тренутку Бог милостив буде. Нека му опрости за нарушен дах литургије, беседе, саборности и манастирског мира, који сви ми треба са собом да понесемо као снагу која ће својом енергијом покретати моторику наших мисли и нашег живљења до следеће литургије, и тако без престанка.

Само здрава вера доноси и здрав живот и здраву веселост. Бог од нас и тражи да будемо здрави у свим чашама које стоје на трпези нашег бића.

Како судимо недоличној ризи, која један лик има у олтару, други кад из светиње изађе, тако треба и себи да судимо, а не на себе да заборавимо.

Како нас нежно осоколе топле шале наших духовника, као што нас осоколи и нежни лик светитеља са иконе, тако и ми својом умереношћу треба да соколимо све оне који крај нас прођу или се крај нас зауставе. Докле год својим понашањем и својим речима личимо на кокошку која се по прашини ваља, таквом сликом о себи и својој честици постојања у хришћанству, саблажњавамо лаике који би желели нама да се приближе, или који нас посматрају да би нашли разлику између нас и оних који нас као „лаике“ из хришћанства и светосавља терају.

Немојмо бити тумачи светоотачких речи, већ по разумевању тих речи будимо пример наученог, и спона која ће неслогу приближити слози, која ће неемотивност приближити емотивности, која ће сиромаштво приближити духовном богатству. Ако од свог лика направимо подвижнички полигон верске обуке „лаика“, и тиме почемо да стичемо славу и добит, лаици ће нам позавидети и кренуће нашим путем. Може се десити да сутрашњица донесе више „духовника“ у цивилству, а мало или ни мало духовника у манастирима. Да нам манастири остану празни јер је већа „духовна“ слобода живота у свету, него лакоћа од света се одрећи и у манастир се затворити.

Ако у себи осетимо жеђ да својим знањем, својим искуством, или искуством наших предака које је са колена на колено пренето на нас, пренесемо и на оне око нас, онда нека то буду приче нашег живота, или приче живота наших старих (књига Казивања), а духовно хришћанство оставимо нашим светосавским духовницима. Кад искрено у свој крвоток примимо Тело и Крв Господа, са тим примљеним и наше речи ће се примати на оне пред које их износимо.
Морамо знати да нас увек неке очи проматрају, било Господње или људске. И да нема веће радости за човекову душу када види да је човек пристигао на полазну тачку хришћанства отишао много напред.

Тим ходом је смело погазио све своје мане, грешке, грехе. Не предаје се ни данас, али данас се много мање у том ходу замара, јер снага којом је газио по својим сагрешењима, сада и сама, без његовог напора, гази све друге учињене грешке или оне које ће као човек морати да учини. А одакле му та снага и та упорност? Од Тела и Крви Господа које је у себе прима тако што је без стида челичном четком рибао прљави под своје душе, и тако што себе никада није ставио испред духовности свог духовника…и снага због неугашених мисли на живот који је иза себе оставио и у који више не жели да се врати. Такав човек је без много мудровања и исказивања своје умности пример изворним лаицима или теоретским лаицима. Такав човек је пример и лаику у мени…моје очи су доживеле да у свом хришћанском путу видим да је пред Богом све могуће, па тако соколим себе да је могуће да и ја глупог лаика у себи као човека пред Господа и људе на слободу изведем.

И тако, не трошимо себе ни по асвалту по ком ходамо, ни по белом папиру, већ добро примајмо у себе као добро које ће сутра неко други примити од нас, и зло узмимо својом молитвом коју ћемо искрено пред Бога изнети и на подигнутим рукама ка Њему држати док се Бог не смилује нашем труду и од злог човека залуталу овцу врати стаду свом.

Старац Пајсије нам је рекао и следећи пример наше одговорности

„Треба имати осећај кривице што немамо разумевања за потребе других. Наше неразумевање тера другога у крађу. Хришћани су браћа и телом и духом и тако треба да се понашају…За време зиме и мраза у војсци су нас терали да певамо да се не бисмо смрзли. Тако је и са молитвом која није од срца-остаје у нама и не допире до Бога“.

Запевајмо онда песмом љубављу, коју песму ћемо чути прво ми сами, ми између себе, ми лаици и по извору и по тумачењу без којих не би опстала ни вера, ни црква, и без којих не би било ни свештенства, ни монаштва…да није било лаика не би имао из чега да се роди Растко, Николај, Јустин…и сви они подвижници чији пут следе подвижници светиње у коју ми сваког празника улазимо као и пчеле што се свом саћу враћају.

Загрејмо том песмом хладноћу у којој зебемо да се због обмане своје не смрзнемо, и чим нам се од топлоте образи зарумене Бог ће то руменило видети и сам нам цело духовно биће огрејати. Наша топлота ће огрејати и оне друге, који у некој својој обмани зебу и све више хладноћом својом стежу извор са ког се напајају и они и ми.

за новинар.де пише З.Д. 21.10.2009