Вести

Која је то “кардинална грешка“ кардинала Бозанића? Којих је то кардиналових “пола пута“ до “извињења“?

Часлав М. Дамјановић, 08.10.2009

+++

У напису “Политике“ “Кардиналова кардинална грешка“ (Р. Арсенић, “Политика“, 28/09/09), о посети “загребачког надбискупа и кардинала Бозанића Јасеновцу, познати загребачки издавач и публициста Славко Голдштајн, оценио“ је у “критичкој анализи“ да је “кардинал Бозанић у Јасеновцу дошао до пола пута, али се онда окренуо и вратио.“ “Критичка анализа“ објављена је “и у Саопштењу Маргеловог институтa из Загреба, организације јеврејске мањине у РХ коју је основао Ален Будај“.

Пошто формулација “критичке анализе“ Саопштења разјашњава да је “половина пута“ до којег је приспео кардинал Бозанић у односу на трагедију у Јасеновцу, која траје и данас шездесет година од покоља – то што “читава Хрватска више од пола столећа очекује посету првог човека ‘Цркве у Хрвата’ балканском Аушвицу – хрватском Јасеновцу“ – чудно је да је семантика један од проблема “критичке анализе“:

“Хрватска очекује…“
“Балкански Аушвиц…“
“Хрватски Јасеновац…“

Пре свега, уколико заиста “очекује“ – шта то Хрватска “очекује“?

Међутим… да ли можда и Србија и Срби “очекују“?

Да ли такође “очекују“ и Историја, па чак и Истина и Правда?
Зашто се Јасеновац назива “балканским“?
Зашто се Јасеновац назива “Аушвицом“?
Зашто се Јасеновац назива “хрватским“?

На суђењу у Нирнбергу, од три наведена европска конц-лагера, један је био Аушвиц, други Јасеновац. Зашто је онда Јасеновац покрштен у “балкански Аушвиц“?

Сходно стравичном сведочанству Аушвиц је ужасно стратиште Јевреја. Као такав, као страва и неправда побијених Јевреја – Аушвиц није ни пољски нити немачки – Аушвиц је “јеврејски Аушвиц“ зато што су огромна, огромна већина жртава били Јевреји.

Ако би смо Аушвиц уместо “јеврејским Аушвицом“ – назвали “немачким Аушвицом“ – онда би испало као да су у Аушвицу Немци побили Немце. Према томе, да ли је Јасеновац назван “хрватским“ – зато да би испало да су Хрвати у Јасеновцу побили Хрвате? Или jе назван Аушвицом зато да би испало да су њему побијени Јевреји?

Током организованог вештачког наводно међународног “моралног огорчења“ против Срба, којим је наметнутим крвопролићем Југославија распарчана наследницима сарадника са Нацистима – непрестано се инсистирало да се ни геноциди тог крвопролића, нити Јасеновац, никако не смеју поредити са Холокаустом јер је расистичко и генетско злочинство Холокауста спроведено искључиво ради истребљења Јеврејске расе. Међутим, у Нирнбергу су Аушвиц и Јасеновац били истоветни не само као жртве расизма – већ и по истоветности типа злочинства – по истоветности планског генетског истребљења – у Аушвицу Јевреја – у Јасеновцу Срба.

Зашто се у поменутом Саопштењу, уместо наведених историјских истина, управо небулозно инсистира против изједначења комунизма са фашизмом и нацизмом:

“Но, уместо извињења, дубоког наклона жртвама и тихе молитве, кардинал се реториком ригидног хрватског десничара обрушио на Тита, хрватски антифашистички партизански покрет и комунисте од којих је велика већина оставила своје кости управо на јасеновачком тлу и на крају – изједначио је комунизам с фашизмом и нацизмом.“

Да ли је суштина злочина због којег се кардинал није “извнио“ – то што се “реториком ригидног хрватског десничара обрушио на Тита’’? То што је “ригидни десничар“? Или то што се “обрушио на Тита“? Или то што је “изједначио комунизам са фашизмом и нацизмом“? Да ли је уопште злочин “обрушити се на Тита“? Да ли “обрушити се на Тита“ заиста значи да је неко “ригидни десничар“? Зашто је злочин изједначење “комунизмa са фашизмом и нацизмом“?

И… коме то не одговара?

Да овa питања нису изигравање семантиком, доказује тврдња такозване “критичке анализе“ по којој испада да је кардинал морао да се “извини“ – “Хрватском антифашистичком партизанском покрету“ и “комунистима’’ – “од којих је“ – пошто су једни и други значи да су као различити – “велика већина оставила своје кости управо на јасеновачком тлу“.

Сведочанство понављања истог оног за шта се кардинал Бозанић оптужује!

Дакле… да ли су жртве Јасеновца “Хрватски антифашистички партизански покрет и комунисти’’?

Пошто се тврди да је “велика већина“ и једних и других “оставила своје кости управо на јасеновачком тлу“ – та тврдња наводно значи – прво, “Хрватски антифашистички покрет“ био је једно – а “комунисти“ нешто друго; и друго, ни једни ни други нису сарађивали са усташама… јер да јесу – наводно не би били “велика већина“! Може се зато предпоставити да jе инсистирање на “великој већини“ покушаj доказа да пошто су и “хрватски антифашистички покрет“, и “комунисти“, били толико масовни – па пошто је “велика већина“ тих “масовности“ “оставила кости у Јасеновцу“ – да су они “већина“ побијених у Јасеновцу! Доследно томе, може се предпоставити да се зато Срби уопште не помињу у “Политикином“ напису о дотичном Саопштењу – наводно зато што Срби нису били “велика већина“ жртава – него су то били “хрватски антифашистички покрет“, “комунисти“, Јевреји и Роми.

Зашто се Срби не спомињу као жртве Jасеновца?

И заиста, судећи по наведеном напису “Политике“ – Срби се – не помињу – не помињу се ни једном једином речју ни у “критичкој анализи“ Славка Голдштајна, нити у Саопштењу Маргеловог института – и баш због тог неспомињања Срба – Хрватска је једина која “очекује“!

А шта Хрватска “очекује“? Можда баш то и “очекује“:

Да се никад не спомене да је Српски Холокауст у Јасеновцу и Хрватској истоветан Јеврејском Холокаусту, да је истоветан генетски и расистички мотив, да је истоветна сврха мотива – да је нацистичко истребљење Јевреја истоветно хрватском истребљењу Срба. А пошто је “критичка анализа“ очевидно зато и искључила Србе а истакла “хрватске антифашисте“ и “комунисте“ као доминантне жртве Јасеновца, може се предпоставити да Хрватска није једина која “очекује“ да се Срби не помињу у вези Јасеновца…

Може се предпоставити много што шта, али… без обзира што су извор ових предпоставки Славко Голдштајн и Маргелов институт – и упркос искреном поштовању Jевреја и Јеврејства – ипак се мора истаћи да су чињенице врло злонамерно извитоперене.

Евентуалне жртве “хрватских антифашиста и комуниста“ су бројчано толико минорне да су заправо занемарљиве у односу на српске жртве. А реч “евентуалне“ употребљена је зато што је врло проблематично да ли су те жртве у Јасеновцу заиста постојеће.

Број Срба побијених у Јасеновцу, и начин како су Срби побијени у Јасеновцу, и разлог због којег су Срби побијени у Јасеновцу – превазилази бар стоструко, па чак и хиљадуструко – број побијених Хрвата, а можда и Јевреја “Хрватског антифашистичког партизанског покрета и комуниста“ – а бар стоструко број побијених Рома и Јевреја.
Зашто се онда Срби не спомињу?

Зашто се не каже онако како јесте – да Србија – не Хрватска – него да Србија очекује не само “извињење“ – него Правду?

Не каже се зато јер Правда је јавно признање хрватског холокауста над Србима и јавно проглашење злочинаца, свакако укључујући и Ватикан и хрватски римокатолички клер.

Међутим, питање Правде указује и на различитост разлога због којег су наведене народности побијене:
Јевреји и Роми јесу побијени сходно локалној мржњи – али много више због додворавања нацистичком истребљењу Јевреја и Рома. Међутим, осим због опште националне хрватске мржње Срба – убијање Срба није било никакво хрватско додворавање нацистичкој мржњи Срба – напротив, предвођен Ватикановом мржњом Срба, и сходно томе мржњом хрватског римокатоличког клера – циљ убијања Срба било је истребљење српског народа који је генетски сматран нижом расом, а религиозно шизматиком.

