logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    828 пута прочитано    Датум: 4.10.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Комунистичка партија Југославије је од самог свог оснивања на „Вуковарском” конгресу (од 20. до 25. јуна 1920. г.) заузела мање-више видан антисрпски став

Владислав Б. Сотировић,03.10.2009

+++

који се провлачио од тог момента кроз све партијске документе о „историјски правичном” решавању националних питања у Југославији за време Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1920. г.-1941.г.).

Сходно оваквом партијском програму о „сузбијању великосрпског хегемонизма” произилазило је и конкретно антисрпско политичко деловање партије све до почетка Другог светског рата да би се након априлског слома 1941. г. партијска антисрпска политика из предратног периода преточила у конкретне војно-политичке акције за време самог рата, тј. „социјалистичке револуције”, која је у националном смислу имала етноцидни карактер решавања српског националног питања. Отворен или прикривен антисрпски вид деловања КПЈ и њених партијско-партизанских формација (тзв. „Народно-ослободилачке војске Југославије”) за време револуционарног преузимања власти на простору читаве Југославије 1941.г.-1945.г. је у својој антисрпској компоненти вишеслојан. Међутим, јасно се уочава да је његова круцијална далекосежна политичко-национална карактеристика била пре свега прохрватска.

Ставови КПЈ и њеног етно-политички несрпског политбиро-руководства су као и читава идеологија партије били чиста копија антируске политике и идеологије етно-политичког антируског руководства партије Бољшевика (касније Комунистичке партије Совјетског савеза) с тим што су улогу Руса као „угњетачких експлоататора” на простору Царске Русије у југословенском случају преузели Срби као читав етно-колектив. С тога, није ни чудно да су југословенски комунисти дословце преузели и бољшевички начин решавања националних питања па је тако послератна титоистичка Југославија преуређена на основу принципа преузетих из Лењиновог (1918. г.) и Стаљиновог (1936. г.) устава за СССР. А конкретна решења компликованих националних питања како на простору СССР-а тако и социјалистичке Југославије су почивала на једноставној формули: „колективна кривица – колективна казна”. Тако је читаво политичко-територијално устројство Титове Југославије почивало на наводној српској колективној кривици из међуратног периода док се из неког „необјашњивог” разлога колективна кривица хрватског народа (заједно са „хрватским цвијећем”) за етноцид над Србима на просторима НДХ није узимала у обзир.

Тако смо након рата нпр. учили у школским уџбеницима и другим пропагандним памфлетима да су у јасеновачком логору смрти „фашисти” убијали „антифашисте” или у најбољем случају да су „усташе” убијале „партизане” и друге „антифашистичке родољубе”. Међутим, овај „усташки” (али никако хрватски и бошњачки) етноцид над Србима на простору читаве НДХ у временском периоду од 10. априла 1941. г. па све до 15. маја 1945. г. је ипак коначно верификован од стране КПЈ и њене НОВЈ након рата тако што је као посебна република у оквирима социјалистичке Југославије створена увећана (са Истром и Дубровником) и етнички до пола очишћена Хрватска (од 24% Срба пре рата на 12% након рата) и то без икаквих национално-територијалних аутономија за преживеле Србе, док је с друге стране територија социјалистичке Србије раздробљена у три неповезана и међусобно антагонистичка дела. Зашто Истра и Дубровник (тј. територија бивше независне Републике Дубровник) нису добиле аутономни статус у оквиру НР/СР Хрватске по узору на Војводину, а Крајина (и то након етноцида над Србима Крајишницима) по узору на КосМет, може се објаснити само уколико се добро простудира антисрпска политика КПЈ од свог самог оснивања као и реална антисрпска улога НОВЈ за време рата. У том контексту лако је схватити и зашто нису западни делови НР/СР Македоније добили аутономан статус по угледу на јужне делове НР/СР Србије јер се читава политика након рата владајуће КПЈ (касније СКЈ) заснивала на предратној политици разбијања Српства по принципу „слаба Србија (и деградирани Срби као етноколектив) – јака Југославија (на чијем челу је Хрват-Словенац Јосип Броз Тито)”. Тако је логично било да након 1945. г. македонски Словени добију статус оделите нације (од Срба) са својим новопрокламованим стандардним и језиком и писмом, али је исто тако било нелогично да се национална држава (НР/СР Македонија) сада те новоформиране етнонације „Македонаца” територијално раздробљава стварањем некакве шиптарске Аутономне Покрајине „Илириде” са центром у Тетову. У сваком случају, јасно је да је овакав развој послератног начина решавања националних питања од стране победничких војно-политичких структура имао своју предратну (1920. г.-1941. г.) повесну позадину на коју бисмо у најкраћим цртама желели да укажемо у доњем тексту.

Основни костур аутентичних ставова југословенских комуниста у вези са решавањем националних питања у вишенационалној новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца поставио је Сима Марковић у расправи „Национално питање у светлости марксизма” објављеној 1923. г. За њега је сама Краљевина била „узгредни продукт” али не и дело „националне револуције”. Суштину оваквог става можемо схватити уколико знамо да је тзв. „уједињење” стварно проглашено у Загребу 23. новембра 1918. г. а не у Београду 1. децембра као што се то учило до сада у школама обзиром да је регент Краљевине Србије тог 1. децембра 1918. г. de facto само верификовао de iure проглашено уједињење у Загребу од 23. новембра од стране загребачког Народног Вијећа (зашто је Загребу у новембру 1918. г. било потребно уједињење добро је познато). Другим речима, Марковићева (тј. КПЈ) порука је јасна: Загребу је „Прокламација о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом и Црном Гором” само успутна станица до које се дошло игром повесних околности (пораз Аустро-Угарске и самим тим идеје о стварању Велике Хрватске у њеним оквирима као оделите федералне целине) а не крајњи национално-политички циљ. А који је то био крајњи национално-политички циљ Загреба објаснио је др. Фрањо Туђман (иначе Титов ратни официр и послератни генерал који се у првим месецима НДХ 1941. г. борио у усташкој униформи) крајем тог истог столећа када је тражио да се приликом раздруживања од остатака Југославије загребачкој Хрватској врате све оне територије (наравно без Словеније) које је загребачка Држава Словенаца, Хрвата и Срба наводно и унела у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (да се узгред потсетимо да су Срби у Држави СХС чинили етничку већину).

Загорска СТОКА!!!Шта се даље крило иза овакве КПЈ формулације сам Марковић је конкретно „појаснио” ставом који ће од тада па све до „правичног” решавања националних питања у послератној Титовој Југославији за комунисте и њихове симпатизере (који су и дан данас на многим руководећим функцијама у Европској Србији) важити као неприкосновена аксиома: тзв. великосрпска хегемонија је била облик политичке надокнаде за привредну неразвијеност српске буржоазије у поређењу с хрватском буржоазијом, која је (хрватска буржоазија), при томе, за време Првог светског рата још више материјално ојачала у односу на српску. Да се у том контексту узгред потсетимо да је око 50% индустрије Краљевине Србије за време Првог светског рата било уништено а у том уништавању су добрим делом учествовали Словенци, Хрвати и Бошњаци у аустро-угарским униформама (нешто слично се догодило и након Другог светског рата када су фабрике из Србије премештане у Словенију ваљда као надокнада за међуратну великосрпску хегемонију). Треба напоменути да је у Првом светском рату било случајева одбијања извршавања наређења за стрељање српских цивила од стране чехословачких јединица у аустро-угарској војсци на територији Србије (подигнут им је споменик у Шумарицама у Крагујевцу – тзв „Чехословачко гробље” као и спомен плоча на Текеришу у западној Србији) али да није постојао ни један једини случај оваквог одбијања извршења наређења од стране словеначких, хрватских и бошњачких јединица, тј. војника.

Историчари знају и то да је аустро-угарски каплар Јосип Броз Тито на србијанском фронту у Првом светском рату учествовао у крајње деликатним војним задацима тј. у „хватању живих језика” а собзиром на велики степен ризика у овакве акције су се слали искључиво добровољци (тј. драговољци). Што се тиче већ споменутог „индустријског питања”, на другој страни, индустријска инфраструктура на територији тзв. Државе СХС је остала нетакнута за време рата тако да је управо словеначка и хрватска индустријско-финансијска буржоазија након уједињења била та која је уживала привилегован па чак и хегемонистички положај.

За Марковића и КПЈ су се историјски затегнути међунационални односи могли „скинути са дневног реда” давањем широких национално-покрајинских политичких аутономија. Како је у пракси ова оригинална идеја из 1923. г. реализована након 1945. г. видели смо на примеру федералистичког уређења Титове Југославије када су шест социјалистичких република након 1974. г. постале независне државе од којих је само једна – Србија применом принципа национално-покрајинских аутономија у оквиру политике „асиметричног федерализма” била систематски разбијана и разбијена на три дела. Стога је и јасно зашто су Љубљана и Загреб одлучили да напусте (кон)Федерацију (са територијама које им је дао Тито а зарадили Срби) у тренутку када се у Београду прочуо захтев (небитно од кога) да Србија из три дела мора бити опет цела.

