Вести

Поштовани Господине Председниче, ако има политичара које ценим и поштујем то сте Ви Господине Медведев и Владимир Путин.

Дипл. Инг. Шапоњић Владимир Ландсхут, Немачка, 20.10.2009

+++

Радујем се Вашем доласку у моју отаџбину и желим Вам пријатан боравак. Пошто је Ваша посета повезана са Даном „ослобођења“ Београда, то Вас молим да ми дозволите (сведок сам тог времена) да Вам укажем на неколико битних историјских фалсификата у вези тог „ослобођења“. Чиним то, јер сте једном приликом рекли; –

Не знам на коју историју сте мислили, али историја Србије у другом светском рату итекако мора да се прекраја – да би се исправили историјски фалсификати, лажи и одклониле неправде. Жива истина је да су руске трупе и у Србији сломиле кичму фашизма, а не Титови партизани како смо досада кроз историју учили. Но, на жалост, руске трупе су помогле и југословенским комунистима да се дочепају власти у Србији. Тако је Србија из фашистичког, доспела у још црње – комунистичко ропство.

У крвавој хајци против „народног непријатеља“ , партизани су те јесени масакрирали код нас више људи него Немци за све четири године окупације. Жива истина је и то, да су четници, а не партизани повели борбу против окупатора. И то официри југословенске краљевске војске који су одбили капитулацију и на челу са Дражом Михаиловићем дигли народ на устанак.

Ту регуларну војску Краљевине Југославије комунисти су прозвали четницима. И док су четници крварили у борбама са окупатором, комунисти су поштовали Хитлер-Стаљин пакт и шеткали се са фашистима по Београду. Тек када је Хитлер напао СССР, КПЈ је почела оснивати своје – партијски партизанске чете – али не да би се придружили легитимној и регуларној војсци у борби против окупатора, него су у том најтежем времену, по узору на Лењина – кренули у револуцију за освајање власти . Непобитна чињеница је, да Хитлер није погазио пакт са Стаљином, никада ни један члан КПЈ не би кренуо у ослобађање Југославије, нити би било партизана. Чињеница је и то, да је после Хитлерове наредбе „1оо срба за једног мртвог Немца“, Дража успорио активности само да би спасио народ од биолошког истребљења – и чекао за наставак борбе повољну прилику.

На Дражине примедбе: – „Да не вреди више један мртав Немац него стотину живих Срба“, Тито није марио. Уосталом и Милошевић се нашао у истој ситуацији када му је изасланик Нато-а Ахтисари руком обрисао сто и запретио: –

„Овако ће равно изгледати Србија ако не потпишеш“.

Због тог Дражиног оклевања, а још више из страха да ће четници по завршетку рата вући границе Србије, које неће бити по њиховој вољи, Енглези су до зуба наоружавали партизане (четничка карта Србије је била она коју данас тражи Шешељ), али и поред огромне помоћи, партизани се нису могли супроставити четницима у Србији све до доласка Црвене армије – јер нису имали никакав ослонац у народу. Ево, само још једна од на хиљаде историјских лажи. У јесен 1943 у борбама за Пријепоље. Четници су ослободили Пријепоље уз велике жртве. Само из околине Нове Вароши, Сјенице и Пријепоља погинуло је преко педесет четника. Заробили су известан број Немаца и велику количину ратног материјала. А, радио Лондон и радио Москва су тих дана јавили да су партизани ослободили Пријепоље и заробили више од двестотине Немаца.

Такве лажи, које су ушле у историју другог светског рата, мораће се кад тад заменити истином. Прошле године у мом селу Радијевићи код Нове Вароши откривен је споменик четницима тога села, на коме се најупечатљивије види права истина другог светског рата код нас. На њему су имена осам четника који су изгинули у борбама са Немцима и имена четири четника који су изгинули у борбама са партизанима (наспрам томе нисам чуо да је из мог села и један једини партизан погинуо у борбама са Немцима).

На споменику су и имена тридесет шест четника, који су се након рата предали партизанима, а партизани су их, без суда и пресуде, на зверски начин побили, а тела побацали у клисуре, бездане и реке – један од њих је имао само 15 година . На споменику се може и ово прочитати: –

„Кућу попа Реље Пурића партизани су обложили сламом и запалили. Попадија је са дететом у наручју из пламена скочила кроз прозор, а за њом поп Реља из подкровља, кога су партизани још у ваздуху митраљезом пресекли „… „Живковић Миленка партизани су на свиреп начин убили у гробљу“ … „голобраде младиће: Пурић Витомира, Шапоњић Радоја и Шапоњић Радомира партизани су мобилисали (Сремски фронт) они су им побегли и сакрили се у пећину поред куће. Партизани су их пронашли, дотерали њихове родитеље пред пећину и наредили им да их позову да изађу, гарантујући да им се ништа неће десити. Младићи су изашли и партизани су их пред очима родитеља изрешетали машинкама, а родитељима запретили да их не смеју сахранити у гробљу, него да лешеве побацају у Увачку клисуру.“

Радоје и Радомир били су јединци . Тако су партизани огњишта њихових родитеља, као и многа друга огњишта у Рашкој области затрли. Тај сремски фронт био је права кланица српске омладине. Насилно мобилисане средњошколце и гимназијалце партизани су терали на чврсто утврђене немачке бункере који су их косили ко траву. То је био најлукавији начин ликвидације српске омладине у другом светском рату.

Они који су успели побећи са кланице завршили су као они у Радијевићи.

С дубоким поштовањем

Инг. Шапоњић Владимир Ландсхут, Немачк, 20.10.2009