Bravo gospodine!

Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво Аутор: новинарство пута прочитано Датум: 14.10.2009 Одштампај

Барак Обама, четврти председник САД који је добио нобелову награду. Учтивост налаже да се каже „Браво господине“!

за новинар.де З.Д.; 13.10.2009

+++

Шта Србија добро за себе има од тих америчких нобеловаца?

Шта они мањи, и они већи од Србије, који су као и Србија Америци били љуспица од поједене кокице заборављена међу зубима, имају од тих америчких нобеловаца?

Ако се осврнемо на Црнце и не сетимо ничег тужног из њихове историје, мораћемо да се сетимо потресне драме серије „Корени“ и кроз тугу на осврт, незаборавног лика Кунта-Кинте. Ми који знамо за ту серију, са вечним печатом истине из серијала црног живота, можемо и сами веродостојно да је препричамо онима који је нису гледали, и да далека година у којој се серија приказивала, не умањи наше сећање на све теретне стопе народа који је морао да трпи само зато што је црн.

Ако се осврнемо на Индијанце, мораћемо да признамо да је плачна и уплашена била свачија душа која је чула бол индијанског грла, чула вапај индијанске молитве и гледала слику покоља индијанске деце. И да је нем свако ко зна како је тужна била поворка индијанског збега, и неумирућом тугом истинита поворка индијанског народа ка резервату, једином квадратном дому слободе који је за њих одредио бели, амерички човек.

Када је неки бели амерички човек себе назвао именом, али јавним, „Луди коњ“?

Никада.

А тај индијански човек по имену „Луди коњ“ је рекао, али не само својим Индијанцима којима се обратио, већ времену по ком ће човек ходати док се крајем не затворе врата тог хода, следеће речи

„Опходи се према земљи ваљано, њу ти нису дали твоји родитељи, њу су ти позајмила твоја деца. Ми не наслеђујемо земљу од наших предака, ми је позајмљујемо од наше деце. Не може се продати земља којом људи ходају“.

Иако је Нобелова награда припала белом човеку, нобеловац са њом у руци не примећује да се поглед награде не задржава на „делима“ која су стекла право на белину, већ се задржава на годинама у којима је један Луди коњ упутио поруку свим људским лудостима.

И док се осврћемо на народе мале, стиснуте под теретом човекове белине, не можемо а да не приметимо да испод те белине вири и истина о вијатнамском народу.

Том зеленом густином обрасле вијатнамске пољане, нису могле да се сакрију црвену реку крви једног малог народа. И као што ток црвене реке кривуда да би пут истине прокопао, тако та истина каже да црвена вијатнамска река није чудо природе, већ истина покоља једног народа од руке белог човека.

А Авганистан, да ли имамо право о њему да пишемо и тим писањем да задиремо у пукотине његових планина, где скривени од живота и велике силе живе истине издржљивих људи, рођена деца, окоровљени гробови и неупознате сузе. Живети у пукотини земље, где ти и стена пријатељ није, ко има време да се научи да плаче, плачом да искаже да и његове сузе припадају оку човека, када те бели човек вреба са висине, и нишани са сваке звезде.

А Ирак, и купола џамије, која је једина оплакала смрт тиранина и питала се да ли је ово прича о демократском животу, процурела са уста белог човека, када бели човек са уласком у подземље тираније, носи закон дивљине и вешања, и тиме отркива своје беле очњаке.

А Србија, та „мала“ прича, препричана по белим круговима са отетим речима од српске даме „било је то у некој земљи чудака, живела је чета српских дивљака на брдовитом Балкану“, може ли та Србија да облизне усне и на њима нађе траг сласти од дела којима су четворица белих великана окићена Нобеловом наградом? Или Србија само памти милост „Милосрдног анђела“? Или Србија не може да упамти…не жели да упамти…и неће изговорити „Независно Косово“…колико год да је зноја „проливено“ и са чела овог новог Нобеловца, за добробит и Србије, ето баш те земље чудака, српских дивљака са брдовитог Балкана.

И за крај упутићу честитке том новом Нобеловцу, толико да зна да ми мали, дивљи чудаци, злобу ка белини њиховог „добра“ не носимо. Колико је озбиљно његово примање Нобелове награде, толико озбиљности у себи носи и моје честитање, али ћу се ипак као добронамеран човек осврнути на речи мудријег и њих као поклон за достигнуће пружити. Поклонићу их и онима који више не памте своје Нобелове награде, и овом четвртом који ће у историји бити упамћен, ако не по оправданости добијене награде, онда бар по томе да је бар једном, бар у нечем, црни човек избио изнад белог човека, па нека те мудре речи кажу шта се у мом поклону крије