Да је национално питање било једно од најкруцијалнијих ставки у комунистичкој платформи борбе за власт извођењем социјалистичке револуције јасно је истакнуто на тзв. Трећој конференцији КПЈ јануара 1924. г. у Београду. Основни закључци ове конференције су били да је: великосрпска хегемонија изазвала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа и националних мањина, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине, као и за независност Македоније. Овако срочени закључци Треће конференције КПЈ сугеришу да је српска „хегемонистичко-угњетачка политика” за прве четири године постојања заједничке државе довела до оправдане побуне Словенаца, Хрвата, Босне, Војводине, Црне Горе и Македоније – дакле за сада шест аутономних и касније независних делова нове Југославије. Дакле, Далмација, Крајина, Славонија и Дубровник своје незадовољство против „великосрпског хегемонизма” не изражавају самостално већ само и искључиво преко Хрватске док у исто то време Војводина, Босна, Македонија и Црна Гора не изражавају своје незадовољство преко Србије (чији су саставни делови били у тренутку уједињења 1918. г.) већ оделито! Међутим, суштина горе наведених закључака је да се имплицитно сугерише стварање нових нација на простору Југославије – оделитих само од српског националног бића – обзиром да је нелогично сматрати да би се македонски, црногорски, босански и војвођански Срби борили против своје сопствене хегемоније.

Дакле, став КПЈ је био да читава једна нација (српска) угњетава све остале нације и националне мањине – па стога након револуције мора да буде и адекватно кажњена у колективном смислу – као и да Војвођани, Црногорци, Македонци и Босанци не припадају српском етнолингвистичком корпусу (али да Дубровчани, Далматинци и Истрани припадају хрватском, тј. у истарском случају и словеначком али никако и италијанском). КПЈ је оваквим ставовима фактички не само признавала стварним и новопрокламованим нацијама право на самоопредељење већ, што је најбитније, и право на национално-територијално отцепљење и образовање властите националне независне државе. О којим се конкретно територијама радило које остале несрпске нације имају „право” да отцепе од српског етногеографско-националног корпуса видели смо приликом формирања послератне југословенске федерације 1945.-1946. г., доношења конфедералног „гробарског” Устава 1974. г., растурања Конфедерације 1991.-1995. г., КосМетског рата 1998.-1999. г., етничког чишћења Крајине и КосМета и затирања свега што је српско у неовисној Црној Гори. Залагање КПЈ на својој Трећој конференцији 1924. г. за федералистичко и републиканско преуређење Југославије коначно је реализовано након рата и то на принципима и ставовима из прве половине двадесетих година.

Да би се остварили овако зацртани антисрпски циљеви КПЈ је логично подржавала све антисрпске и антијугословенске покрете формиране од стране несрпских народа и народности али је настојала и да успостави присну сарадњу са њима. Обзиром да су Хрвати били најбројнији Југословени после Срба као и да је њихова финансијско-индустријска буржоазија била најјача у Краљевини логично је било да ће КПЈ подржати сваколики вид хрватског сепаратизма и антисрпства. Стога нимало не зачуђује чињеница да у међуратном периоду чак и у својим јавним партијским гласилима КПЈ отворено подржава идеолошки расистичко-нацистичку антисрпску Хрватску револуционарну организацију (ХРО), тј. усташки покрет, формирану 1929. г.

Тако је у званичном „Органу Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије  (Секције Комунистичке Интернационале)” (како тачно стоји у заглављу „органа”) -   „Пролетеру” у броју 28 из децембра 1932. г. (дакле мање од две године пре убиства краља Александра од исте те ХРО) објављен чланак о подршци КПЈ усташком покрету. Први и главни пасус тог чланка гласи дословце (са свим језикословно-правописним грешкама) овако (текст је штампан на латиници а сви бројеви „Пролетера” се чувају у ЦК СКЈ Архиву):

„Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме Комунистичка Партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај играју хрватски фашистички елементи. (Павелић-Перчец), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један Србски масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо се само против диктатуре него и против њих и њихових талијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и метода индивидуалног терора”.

Логичан наставак цитираног текста из “Пролетера” је била прикривена или отворена сарадња КПЈ и њене тзв. НОВЈ за време рата са Павелићевим усташама па стога и незачуђује да је српски народ и за време и након рата називао Титове партизане “црвеним усташама”.

+++

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

“Serbian Patriotic Front”

http://srbskipatriotskifront.webs.com




1 коментар у вези “Antisrpski karakter KPJ”
  1. Нема ту ништа непознато, барем не за оне који су пратили КПЈ. Веома је добро подсетити на те оргиналне и `изворне` `полазне ставове`. Оно што је ту велика енигма је како су успели такви елементи проистекли директно из `црвених усташа` као што су Стамболићи, Милошевић, Борис Франчетић, Жика Пролив Ковачевић и тд. да себе преобуку и одједном представе као `српске нациионалисте` при томе издајући и предајући све српско и отворено пљачкајући српску `друштвену имовину`. Чак је и СПЦ која је имала неки углед у народу и чистоту очигледно постала отворена испостава УДБЕ која видимо се још увек чврсто држи тих `изворних принципа` на којима је уствари и створена после уласка иза руских тенкова и ликвидације свега доброг у Србији.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo