logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: V.Jovicic    1.316 пута прочитано    Датум: 10.10.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Jedna od prvih žrtava NATO avionaLjiljanu Džogović skoro i da nisam poznavao. Samo smo se dva puta sreli. Dobio sam jednog dana telefonski poziv od vlasnika jedine Srpske knjizare “Srbica” u Kanadi, sada vec pokojnog Živka Apića.

V.Jovičić, 31.08.2009

+++

Zove me da dodjem na knjizevno vece  u Petak u 7 sati uvece. Dolazi neki nas pesnik iz Srbije,deklamovace svoje pesme,bice diskusije i kasnije zakuska. Nisam bas ljubitelj pesama jer vecinu nasih pesnika novijeg datuma pisu dosta u nekom nerazumnom stilu, al’ ajde, doci cu.

Dosao sam nesto ranije da nadjem parking i da zauzmem mesto. Zaboravio sam da nas narod retko sta cita, a jos manje posecuje knjizevne veceri pa sam tako lako nasao parking koji se inace u Torontu tesko nalazi. Doduse i nasi pisci cesto prelaze u dosadu, gnjave narod sa svojim pisanijem pa neki puta jedva cekas da se sve zavrsi pre vremena, a ipak nema smisla da izadjes  i tako uvredis i organizatora i pesnika – pisca…

Knjizara se nalazila u suterenu,da ne kazem u podrumu.Kako sam usao vidm odmah stolice poredjane kao u pozoristu. Jedino koga sam video bio je Zivko koji mi pridje sa ispruzenom rukom. Pozdravi mo se i ja ga upita kako mu je zena, gospodja Apicka. Kaze da nije dosla jer ima neku prehladu. Tog momenta se nesto setim, bilo mi je smesna ta nasa gramatika. Ipak trebao sam reci  gospodja Apić,a ne Apićka. Covek svasta moze da pomisli za jedno slovo vise?!

Tada nam je prisla mladja zena koju nisam odmah video. Zivko mi je pretstavi: Da vas upoznam sa gospodjom Ljiljanom Dzogovic, pesnikinjom i  krvno povezanom sa kraljevskom dinastijom Karadjordjevic. Dok mi je to govorio neprastano je namigivao jednim okom. To se ocigledno videlo i cudilo me je da to nije primetila i Ljilana? Mozda je i primetila ali se pravila luda. Zivko se malo udalji pozadi nje i kaziprstom u svoj potiljak pocinje da mi pokazuje da je caknuta. To me je zaista iznenadilo od Zivka jer sam ga ipak smatrao ozbiljnim covekom. Znam da je u mladosti pripadao Demokratskoj omladini,a u emigraciji bio je sa “Notre Parolovcima” i Desimirom Tosicem. Nekako me je stavljao u nezgodnu situaciju ali posto Ljiljana nije nista videle onda sam se i ja pravio lud,ignorisao sam sve,kao ne primecujem.

Ljiljana je pocela da mi objasnjava kako je ona povezano krvno sa dinastijom i iz kojega je sela. Ja sam je kobajagi slusao,a misli su mi ko zna gde odlutale. Sada mi je zao zbog toga sto je nisam pazljivije slusao. Narod je poceo da dolazi i tako svako sede na svoju stolicu.Sa Ljiljanom te veceri nisam vise ni razgovarao.

Pesnik je bio zaista dosadan,tj. njegove pesme,bas kako sam i predvidjao.Ugnjavi me nacisto! Nesto kasnije,privatno sa njime u razgovoru,kazem mu da i ja pisem pesme. Zamoli me da neku izrecitujem:

Oj pesnice,pesnice

S’ grguravu kosu

Poljubis me u guzicu

I zacepis nosom…

To je bio stari Beogradski fazon, ali vidim da pesnik nije shvatio da se ja samo zezam. Nesto se  uozbiljio, nesto preblede ali mi nista ne kaze. Tada sam primetio da i on ima grguravu kosu. Ko bi rekao da sam zaista potrefio?! Posle toga tiho sam se izvukao iz knjizare.

Proslo je nekoliko meseci,na Ljiljanu sam skroz zaboravio. Ustvari posle naseg rastanka nisam ni mislio na nju, a verujem ni ona na mene. Jedan beznacajan susret.

