Вести

Prvi dan zasedanja Mešovite Komisije za Bogoslovski Dijalog između Pravoslavnih i Rimokatolika protekao je uz proteste. Monasi manastira Stavrovunio, sveštenstvo Kiparske Crkve kao i vernici,

Protos. Simeon; Iguman manastira Banjska, 19.10.2009

+++

zahtevali su od Arhiepiskopa Kiparske Crkve Hrizostoma Drugog da spreči zasedanja, koje se održava u hotelu svetog Georgija u Pafu.

Vernici iz Grčke i sa Kipra protestvuju tvrdeći da dijalog između dve Crkve ima za cilj potčinjenje Pravoslavne Crkve Papi.
Preduzimajući odmah mere, Arhiepiskop Hrizostom Drugi zahtevao je od klirika, koji su učestvovali u protestima, da u ponedeljak dođu u njegov kabinet.

Prema kiparskoj agenciji ikypros – „Mešovita Međunarodna Komisija za Dijalog, koju čine predstavnici Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke Crkve, ima za cilj vaspostavljanje opštenja između dve Crkve“.

„Zbog okupljenih vernika ispred hotela“, dodaje se u izveštaju agencije, „onemogućena je realizacija dela programa, koji se sastojao u zvaničnom obeležavanju početka rada održavanjem zajedničke molitve u hramu svetog Georgija“.
Sa svoje strane Mitropolit Pafa izjavio je da svi ističu „kako postoje razlike, postoje veoma ozbiljne razlike, hiljadu godina rascepa povećale su i razlike među nama… Međutim, vremena danas nameću pomirenje, i pored toga što su crkve prošle kroz mržnju i neprijateljstva, danas razumemo da treba da sarađujemo“.

Zasedanje će trajati do 23. oktobra, a sednice za održavaju iza zatvorenih vrata.

+ + +

Zasedanje Komisije za Dijalog na Kipru ove godine, još pre svog početka, u velikoj meri uzburkalo je javnost i punoću Crkve, naročito u Grčkoj i na Kipru. Bili smo svedoci velikog broja pisama, zvaničnih obraćanja, tekstova, analiza, apela – koji su upućivani bilo od strane Jeraraha, ili od strane klira i vernog naroda, na adresu Jerarhije, Predstojatelja, i uopšte Crkvene punoće. Kako se približavao dan početka zasedanja Komisije, tako je rasla i zabrinutost zbog teme koja je izabrana za predmet dijaloga, posmatrano, naravno, u svetlu dosadašnjeg rada Komisije, sadržaja Dokumenata koji su na prethodnim zasedanjima usvajani, a posebno zaključaka i pravaca koji su trasirani Dokumentom usvojenom na poslednjoj sednici u Raveni 2007. godine[1].

Samosvest Crkve, kao nepogrešivo merilo i kriterijum koji se uvek ispoljava u okolnostima kada se na horizontu nazire opasnost koja preti da ugrozi čistotu i ispravnost prave Vere, delovala je u dosadašnjoj istoriji Crkve nebrojeno puta, uvek čuvajući Pravoslavne od nasrtaja inoslavlja, budući nepokolebljivo utemeljene na Veri Apostola i Svetih Vaseljenskih Sabora Crkve. Svest o tome da samo Pravoslavna Crkva čuva neokrnjenu i nepromenjenu Veru, te da stoga samo ona predstavlja Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu neosvojivi je bedem za svaku jeres.

Aleksandrijski Patrijarh Meletije Pigas (krajem 16. veka), povodom uvođenja novog kalendara i promene Pashalije od strane Papstva, piše jeromonahu Teodosiju: „pitaš šta pravoslavni treba tačno da učine povodom toga, ili kako treba da to shvataju, i meni izgleda da te je strah obuzeo. Ti, međutim, izabrani, uplašio si se, tamo gde nema razloga za strah, jer o onima koji su izvan Crkve** (zakonito izopšteni zbog sopstvene krivice)[2] ne treba mnogo razmišljati šta i kada će učiniti. Nemoj, dakle, oklevati da sleduješ tragovima otaca…“[3].

I prethodnih dana i nedelja savesti Pravoslavnih nisu mogle ostati neme povodom očekivanog skupa na Kipru, ali i mnogobrojnih drugih ekumenističkih istupanja, poput onog nedavno na Kritu[4]. U tom smislu treba sagledavati mnogobrojne reakcije Pravoslavnih, koje su prethodile poslednjih dana.

Veoma je karakteristično bilo istupanje Mitropolita pirejskog Serafima tokom zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora Grčke Crkve (koji je u toku), samo dan uoči ovogodišnjeg početka rada Mešovite Komisije za Dijalog, kada je tokom čitanja pisma koje je uputio Njegova Svetost Patrijarh Vartolomej Arhiepiskopu Atinskom g. Jeronimu (napisanog povodom teksta „Ispovedanje vere protiv Ekumenizma“; teksta koji ima veliki odjek u narodu), ustao i započeo žestoku kritiku Patrijarha Vartolomeja i njegovih stavova, ne ustručavajući se da izgovori i reči „Patrijarh govori laži u vezi (teksta) `Ispovedanja vere`“[5]!

Mitropolit, pak, kirinijski Pavle (Kiparska Crkva), izuzetan teolog, poznat po neodstupnom stavu kada je u pitanju očuvanje Predanja i prave Vere, učesnik zvaničnog Dijaloga sa Antihalkidoncima (tim povodom je, prethodnih godina, imao veoma zapažene radove), izašao je u javnost ovih dana sa veoma značajnom i preciznom analizom dosadašnjih dometa, i pravaca koji se naziru u procesu Bogoslovskog Dijaloga Pravoslavnih i Rimokatolika. Čitajući misli i činjenice iznete u tekstu „Hristos je glava Crkve a ne Papa“ Mitropolita kirinijskog, postaju jasne i opravdane mnogobrojne, često i oštre, reakcije i strepnje mnogih članova Crkve, povodom zasedanja Komisije za Dijalog na Kipru oktobra 2009.

U svom tekstu Mitropolit Pavle čini najpre jedan opšti osvrt i procenu Ravenskog dokumenta: „Osnovna greška Ravenskog dokumenta jeste što pravoslavni predstavnici Mešovite Komisije za Dijalog Pravoslavnih i Rimokatolika, inoslavne sagovornike smatraju kao da pripadaju istoj Crkvi, dajući utisak da između Pravoslavne Crkve i Rimokatolicizma postoji eklisiološko jedinstvo, iako, međutim, za tako nešto ne postoje bogoslovske pretpostavke. Pokušaj članova Pravoslavnog predstavništva da prećute ili da zapostave kao pitanje od drugorazrednog značaja dogmatsku razliku između Pravoslavlja i inoslavlja, podrivaju samosvest Pravoslavne Crkve kao jedine istinite Crkve, koja je Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, i daju utisak da Rimokatolici čine jednu od pomesnih Pravoslavnih Crkava. Iako se prekid tajinskog opštenja duguje unošenju razlika od strane Rimokatolika u odnosu na zajedničku veru prvih vekova, ipak se u Ravenenskom dokumentu ispoveda od Pravoslavnih i Rimokatoličkih predstavnika Mešovite Komisije da je njihova vera zajednička. Tako oni pristupaju razgovoru i usklađivanju organizacionih i upravnih pitanja, kao što je na primer tema primata Pape, dok se teološke teme zapostavljaju i ostaju da čekaju“.

„Zato je neophodno, nastavlja Mitropolit Pavle, da se najpre razgovara o dogmatskim temama… Samo sa nastojanjem na tačnosti Pravoslavne dogme i dogmatskog učenja Pravoslavne Crkve, možemo biti sigurni da radimo na sabiranju zabludelih u Hristovo stado“.

U mestu Elunda na Kritu u periodu 27. septembra – 4. oktobra 2008. održano je zasedanje Pripremne Međunarodne Mešovite Komisije za Dijalog Pravoslavnih i Rimokatolika. Zvaničan početak radova Komisije bio je 29. septembra sa temom „Uloga Episkopa u zajednici Crkava tokom prvog hiljadugodišta“. Učestvovalo je 10 Pravoslavnih i 10 Rimokatoličkih predstavnika, kojima su ko-predsedavali Mitropolit Jovan Zizjulas i Kardinal Valter Kasper, a zadatak je bio da obrade dva nacrta dokumenata koji su bili pripremljeni od strane Mešovitih Pripremnih Komisija za Dijalog, sa ciljem sastavljanja jednog konačnog nacrta dokumenta, koji će biti podnet na obradu Mešovitoj Međunarodnoj Komisiji, kada se bude u plenumu sastala oktobra 2009. na Kipru[6].

Prelazeći na analizu teksta koji je nastao kao rezultat rada Pripremne Mešovite Komisije u mestu Elunta na Kritu 2008 (za koji ističe da ga je tek nedavno dobio), Mitropolit Pavle navodi da je u njemu jasno izraženo isticanje Rimokatoličkih stavova. Isticanjem stava da je „načelo različitosti u jedinstvu bilo izričito prihvaćeno na Saboru u Carigradu 879/80 (Krit, par. 32)… priprema se polje za ujedinjenje po unijatskom modelu“.

Dokument sa Krita, navodi Mitropolit Pavle, ide i dalje: „Papa, čiji tron Dokument sa Krita smatra `izvorom episkopskog jedinstva` (Krit, par. 10), pojavljuje se kao zamenik Hristov, od kojega proističe sve, jer prema izrazu Pape Gelasija: `Prvi tron ne biva suđen ni od koga` (Ep. 4, PL 58, 28B, Ep. 13, PL 59, 64A), (v. Krit, par. 11). I pored pokušaja koji se čini kako bi se apsolutna vlast Pape prikazala kao prvenstvo Služenja… (Krit, par. 14), ipak ne mogu se sakriti ozbiljna dogmatska iskliznuća i pogrešan pristup temi primata Pape od strane Pravoslavnih predstavnika».

Dokument iz Krita čak tvrdi da «Papa takođe nasleđuje i neraskidivo jedinstvo između Hrista i Petra (Krit, par. 17). Kako je moguće da bude prihvaćeno, pita Mitropolit kirinijski, da Papa izražava jedinstvo između Hrista i Apostola Petra?»
«Veoma je očigledno nastojanje koje čine sastavljači Dokumenta sa Krita, konstatuje Mitropolit kirinijski, da se Papa predstavi kao pobornik sabornosti, sa jasnim ciljem da se razveju strahovi Pravoslavnih i da se preduprede protivrečenja i protivljenja».

„Dalje se navodi u Dokumentu sa Krita da se `jedinstvo Episkopije i Crkve simvolizuju u ličnosti Petra` (Krit, par. 10) i da `Petar govori kroz Episkopa Rimskog` (Krit, par. 19). Zašto da kanoničnost Crkve zavisi od veze koju ima sa Papom? Zašto je neophodno da svaka pomesna Crkva bude u saglasju sa Crkvom Rima, a ne da sve budu u saglasju kao jedno telo?“ kategoričan je u analizama Mitropolit kirinijski.

Nema, međutim, kraja iznenađenjima koja donosi Dokument sa Krita. „U Dokumentu sa Krita navodi se, citira ga Mitropolit kirinijski, da se `nijedan Sabor nije priznavao kao Vaseljenski bez saglasnosti Pape` (Krit, par. 12)“. I dalje zaključuje:

„Stara Crkva kao najviše načelo ima Vaseljenski Sabor, a ne Papu. Vaseljenski Sabori nisu sazivani od strane Papa, koji, neka bude konstatovano, niti su predsedavali Vaseljenskim Saborima, niti su izdavali dogmatske odluke za celu Crkvu, nego su bili priznavani od strane svih pomesnih Crkava. Pa ipak, kada je papski sistem prvi put bio teoretski postavljen, Papa Grigorije Veliki (590-604) ga je odbacio (vidi Ἰ. Καρμίρη, Ὀρθοδοξία και Παλαιοκαθολικισμός, Β΄, Ἀθῆναι 1967, σ. 69).“

Na kraju svoje analize Mitropolit kirinijski iznosi veoma važna zapažanja:

„Ovde treba podvući da se bavljenje Crkvenim temama, a pogotovo onima koji se tiču Pravoslavne Vere, ne može ostaviti u rukama pojedinih profesora, pa čak i Episkopa, koji naravno formalno predstavljaju pomesne Pravoslavne Crkve, međutim deluju samovoljno izražavajući svoje lične poglede, jer ne postoji zacrtana Saborska strategija od strane njihove pomesne Crkve.

Izbegavanje sazivanja Sabora, ili čak i u slučaju sazivanja, oduzimanje mogućnosti onima koji ga sačinjavaju da slobodno izražavaju svoje mišljenje i stavove, neblagovremeno izveštavanje Svetog Sabora od strane odgovornih iz stručnih Komisija zaduženih za pripremu raznih predloga, predstavlja odstupanje od sabornog sistema upravljanja Crkvom i ne obezbeđuje formiranje Pravoslavnih stavova. I dalje, pokušaj nametanja pravaca koji su zacrtani spolja, podriva crkveni poredak. Pokušaj teologa koji predstavljaju Pravoslavnu Crkvu da Rimokatolicizam karakterišu kao Crkvu, predstavlja izazov za Pravoslavno čulo“[7].

Zapaženo je bilo i istupanje Svekiparskog Udruženja Grčkih Bogoslova, upućeno predsedavajućem i članovima Svetog Arhijerejskog Sabora Kiparske Crkve, Pravoslavnim Bogoslovima, ali i blagočestivoj Punoći Crkve, dan uoči početka rada Mešovite Komisije za Dijalog. U Saopštenju sa vanredne sednice Svekiparskog Udruženja Bogoslova, sazvanog povodom zasedanja Komisije za Dijalog, Bogoslovi sa Kipra, prateći dosadašnje delovanje pomenute Komisije u kojoj učestvuju i predstavnici Kiparske Crkve, uzimajući u obzir donete odluke, kao i protivljenja koja su iskazivana, izražavaju svoju

„osnovanu i izrazitu zabrinutost zbog eventualnih pogrešnih stavova, koji će moguće proizaći u zaključcima ovoga dijaloga, i pružaju podršku Pravoslavnim predstavnicima, koji su pozvani da pravo upravljaju rečju Istine…“[8].

Mitropolit etolski Kozma uputio je pismo Arhiepiskopu atinskom Jeronimu povodom zasedanja Komisije za Dijalog na Kipru, izražavajući bojazan da će nam doneti neželjena iznenađenja. Zbog pokazatelja koji ukazuju na mogućnost da Pravoslavni predstavnici u Komisiji za Dijalog priznaju neku vrstu primata Pape, Mitropolit etolski Kozma, između ostalog postavlja i sledeća pitanja:

„Da li je moguće da jednog svetovnog vladara nazovemo „prvim“ među Episkopima Crkve i `nepogrešivim`? I kako da ga nazovemo, kada sa neskrivenim egoizmom čuva svoje jeretičke dogmate i svoj svetovni karakter? Nema nikakve sumnje da će `prvenstvo časti` postati prvenstvo vlasti“.

Prenoseći zabrinutost i uznemirenost Pravoslavnog naroda Mitropolit etolski poziva Arhiepiskopa da na predstojećem Arhijerejskom Saboru bude ozbiljno razmatrana tema zasedanja Komisije na Kipru, kako bi se o njoj zauzeo saborni stav.
U danima uoči početka zasedanja Mešovite Komisije za Dijalog na Kipru javljali su se i mnogi drugi glasovi od strane klira, sveštenstva i monaštva, Pravoslavnih udruženja, vernika, koji su se zvaničnim putem, pojedinačno ili saborno, obraćali Predstojatelju Grčke Crkve, Predstojatelju Carigradske Patrijaršije, Svetom Arhijerejskom Saboru Grčke Crkve, izražavajući svoju zabrinutost zbog dosadašnjeg toka Dijaloga i bojazan za predstojeće rezultate ovoga puta, apelujući na Pravoslavne predstavnike u Dijalogu da „pravilno upravljaju rečju Istine“, ili su objavljivali tekstove u kojima su iscrpno i detaljno, sa raznih aspekata analizirali ovu, toliko složenu, temu.

Time je stvorena izvesna napetost i klima iščekivanja u Crkvenoj punoći, u odnosu na zasedanje Komisije na Kipru, te su mnoge oči sada uprte u Pafos, očekujući rezultate razgovora.

U takvoj atmosferi određene uznemirenosti i napetosti, koja vlada u pravoslavnoj pastvi, oglasio se, neposredno pred početak zasedanja i unijatski Episkop u Grčkoj Dimitrije Salahas, sa autoritetom i stalnog člana Mešovite Komisije za Dijalog, sa ciljem da umiri pravoslavnu pastvu i da ih uveri kako „ne postoji bilo kakva namera da se potpiše ujedinjenje Crkava na Kipru“!

Ima li većeg razloga za uznemirenje i većeg razloga za zabrinutost od momenta kada se jave ovakvi glasovi i počnu da šalju slične poruke? Kako će se osećati stado kada mu dođe, ne pastir, nego onaj hoće da raspudi stado, ali u odeći pastira – i počne da ga uverava da ne treba ništa da se brine, da predstoje izvesni dogovori, i da treba samo malo da se strpi, ali da će sve biti u najboljem redu?

Na sajtu Unijatskog Egzarhata u Grčkoj objavljeno je zvanično umirujuće (narkotizujuće?) Saopštenje g-na Salahe za pravoslavne vernike, i intervju koji je, neposredno uoči početka rada Komisije, dao medijima[9].

Teze koje se zastupaju u tim tekstovima su, između ostalih, sledeće. Kako Rimokatolička Crkva, tako i Pravoslavna Crkva imaju, svaka za sebe, svest da samo one predstavljaju Hristovu Crkvu, Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku. Imaju takođe svest da postoji podela, prekid opštenja, shizma, dogmatske razlike, hiljadu godina raskida. Pretpostavka za ujedinjenje je jedinstvo vere. Međutim, niti Pravoslavna Crkva zahteva i teži povratku Rimokatolika u Pravoslavlje i priznavanju njenih dogmata, niti sa druge strane Rimokatolička Crkva zahteva i teži povratku Pravoslavnih u Rimokatolicizam i priznavanju njegovih dogmata.

Kako će se postići „jedinstvo vere“? U istini? U ljubavi? Istinujući u ljubavi?….

„Treba da ispovedim, navodi g-n Salahas, kao član Mešovite Komisije, da su Pravoslavni arhijereji i teolozi, koji učestvuju u Dijalogu, čvrsto utvrđeni u Veri i u Svetom Predanju Pravoslavlja. Povodom teme koja je sada predmet razgovora, tj. „primat Episkopa Rima“… Pravoslavni članovi Mešovite Komisije prebivaju sigurno nepokolebivi u svojim čvrstim stavovima u vezi sabornog ustrojstva Crkve…“.

Zvanična Dokumenta koja objavljuje Komisija nakon svojih zasedanja „svima je poznato da ne predstavljaju nikakve `odluke`, to su samo obični tekstovi za proučavanje i ne obavezuju Crkve koje učestvuju u Dijalogu…“.

Uznemirenost i zabrinutost Pravoslavnih povodom Dijaloga koji se vodi, g-n Salahas smatra potpuno razumljivim, ali uverava da ne postoji ni najmanja namera za potpisivanjem „ujedinjenja“ dveju Crkava… Ova zabrinutost je razumljiva i zato što se zasedanja Komisije za Dijalog obavljaju iza zatvorenih vrata, a Zapisnici sa ovih sednica se ne objavljuju, osim ponekog zvaničnog Saopštenja i zajedničkih bogoslovskih tekstova. „Potrebano je da odgovorni u Crkvama koje imaju svoje predstavnike u Dijalogu (Predstojatelji i Arhijerejski Sabori) blagovremeno i odgovorno izveštavaju Hristoimenu punoću, klir, monaštvo, Teološke fakultete i narod, šta se dešava u tom Dijalogu“.

Ukoliko obaveštavanje nije blagovremeno, odgovorno i suštinsko, razumljivo je da se stvaraju sumnje i bojazni za pretpostavljene ustupke koje bi učinili Pravoslavni predstavnici u Dijalogu.

Upitan za veliki problem Unije i Unijatskih crkava, g-n Salahas odgovorio je sledeće:

„Te Crkve duguju svoje postojanje priznanju od strane Rimskog Pape njihovog crkvenog bića. Stvorene su nakon neuspeha Florentinskog sabora i tamo potpisane unije (1439). Rim je od tada u Istočnoj Evropi i u zemljama Istoka razvio unijatsku aktivnost za pripajanje Pravoslavnih sa ciljem njihovog povratka u Rimokatoličku zajednicu. Ovim metodom, koji je okarakterisan kao prozelitizam, od 16. veka na ovamo pojedinci i Pravoslavne zajednice su pristupile Rimokatolicizmu čuvajući svoja liturgijska predanja i kanonski poredak, priznajući primat Pape u Rimokatoličkoj Crkvi“.

G-n Salahas se poziva i na Dokument iz Balamanda koji je proglasio da

„Istočne Katoličke Crkve, koje su tokom drugog milenijuma želele da se ujedine sa Rimskim tronom i da ostanu verne ovoj Zajednici, imaju prava i obaveze koje proističu iz ove Zajednice, čiji su deo. Imaju dakle pravo da postoje i pastirsku obavezu da deluju da bi odgovorili duhovnim potrebama njihovih vernih“.

Postojanje Istočnih Katoličkih Crkava predstavlja anomaliju u vezama Istoka i Zapada, priznaje g-n Salahas, ali ta anomalija je posledica veće anomalije, tj. shizme između Istoka i Zapada. „Tek u slučaju ukidanja ove shizme, ako i kada se to bude postiglo, ove Crkve će se automatski prisajediniti Istočnoj Crkvi“.

Unijatske Crkve će se automatski prisajediniti Pravoslavnoj Crkvi? Ali, kako će se to postići? Unijati će prestati da priznaju primat Pape i tako se prisajediniti Pravoslavnima, tj. Papa će prihvatiti da se Unijatske crkve odreknu priznavanja njegovog primata, Filioque, itd? Ili će, možda, Pravoslavne Crkve priznati primat Pape i tako doći do prisajedinjenja Unijata sa Pravoslavnima, jer je nemoguće očekivati da će Papa prihvatiti da se Unijati odreknu priznanja njegovog primata i da odu Pravoslavnima, tj. da postanu Pravoslavni!

Da li je to model koji treba da vidimo kao način za postizanje jedinstva sa Rimokatolicima, da li je to model za učešće u „zajedničkoj čaši“? Takve zamisli nisu daleko od planova Rima, one zapravo predstavljaju suštinu njegovog nastupa prema Pravoslavnima, i to je činjenica na koju ukazuju i na koju su ukazivali već godinama mnogobrojni pastiri, bogoslovi, vernici…[10]

To izaziva uznemirenost i zabrinutost u savestima Pravoslavnih kada posmatraju tok Dijaloga Pravoslavnih i Rimokatolika, i projavljuje se samosvest Crkve koja predstavlja prepreku i branu promeni i gubljenju Pravoslavne vere!

Ali, tu je g-n Salahas da nas umiri i da nam kaže kako ne treba ništa da brinemo, da nas uveri „da su Pravoslavni arhijereji i teolozi, koji učestvuju u Dijalogu, čvrsto utvrđeni u Veri i u Svetom Predanju Pravoslavlja“. Pitanje je koliko će njegova uveravanja učvrstiti njihov autoritet.

+ + +

U mnoštvu istupanja, izjava i reakcija, kojih smo svedoci u poslednje vreme, a tiču se pitanja primata Pape, ne treba prenebregnuti izjave koje stižu iz Carigrada, od strane predstavnika Carigradske Patrijaršije. Prvi sekretar Patrijaršije arhimandrit Elpidofor Lambriniadis, u govoru na Teološkom fakultetu Časnoga Krsta u Americi, marta 2009. godine, osvrnuo se i na pitanje primata.

„Negiranje priznanja primata nekoga u Pravoslavnoj Crkvi, primata kojega može da ovaploti samo neki Prvi – tj. neki Episkop, koji ima privilegiju da je prvi među braćom Episkopima – predstavlja jeres. Neprihvatljivo je ono što se često govori, da se jedinstvo Pravoslavnih obezbeđuje ili zajedničkom verom i bogosluženjem, ili institucijom Vaseljenskog Sabora. Oba ova činioca su bezlična, dok je u našoj Pravoslavnoj teologiji načelo našeg jedinstva uvek jedna ličnost… Tako da na svepravoslavnom nivou, načelo jedinstva ne može da se oslanja na jednu ideju ili na neku instituciju, nego treba da bude neka ličnost, ako, zaista, želimo da ostanemo dosledni našoj teologiji[11].

Sveti Dositej Jerusalimski, međutim, Patrijarh iz 17. veka, poznat po svojoj borbi protiv nasrtaja protestantskih misionara, ali i katoličkih, koji su želeli da pokore Pravoslavni Istok pod svoju vlast, kaže o primatu sledeće: „Pošto nijedan smrtan čovek ne može da bude večna glava Saborne Pravoslavne Crkve, sam Gospod naš Isus Hristos je glava i On držeći kormilo upravljanja Crkvom, upravlja njome preko svetih Otaca“[12].

Dok sveti Meletije Pigas, Patrijarh Aleksandrijski, propoveda:

„Ali, kažu, treba neko od Episkopa i između Episkopa da prednjači. I njega nazivaju `glavom služenja`. Ali, svim tim Episkopima jedino je Hristos načelo i Glava[13].

Crkvena punoća sa zabrinutošću posmatra tok zasedanja Mešovite Komisije za Dijalog Pravoslavnih i Rimokatolika na Kipru, i iščekuje rezultate njihovog rada, nadajući se da Pravoslavni predstavnici neće pomerati „granice koje postaviše oci naši“.

Protos. Simeon; Iguman manastira Banjska

+++

[1] Od strane mnogih pravoslavnih teologa argumentovano je postavljano pitanje: Kako je moguće da su pravoslavni predstavnici potpisali Ravenski dokument?
** Isticanje ps. S.
[2] Misli na Rimokatolike i Protestante
[3] Μελετίου του Πηγά, Επιστολή προς Σίλβεστρον Πατριάρχην περι πασχαλίου, izdanje του εν Καρυαίς βιβλιοπωλείου Σάββα Ιερομονάχου, Atina 1924, str. 7.
[4] Radi se o nastupu Njegove Svetosti Patrijarha Vartolomeja na nedavno održanom zasedanju Komisije Faith and Order (6-13. oktobra 2009, na Kritu), gde mu je ukazana čast da otvori zasedanje. Ova Komisija Svetskog Saveta Crkava sastaje se svake 7 godine i broji 120 članova. U svom govoru Njegova Svetost Patrijarh Vartolomej osvrnuo se, između ostalog, na potrebu ujedinjenja crkava i objasnio da „smirenje znači da smo pripravni da učimo od drugih, kao i da učimo od iskustava koja su već oprobana u vremenu“. Takođe je dodao da „se podrazumeva da pokušaj nametanja našeg načina (života, razmišljanja) drugima – bilo `konzervativno` ili `slobodoumno` – nametljivo je i licemerno! Nasuprot tome iskreno smirenje zahteva od svih nas da budemo otvoreni i da prihvatimo kako prošlost tako i budućnost, drugim rečima, kao i stari bog Janos, pozvani smo da pokažemo naše poštovanje prema načinima isprobanim kroz dugo vreme u prošlosti, obraćajući pažnju na nebesni život koji želimo. Ovaj `zaokret` ka prošlosti i ka budućnosti sigurno je znak truda za promenu religije“ (http://www.amen.gr/index.php?mod=news&op=article&aid=728 )
[5] Vidi na sajtu http://www.amen.gr/index.php?mod=news&op=article&aid=769
[6] Vidi http://www.imis.gr/iera-mhtropolh/news/epitroph-dialogou.html
[7] Analiza Mitropolita kirinijskog Pavla objavljena je u novinama Ορθόδοξος Τύπος, Atina, 16.10.2009.
[8] http://www.theologoi.com/dialogos.htm
[9] Vidi http://www.elcathex.com
[10] Evo kako je rimokatolička medijska agencija CWNews prenela predlog Carigradskog Patrijarha Vartolomeja iz 2008. godine: „Pravoslavni poglavar predlaže `dvojno jedinstvo` za istočne katolike“! „Pravoslavni carigradski patrijarh je odgovorio potvrdno na predlog poglavara Ukrajinske katoličke crkve o sistemu “dvojnog jedinstva“ (dualna unija) u kome bi unijatske crkve vizantijskog obreda bile u punom jedinstvu i sa Carigradom i sa Rimom. Carigradski Patrijarh Vartolomej I je pozdravio taj predlog u intervjuu koji je dao magazinu Kirilo i Metodije… Kijevski kardinal Ljubomir Husar, arhiepiskop ukrajinske katoličke crkve, najveće istočne katoličke crkve, predložio je mogućnost da katolici istočnog obreda mogu da zatraže jedinstvo sa Vaseljenskom Patrijaršijom, a da se u isto vreme ne odreknu jedinstva sa Svetom stolicom. Patrijarh Vartolomej je pokazao izuzetnu zainteresovanost za ovu ideju rečima `da Crkva Majka u Carigradu drži otvorena vrata za povratak svih svojih bivših sinova i kćeri`“. Patrijarh Vartolomej je takođe rekao da bi morale da se prevaziđu važne razlike, ali da su „učinjeni i veliki koraci da se reše neslaganja… Dok katolički i pravoslavni teolozi nastavljaju razgovore o doktrinarnim pitanjima, Patrijarh Vartolomej je rekao da `običan narod mora ponovo da bude zajedno`. Naglasio je da je ideja `dvojnog jedinstva` moguć korak ka praktičnom jedinstvu“.
[11] Vidi časopis Carigradske Patrijaršije ΕΠΙΣΚΕΨΙΣ, br. 698 od 31.3.2009.
[12] Vidi, Ι. Καρμίρη, Δογματικά και Συμβολικά μνημεία της Ορθοδόξου Καθολικής Εκκλησίας, Atina 1953, str. 752.
[13] Vidi, Μελετίου Πηγά, Κατά της αρχής του Πάπα, u Τόμος Χαράς, Solun 1985, str. 493-497.

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska; 19.10.2009.

Format teksta i podebljanja, novinar.de