То је била сврха Јасеновца.

Зато се са Србима није трговало – а документовано је да се јесте трговало са свима другима. Међутим, пошто Јасеновац није био никакав политички казамат, врло је проблематично како то да се у Јасеновцу – чија је искључива сврха било систематско истребљење Срба, и успут Јевреја и Рома – нашла и незнатна мањина политичких кажњеника?

Зато је тврдња “критичке анализе“ врло проблематична и из друге перспективе:

Наиме, зато што је здушна сарадња комуниста и усташтва итекако документована – “најновија историја“ почела је да рекламира као жртве Јасеновца некакав “Хрватски антифашистички покрет“ као нешто што је постојало – и то као нешто што је било наводно различито од Титоизма – а у чему су, осим Хрвата, итекако учествовали и Јевреји.
Зато је тврдња “критичке анализе“ проблематична јер се разлог лансирања “најновије историје“ своди на покушај да се из историје елминишу улога Срба и Србије у борби против Нацизма, и да се елиминише Српски Холокауст који су починили усташтво и већина хрватског народа!

Због свега тога проблем шта је све измишљено досеже неминован епилог – разлог измишљотина јесте покушај да се забашури непобитна чињеница Холокауста почињеног над Србима.

Жртве Јасеновца “вапе за истином“ о “Блаженику“

Преостали део написа с правом замера кардиналу Бозанићу што је уздигао кадринала Степинца на ниво “храброг сведока“ – али му не замера што сматра да “жртве у јасеновачком логору вапе за истином’’ исто онолико колико “вапе за истином и о нашем Блаженику“.

Овим изједначењем “вапаја“ жртава кардинал је, прво, тачно одговорио на питање шта Хрватска заиста очекује од његове посете, и друго, да је став “критичке анализе“ апсолутно истоветан – да Срби нису жртве Јасеновца – јер… српске жртве свакако не “вапијају“ за “Блажеником“ – пошто је “Блаженик“ наравно кардинал Степинац.

“кардинални злочин“ је отимање Правде Јасеновца од српских жртава!

Напис се завршава цитирањем докумената који доказују везу Ватикана са крвопролићем Јасеновца, из чега се, бар онако како је чланак написан, мора предпоставити да је кардинал пропустио прилику да се “извини“ Јеврејима због улоге Ватикана у Јеврејском Холокаусту. Зато је на крају наведен комплетан текст коришћеног “Политикиног“ написа “Кардиналова кардинална грешка“.

Шта је заиста “кардинална грешка“?

Пошто испада да је пропуст кардинала Бозаница то што се “реториком ригидног хрватског десничара“ није “извинио“ Јеврејима, и пошто се не спомиње као “грешка“ да се није “извинио“ стварним жртавама – Србима – предпоставка је да “критичка анализа“ не сматра грешком недостатак извињења Србима! Један од одговора је у једном од коментара кардиналове посете – “Степинац је сарађивао са усташама а овај папа био је у то вријеме у хитлер-југенду. Зашто онда не би Степинца прогласио свецем?“ (Стојан Бјелица, коментар на чланак Политике Хрватска очекује да ће папа прогласити Степинца светим. 30/09/09, 12:06)

Иронично? Да. Луцидно? Да. Тачно? Да.
Важно?
Не.

То што су Срби побијени – то се не рачуна!
Срби нису жртве!
Срби нису жртве зато што су Срби предоређени – за истребљење!

Из перспективе оваквог расуђивања мора се разбистрити рађање такозване “најновије историје“, јер њена сврха није само прикривање злочина, мржње и злочинаца, већ и наметање обмане као да је истребљење Срба “морално оправдано“.

Најновија “историја“

Продукција “најновије историје“ не пропушта прилику да истакне да је у Другом светском рату отпор окупатору на тлу бивше Југославије почела “антифашистичка Хрватскa“:

“Први покрет отпора на тлу Југославије оформљен је 20 дана после немачке инвазије 6. априла 1941.“ – значи 26. априла 1941. – а већ давно прије тога “Хрватски антифашисти“ су основали “Aнти-империјалистички Фронт“ – а о том “Антифашистичком фронту“ не постоји ниједан податак у нацистичкој, савезничкој, па чак нити у удбашкој документацији Војно-историјског института!

Једина потврда је “коментар читаоца“, под псеудонимом “Јосип, Загреб, Хрватска“ – да је “Хрватска комунистичка партија формирала први анти-фашистички одред у целој окупираној Европи у Сиску 22. јуна 1941. године“!

Коментар је очигледно наручен, јер, чак ако би смо предпоставили да су наводни “Анти-империјалистички фронт“ и “први анти-фашистички одред“ и били оформљени – чињеница је да нису били никакав фронт нити одред – јер нема података о њиховом ратовању!

Међутим – питање је којем то њиховом “ратовању“ нема трага?
Нема трага њиховом “ратовању“ против Нацизма!

Доцније ће бити разјашњено да свим овим измишљотинама “најновије историје“ није ни био циљ “ратовање“ против Нацизма – али, засада, наведимо чињенице које доказују да “најновија историја“ јесте измишљотина:

Одбивши да призна капитулацију, Дража Михаиловић је започео борбу против Нацизма – средином априла 1941. године код Шеварлија у Босни, рушењем пруге, на шта је уследила жестока немачка потера, а доцније и репресалије. Дража је почео и водио борбу до краја као део Другог светског рата, а тај рат је – бар како се јавно сматрало, или… бар како се јавно лагало – био вођен против Нацизма.

Насупрот том стварном рату, продукција “најновије историје“ своди се на бомбастичне “антифашистичке“ фразе, преображавајући постојеће, а још и више непостојеће партизанске “републике“ у некакве наводне “ослобођене“ и наводне “антифашистичке“ територије. Та фантазија супротна је збиљи – док су Савезници и Равногорство крварили против Нацизма – лажни антифашисти сарађивали су и са усташама и са окупатором, а по директиви тих истих наводних антифашиста, комунисти су прво довели до бруталних немачких репресалија над српским народом у Србији, а онда смишљено подводили српски живаљ у НДХ под усташки нож.

Све у свему, испада да су комунисти били уствари параван нечега што данас покушава да се лансира као “хрватски антифашизам“ – чији циљ уопште није била Победа у Другом светском рату – већ нешто сасвим сасвим друго.

фашизам “антифашизма“ наставља се здруженим лагањем!

Квасац нарастања фашизма маскираног као “антифашизма“ било је здружено лансирање Меклинове измишљене армије од 200.000 на територији НДХ. Тај квасац индоктринирао је Запад фалсификованим “подвигом“ измишљеног “маршала“ у рату у којем, упркос жртвама партизана, “маршал“ није учествовао:

Као и његова усташка сабраћа “маршал“ није крварио против Нацизма “маршал“ је – крварио Србе.

По истој обмањивачкој шеми, уместо да ратују против Нацизма, ницале су као печурке “антифашистичка већа“ чувених “антифашистких герила“ будућих “источно-европских земаља“! “Право“ тих “већа“ биће после рата обзнањено искључивим званичним “правом на владање“ јер су наводна “већа“ наводно била “ослободилачка“ – иако нису била ни народна нити “ослободилачка“ – а “право на владање“ којим су “званично“ крунисани било је заправо – право на диктатуру!

А право на диктатуру је фашизам.

Тако су победнички народи изиграни. Жртве рата преварене. Идеали рата изневерени. Под маском “антифашизма“, као победник рата, у послератни свет ушлеповало се насилно преузимања власти, правде, историје, културе, образовања – ушлеповало се све оно што је заиста најзлочиначкији фашизам – све оно против чега се заиста водио стварни Други светски рат. А тек данас је јасно да је злочин издаје послератне будућности у Другом светском рату почињен зато да би се планираном дестабилизацијом и дезоријентацијом довело до данашњег глобалног покоравања такозваним интеграцијама.

У својој бити, фашистички покушај да се затараби јасеновачка истина истребљења Срба, давно је почела. У књизи “The Holocaust Chronicle, A history in words and pictures“ – српска деца побијена у Крагујевцу и Градишки приказују се као да нису била српска деца, а сто стрељаних Срба за сваког убијеног немачког војника, на пример у Краљеву, као да нису били Срби већ некакви “антифашисти“ некакве друге националности…

“Локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну српским сужњима одређеним за одстрел’’

“Можда је најупечатљивији случај“ тог фашизма “у селу Дивостин, недалеко од Крагујевца – када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама (“Крагујевачки октобар“) – одговор партизана био је једноставан:

“Ко није са њима – јесте против њих!“ (“Боже правде за ђенерала“, Владислав Б. Сотировић, Новинар.де, 25/09/09)

Да ли су и ти који су шенлучили и банчили били такође “антифашисти“ некакве друге националости?
Можда…

“Мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти чињеница је да је без дозволе Немаца Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би машин-бравар подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да поглавнику остану одвезане руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ. Тако је Тито, оставивши једну од неколико жена у свом животу, Херту Хас у деветом месецу трудноће (коју је предао на “чување“ Владимиру Велебиту), у четвртак 22. маја 1941. дотпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно“ а “Херта се породила 24. маја родивши Мишу.“ (Исто)

Данас је “најотменија“ београдска биртија – Мишина.

Тако, пошто је непобитна историјска чињеница да су и “доказни материјал“ и “доказни морал“ дизајнирани – одговор је логичан – дизајнер хаоса је Антихрист који обмањујућим фалсификатима оптужује људски род као узрочника његовог сопственог планираног хаоса – којим подјармљује људски род. Зато су Срби изостављени из “критичке анализе“ – зато што се злочиначко измишљање некадашњих громопуцатељних бројки Титових дивизија и данашњих громопуцатељних бројки Бошњака и Косовара које су наводно побили Срби – може упоредити само са злочиначким умањивањем броја Срба покланих од усташа.

То измишљање и преувеличавање није никаква фантазија – већ фашизам – анулирање Срба убијених у Јасеновцу, анулирање поклане српске деце у Градишки, анулирање Срба покланих од усташтва хрватског народа, и наравно, данашње анулирање Срба убијених у БиХ и на Косову – то анулирање јесте фашизам.

Сетимо се само почетка Титовог такозваног устанка у Србији:

На сеоском вашару у Белој Цркви Жикица убио два жандарма –Немци нису били на вашару – два жандарма свакако не одражавају Нацизам против којег се водио Други светски рат!

Убиство у Белој Цркви било је најдрастичнији фашизам.

И заиста… онако како је лажни “антифашизам“ почео – такав траје и данас – траје обманом лагања:
Данашње измишљотине “најновије историје“ да су у рату западне цивилизације против Нацизма, Хрвати први почели и једини водили “антифашизам“ до “победе“ заправо доказује да тај измишљени “антифашизам“ уопште није био ратовање против Нацизма и окупатора – тај лажни “антифашизам“ био је фашистички квазикрсташки поход за истребљење српског народа. Зато су ти који су себе именовали “антифашистима“ прогласили Србе оличењем фашизма – да би сопствени фашизам и мржњу сакрили под маском “антифашиста“!

Као и обмана сваког расизма и та се “правда“ злочиначком обманом наметнутих лажних константи које громогласно рекламерство намеће као некакве наводне “цивилизацијске моралне норме“ – истребљене Срба је наводно “оправдано“ – јер су Срби “шизматици“!

“Тисућљетност хрватске државности“ и “хрватског државног права“

Осим везе са папама и Јосипом Брозом, “научна“ активност по злу чувеног римокатоличког монсињора др Драгановића, представљала је “једног од челника католичких прозелита и “теоретичара“ који су ударили прве темеље како “усташких начела“, тако и сомнабулне “теорије“ о “тисућљетности хрватске државности“ и “хрватског државног права“.“ Трагом те “научности“ и “знаности“ je “10. травња 1941. године, након 839 година страног господарства успостављена НДХ“ (“Независна држава хрватска“, Загреб, април 1997., стр. 1)

Историјска је чињеница да је “страно господарство“ било углавном добровољно служење страним господарима. Најамништво је било уносно. Сарадња са окупатором, и Licence to Kill – клерикална залуђеност садистичког убијања “шизматика“, Право на убиство, постало је – уместо Веровања у Бога – урођена “политичка праводобност“ коју је фантазија западноевропске обмане прописала као цивилизаицијско моралистичко “праведништво“.

Тако се врло логично намеће предпоставка да је 839 година “страног господарства“, заправо 839 година сарадње са окупатором, оно што данас зближује “тисућљетност хрватске државности“ – заправо непостојеће – са данашњим искључивим правоснажним Комитетом за додељивање статуса “праведништа“.

Вредно је указати да је после Другог светског рата, у доба такозваног активног – али намерно улудог – прогона нацистичких злочинаца, “Папа Пије XII дао уверавања о њиховом добром карактеру“ (Подаци, Милан Видојевић, “Четврти Рајх“, 2006) – папино “њиховом“ односи се овде на “добар карактер“ усташких злочинаца и њиховог поглавника. А у лето 1948. године, поводом “суђења усташким злочинцима убаченим у Југославију, у лудачком покушају да понове “Велебитски устанак“ од 1932. године – “др Драгановић је у свом писму папи указивао да оптужбе југословенских власти хоће “од једног локалног процеса“ добити “процес свјетског значаја“.“ (Исто)

Питање је зато, да ли су усташки злочинци остварили 1991. године у Вуковару оно што нису успели 1948. године?
Да ли су у увезени усташки најамници садизмом у Вуковару коначно досегли “процес свјетског значаја“ и тако заслужили да их они који су наводно на челу гоњења нацистичких злочинаца – прогласе праведницима?

Сходно крунисању др Туђмана у Меморијалном Холокауст Музеју у Вашингтону, и сходно данашњој огромној оданости Јад Вашема популарисању хрватске праведности – које је заправо антисрпска промоција праведништва усташтва – елиминација јасеновачких српских жртава од стране Славка Голдштајна и Маргеловог загребачког института – не само да њих изравњава са елиминацијом српских јасеновачких жртава од стране Ватикана и кардинала Бозанића – већ недвојбено потврђује да здруженост “процеса“ – уопће није питање.

Заиста, данашња “критичка анализа“ доказује да у лицемерју данас популарног лажног “правдања“ нема разлике између Ватикана и Праведника – расистичка фантазија да су Срби нижа раса која нема право на државу, немају право да се бране, да их треба истребити… ту њихову здруженост у данашњици доказује недавна прошлост:

Јасеновац збрисан. Косово отето. Једини Холокауст Јеврејски. Равногорство проглашено четниковањем. Четниковање фашизмом. Светосавље национализмом. Српство, које је једино крварило против Нацизма – шовинизмом… На усташком концерту усред Њујорка жалбе Јевреја против концерта завршиле у канти за смеће – српски Холокауст завршио у канти за смеће – усташтво крунисано праведништвом…

Продубљивања лажи започете у Другом светском рату

Досада се чинило доста чудним како су ове преголеме лагарије довела Хрвате и Хрватску до звања “праведника“! Међутим, тотално искључење Срба и Србије као пресудних којима кардинал и Ватикан морају да се “извине“ због Јасеновца – изискује сасвим нову димензију приступа “најновијој историји“.

Као што је Др Смиља Аврамов на основу непобитние документације устврдила да су ‘‘сви заговорници Католичке цркве који су били за Хитлера постали заговорници евроатлантских интеграција“ (Др. Смиља Аврамов, “Политика римских папа у XX веку“) – што уствари значи продужетак европске расистичке и генетске антисрпске завере током Другог светског рата у послератни период, и све до данашњег дана – тако се данас може устврдити да су због исте генетске мржње против Срба и Србије – “сви заговорници“ такозваног “хрватског антифашизма“, а изгледа и неких загребачких Јевреја – “постали заговорници“ правдања усташтва и комунизма – настављајући да буду “заговорници“ европске мржње Срба – и да баш зато толико окрутно здружено “заговарају“ коначну ликвидацију Срба као нације и Србије као државе.

Ову фрапантну чињеницу, коју је, поштено речено, тужно изрећи, потврђују громадна превара у односу на Јасеновац и тотална деформација Правде Јасеновца инсистирањем да је Ватикан дужан “извињење“ – једино због убијања Јевреја.

Зато ме је некад итекако зачудило када сам прочитао на страници 256 књиге Дајан Џонстон “Поход будала“ – “исто као што је црква прокламовала средњевековне крсташке походе, тако је и крсташки поход 1999. године против Срба, прокламован у најсветијем од свих данашњих светих места, у Холокоауст Музеју у Вашингтону“. (Diana Johnstone, “Fools’ Crusaде“) Данас ми не изгледа чудно – јасно је да новопрокламовани “антифашизам“ некакве “најновије историје“ не само да је сарађивао са фашистима током Другог светског рата – већ је заправо искористио рат за свој фашистички успон.

Часлав М. Дамјановић; 08.10.2009

www.ravnogorskivenac.com

+++

“Кардиналова кардинална грешка“

“Кардинал Бозанић у Јасеновцу је дошао до пола пута, али се онда окренуо и вратио, каже публициста Славко Голдштајн.

Од нашег сталног дописника

Загреб, 27. септембра – Недавна прва посета једног загребачког надбискупа и кардинала месту некадашњег усташког концлогора у Јасеновцу и даље изазива различите реакције и коментаре у хрватској јавности. Тако је познати загребачки издавач и публициста Славко Голдштајн посету кардинала Јосипа Бозанића Јасеновцу оценио као “велики корак према суочавању Католичке цркве с истином о том губилишту, коју је та црква до сада избегавала“, али је коментаришући кардиналов иступ у Јасеновцу додао“:

“Кардинал Бозанић у Јасеновцу је дошао до пола пута, али се онда окренуо и вратио.“

Критичку анализу Бозанићеве посете и иступа у Јасеновцу, под насловом “Кардинал починио кардиналну погрешку – није се извинио“. Ово саопштење објавио је и Маргелов институт из Загреба, организација јеврејске мањине у РХ коју је основао Ален Будај, познат широј јавности по томе што је открио некадашњег шефа усташке полиције у Славонској Пожеги Миливоја Ашнера, који се крио у Аустрији, а доласком Туђмана на власт опет се појавио у Хрватској.

“Читава Хрватска више од пола столећа очекивала је посету првог човека ‘Цркве у Хрвата’ балканском Аушвицу – хрватском Јасеновцу“, наводи се у том саопштењу и напомиње: “Но, уместо извињења, дубоког наклона жртвама и тихе молитве, кардинал се реториком ригидног хрватског десничара обрушио на Тита, хрватски антифашистички партизански покрет и комунисте од којих је велика већина оставила своје кости управо на јасеновачком тлу и на крају – изједначио је комунизам с фашизмом и нацизмом.“

Бозанићу се такође замера што је, између осталог, у свом говору у Јасеновцу уздизао кардинала Степинца, којег је назвао “храбрим сведоком“ и такође рекао:

“Жртве у јасеновачком логору вапе за истином, оне вапе за истином и о нашем Блаженику“. У саопштењу ове организације даље се наводи:

“Зато, истине ради, споменимо и неке историографске чињенице од којих се бежи као враг од тамјана: ‘Католички лист’ 26. јуна 1941. на првој страни у складу с налогом усташког министра Артуковића доноси следећу усташку одредбу у којој се каже:

‘Будући Жидови шире лажне вијести у сврху узнемиравања пучанства те својим познатим спекулативним начинима сметају и отежавају опскрбу пучанства, то се колективно за то сматрају одговорнима и према томе ће се проти њима поступати и спремати их поврх казнено правне одговорности у заточеничка збиралишта под ведрим небом’.“

Иако је министар Артуковић верске власти “само умољавао“ да ову одредбу прогласе својим верницима – наводи се даље – “Католички лист“ хитро објављује следећу препоруку с потписом надбискупа Степинца: “Даје се на знање велеч. пасторалном свећенству које нека горњу Законску одредбу прогласи народу са проповједаонице у први дан, када се народ у пуном броју скупи у цркви.“

Надаље, подсећа се у саопштењу Маргеловог института, Анте Павелић је 1944. предао Степинцу орден реда за заслуге – велеред са звездом, уз следеће образложење:

“Што се као метрополит загребачки одлучно узпротивио однарођивању међумурског хрватског пучанства посредством страних свећеника и што је просвједовао због непријатељског бомбардирања незаштићеног загребачког грађанства. Што је као надбискуп разкринкавао у земљи и изван земље одметнике с подручја НДХ.“

Римокатоличка црква у Хрватској никада се није одрекла тог усташког одликовања, нити су председници Хрватске бискупске конференције тај чин одбацили или се од њега оградили – указују такође из Маргеловог института.

Р. Арсенић, 28/09/09 POLITIKA