Jedno Subotnje vece slusam radi cas “Sumadija” iz Toronta. Govori Bora Dragasevic.Reklamira  neku prodaju knjiga koje su pripadle cuvenom Radanu Grujicicu. Prodaja ce biti iduce Subote.Dodjem na naznacenu adresu u 1 posle podne. Stara poveca orunula zgrada. Ispentram se na treci sprat. Vidim da je to bila neka tekstilna fabrika. Sve otvoreno,a na dugackim stolovima  poredjane knjige.Tu se upoznam sa sinom pokojnog Grujicica.

Radoslava Grujicica sam poznavao licno. Često kada je dolazio sa svojim knjigama u Toronto, Hamilton,Winona ili Nijagara Fals, na Srpske proslave gde je prodavao knjige,spavao je kod mene. Neverovatno je mrzeo Jevreje i Masone, a najvise komuniste i imali smo cesto poduze razgovore. Secam se jednom na “Drazin Dan” pita ga vojvoda Momcilo Djujic gde ce da spava, a Radan mu pokaze prstom na mene. Jel’ sigurno pita ga vojvoda? Radan mu odgovori da je vise nego sigurno.

Radan je godinama ziveo u Windzoru, odmah preko puta americkog grada Detroita. Gradove samo razdvaja reka. Radanova kuca je bila nekoliko ulica od Srpske pravoslavne crkve. Mogao je peske do nje da ide jer nikada nije vozio u Kanadi auto. Ispred kuce je bilo povece zemljiste ali svo zapusteno kao i sama omanja kuca. U njoj knjiga od patosa do plafona. Cak i u klozetu tako da si jedva mogao da zatvoris klozetska vrata. To je mozda i dobro bilo. Sedis na klozetskoj solji, radis radnju i citas knjigu, pa sta pre zavrsis.

Na plafonu je je specijalno ugradio da se ne vidi ali da mu je na dohvat ruke puska i pistolj. Nisam ga nikada pitao da li za to ima dozvolu. To mu je trebalo jer je UDBA u nekoliko maha pokusala da ga kidnapuje. Stalno je bio na oprezu i stalno je bio u saradnji sa RCMP, Kandskom konjickom policijom koja je tada bila zaduzena za spijunazu i td. U Kanadi Radan se zvanicno zvao Marko Jankovic, a to su mu ime dali RCMP. Po dolasku u Kanadu on je izvesno vreme trenirao Kanadsku policiju kao stari iskusni policajac. Kada ga je Tito prvi put trazio od Kanadske vlade da ga izruce Jugoslaviji kao ratnog zlocinca, RCMP ga je sklonila na jednu farmu pored grada Hamiltona gde je ziveo izvesno vreme. Jos nekoliko puta je trazeno njegovo izrucenje ali je uvek odgovor Kanade bio da kod njih nema Radana Grujicica. Naravno,nisu rekli da su ga oni krstili sa Marko Jankovic.

Pre Drugog svetskog rata Radan je bio student prava na Beogradskom univrzitetu. Pripadao je od rane mladosti komunistickom pokretu. Shvatio je da su komunisti grobari Srpskog naroda pa ih je napustio. Posle studija zaposlio se u Beogradsku policiju i to u antikomunisticki otsek. Imao je izuzetno pamcenje pa je dao imene svih komunista i njihovih celija u Srbiji. To mu komunisti nisu nikada oprostili.Zato su ga zeleli zivog! Pred kraj rata je izbegao. Njegova zena sa malim deteom je ostala u Beogradu. Partizani su je uhvatili zajedno sa detetom. Dete je oduzeto i predano jednoj komunistickoj porodici da od njega naprave novog janicara,a majka je na ulici bez sudjenja streljana samo zato sto je bila zena Radana Grujicica.

U svojoj knjizi Aleksandar Rankovic je u jednom pasusus opisivao njegovo hvatanje za vreme rata u Beogradu:

“Onaj ludi Grujicic me je celo vreme sprovodjenja tukao po glavi s pistoljem…”

Gledao sam izlozene knjige. Sve je smrdelo na paljevinu i videlo se  na nekim knjigama steta od vlage i vatre.Nista nisam nasao sto je mene interesovalo. Radan je napisao jednu vrlo lepu zbirku pesama “Manastirski Zapisi” i nadao sam se da cu bar njih naci.Nije ni toga bilo. Imam tu knjigu sa njegovom povsteom ali sam zeleo jos koju da kupim,da podelim nekim prijateljima.Konstatujem da su dobre knjige,a ovo mislim po mom ukusu ili prodate ili izgorele.

U jednom trenutku pridje mi je jedna zena. Pruzi mi ruku i kaze zdravo! Pogledam i prepoznam je, to je Ljiljana iz knjizare. Kupile je mnogo knjiga i pokaze mi nekoliko velikih kutija.Kazem joj da ako zeli mogu da ih prenesem kolima do njenog stana? Odgovori mi da ih nije jos ni platila. Duguje za knjige 3. hiljade dolara i upita me da li bi mogao da joj te pare sada pozajmim,a ona ce da mi ih vrati sutra? Pomisli “malo sutra” ce da ih vratis,ali to ne rekoh. Odgovorim joj da te pare nemam kod sebe,a ovaj covek – prodavac knjiga ne prima nikave bankovske kartice. Najbolje je da ide kuci i da donese pare,a knjige neka stavi sa strane da ih niko ne dira. Onda joj kazem da ja nju jedva poznajem i da imam kod sebe te pare sigurno joj ne bi dao. Pogledam par knjiga sto je kao kupila i vidim da su sve pesme. Tada mi rece da voli strasno pesme i da ih pise.

Krenem  da jos malo pogledam okolo naokolo kad mi pridje Draga Dragasevic,veliki nacionalni radnik Kanade,koja inace predstavlja Srbe u skoro svim institucijama Kanade. Nekim promuklim glasom mi kaze, “Da li ti znas koja te zenska?” Odgovorim joj da je zaista malo poznajem,ovo je drugi put da smo se videli. Draga onda rece da je to najgora zenska Toronta. Pomislim,sta mene boli da li je ona najgora ili najbolja,ali rekoh Dragi nesto kao ne znam. Draga me pozove na kafu u obliznji restoran da malo porazgovaramo sto sam ja odbio pravdajuci se da zurim na neki sastanak. Tako sjuri se dole niz stepenice i zamalo da se susdarim sa Ljiljanom. Ispalo je kao da sam jurio za njom,a zaista bio slucaj. Na ulici Ljiljana me pita u kom pravcu idem. Odgovorim joj da idem prema Nijagari Falsu. Onda me pita da li mogu da joj dam neku lovu za hranu. Nije jela nekoliko dana,stomak joj krcki. Rekoh joj da ni ja danas jos nisam rucao,lovu ne dam,ali mogu da je izvedem na rucak. Ona se nasmeja i kaze O.K.

Seli smo u moja kola i uputili se u jedan manji gradic pored Toronta. Cuveni kineski restora Mnadarin. Klopa odlicna,svedski stil,jedes koliko hoces a isto kosta,osim pica. I bas sam dobro potrefio jer u zivotu do sada nisam video da neko toliko jede. Ljiljana je isla p[et p[uta sa velikim tanjirom da napuni hranu.Tanjir napunjen do vrha. Pa ova zaista nije jela nekoliko dana. Bilo mi upocetku malo neprijatno jer vidim narod okolo zagleda u nju,narocito kad vidi toliki pun tanjr. Onda pomislim ko ih sisa! Uz hranu popijemo i dve flase  nekog crvenog francuskog vina. Doduse ja sam samo popio dve case vina,a ostalo je ona smazala. Da covek ne veruje.Mislio sam da ce biti pijana,da cu imati problema da je vodim,a ono nista. Posle tanjira punog raznih kolaca smazala je skoro citavu lubenicu. Kafu ili caj nije htela. Tada sam se malo uplasio.Pomislio sam da ce sigurno ako ne u restoranu da mi se usere u auto od tolike hrane. Nasrecu nista od toga. Ljiljana je bila povislja,krupna i lepa zena,kao da ju je odvajao neki anticki grk. Zato je i bilo toliko mesta za hranu i pice u njoj.

Za vreme rucka isprica mi dosta zalosnu njenu licnu istoriju. Bila je udavana 6 puta i imala je sestoro dece. Sva su deca bila sa ocevima zbog sile prilika iako mi rece da strasno voli decu. Jedna cerka je u Kanadi i sa njom je imala veliku tragediju. Njenu cerku je napstvovao njen otac,tj. deda njenoj cerci. Otac joj je osudjen na 5 godina robije. Kada mi je rekla ime oca tada sam se setio da ga licno poznajem. Imao je neki biznis sa automobilima koji je propao kada je isao u zatvor. Tada nisam znao zasto je isao u zatvor. Kasnije posle ovog razgovora pitao sam ga kada sam ga sreo i on mi rece da je bio lazno optuzen i da sve to nije istina. Nisam nista rekao,ali sam pomislio da su Kanadski zakoni dosta dobri i da se retko desava da neko ide na robiju nevin.

Rece mi da uskoro planira da putuje za Srbiju. Hoce da se uda za princa Tomislava Karadjordjevica i da u Beogradu stampa njenu zbirku pesama. Opet sam pomislio da fantazira u vezi princa Tomislava ali joj nisam nista rekao.

Zamoli me da je odbacim do sestre koja zivi u Torontu.. Neznam kako je ustavri pocelo,ali je sigurno bilo po mojoj incijativi tek u autu sam poceo da je fackam, Ne verujem da je ovde igralo ulogu dve case vina,vec sto je Ljiljana zaista izgleda dobro.Jako gradjena,a to mi se uvek dopadalo kod zena,a za kojekave price,pa nece mi valda doci na slavu?!

Bilo je nesto i ljubakanja i tada joj predlozim da stanemo u neki motelcic da razgovaramo i tako to? Pocela je da se izvinjava, ima menstruaciju, ali nemari da se ponova vidimo, kaze da joj se svidjam?! Ostavio sam je pred ulazom zgrade njene sestre, a da je vise nisam nikada video.

Par meseci kasnije cujem da se Ljiljana zaista vratila za Srbiju. Princ Tomislav je  vec bolovao od raka i ona je bila kod njega, zivela je je u njegovom stanu i pazila na njega. Tada kada sam cuo za to poverovao sam da ce se Ljiljana zaista udati za princa Tomislava.

U jednom od prvih NATO bombardovanja Pristine citam u jednim Beogradskim novinama da je poginula novinarka Ljiljana Dzogovic. Bomba je pala na nju i otskela joj glavu. Njena glava je lezala pored njenog trupa.

Talo lepa zena,sudbina joj nije dala da joj se ispuni zelja,da postane Srpska Princeza,ali je zato postala jedna od prvih NATO zrtava u Srpskoj Pristini!

V. Jovičić, 31.08.209




3 коментара у вези “Jedna od prvih žrtava NATO aviona”
  1. Интересантни су ти догађаји из `Југославике` и покојног Апића. Нажалост ове `поуздане информације` о Љиљани нису тачне тако да је цео текст мало …љигав…

  2. Svasta se moze proglasiti za beogrdski fazon,pa evo prilike da se podsetimo na neke {Dorcol} :Ja sam profesionalni pisac.Upravo pisem novi telefonski imenik”.Moze i bolje ispasti glup,nego iz autobusa.Pa dalje:”Nije mi zao sto me lazes,zao mi je sto mislis da ti verujem”.Dodao bih i moje misljenje,vaznije od svakoj logici je fantazija bre.

  3. Bilo bi zaista interesantno ne samo za mene licno vec verujem i za publiku koja ce citati ovaj clanak da se vidi gde su ne tacnosti? Najlakse je napisati da je nesto laz,a ne kazati nista vise posle toga ili reci nesto proizvoljno kroz nos da je clanak “ljigav”.
    Ova desavanja i secanja koja sam na mah izneo,a tako je i pisano pa zato ima dosta gresaka u pisanju zbilo se dosta davno i na nju me potseti jedna nasa starina Slavko koji je navodno bio u pocetku finansiski partner sa Zivkom Apicem u knjizari koja se prvo zvala “Jugoslavica”.
    Sto se tice same Ljiljane, zaista mi je zao sto je nisam bolje poznavao jer verujem da je bila interesantna zena sa svim svojim manama i vrlinama kao sto verujem i mi svi imamo manje ili vise…
    Fakat je taj da se ona vratila za Srbiju, da je posluzivala bolesnog princa Tomislava i da je poginula u Pristini kao novinarka prilikom NATO bombardovanja!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo