Вести

Поново су странице којекакве штампе испуњене причама о нашим епископима.

за новинар.де пише З.Д, 02.10.2009

+++

Тема СПЦ доноси тему новинару, али не и интересовање код читалаца. Читаоци који верују у Бога и они који се у тој вери не налазе, немају више интересовање за такве текстове.

Данас у Србији још само деци можеш причати бајке о епископима СПЦ. Ту епископску бајку данас као превазиђену причицу у периоду одрастања остављају одрасли људи.

Српском одраслом човеку је јасно да православна вера данас није вера у Бога, већ верска политика верских вођа.
Текст о „савесности“ тројице епископа, који желе да се оцепе од Синода, јасно показују да се у СПЦ прави режија која би довела до ванредног бирања „домаћина“ .

Верујући народ зна да је тешко у било чему бити без домаћина. Без лица које ће мудро управљати и праведно умножавати. Али исто тако се зна да вера и одговорност према вери, мантији, митри и верујућем народу, није била ништа боља ни док је патријарх Павле био изван апартмана ВМА.

Да ли је патријарх Павле у том времену био одговоран домаћин, или трагичан лик епископско-свештеничног јавашлука није на мени да тумачим. Слика јавашлука га чини одговорним.

Да ли је он могао да управља са надмоћним јавашлуком је питање на које ја немам право да дајем одговор. И код најуспешнијег домаћина кућа пропада када му се синови окрену разузданој самовољи.

Еписког Григорије је најлепшим речима изрекламирао митрополита и двојицу епископа. Неограничену висину је ставио на њихово образовање и њихово залагање за обнову српске теологије.

Каква је то српска теологија и ко то од њих тражи да је обнове?
Народ?

Српски православни народ припада Богу, Јеванђељу и Светом Сави. Припада вери светих отаца.
Народ је примио верско образовање од Бога кроз Јеванђеље, теолошки компас од Светог Саве, верски темељ од светих отаца. Обуо је ноге своје верске душе у сигурне ципеле. Ни један камен га не жуља у тим ципелама.
А шта жуља данашње теолошке обновитеље?

Жуља их губитак српства. Гордост верског образовања. Сујета што се не могу назвати богочовеком. Исцрпљеност да натерају народ да их гледају као човекобога.

Човекобог у њима је одузео лик епископа. Епископство су продали зарад царског трона.
Претворили су епархијске дворове у царске палате.

У својим палатама имају дворске саветнике. Слуге. Возаче. Чуваре. Имају своје лекаре. Болничке третмане. Банковне рачуне. Оставе пуне намирница. Скупоцене ризе…кратким описом воде царски живот.
Њихово високо образовање је донело добит само њима. Тим образовањем цркви су донели стид, народу раздор, разочарење и патњу.

Тим својим образовањем и дугогодишњим стварањем пријатељства са „пријатељима“ ван Србије, свом верујућем народу нису донели заштиту од немаштине, незапослености. Нису Србији вратили отето достојанство.
Својим високим образовањем нису пронашли мудрост са којом ће победити примитивизам и примитивно отимање српске територије, српске косовске колевке.

Лидер шиптарског народа нема њихово образовање, али их је својим необразовањем победио и Косовом загосподарио.

Алхемичар хашког суда нема њихово образовање, али хашка палата суди Србима.
Католичка мајка њише их на крилу као своја чеда, и док поносно глади њихове образоване главе, није се сажалила на њихову необразовану децу и искористила свој поглаварски ауторитет да заустави да им се деца трују радијацијом.

И сви њихови светски пријатељи нису ради њих и њиховог образовања Србији дозволили да остане слободна држава, већ Србију поробљавају из дана у дан.

То њихово високо образовање није нашло место у здравој чаури где мозак треба мирне импулсе срцу да шаље, срце души, а душа човеку.

Како су са образовањем међу људе кренули, тако су људи почели да се деле, мрзе, и веру да развлаче као што хипик развлачи жваку док седи на пољани и чека новог хипика, са новом хипи идејом.

Или како је један Србин написао

„Очигледно је: ни ја ни Ти не можемо да снесемо јаје. Ал’ обојица знамо шта је мућак. Нека свако од нас покупи мућкове у свом дворишту и разбије их о главу оним створењима што их снесоше, па их нама, попут кукавице, подметнуше.“

И како човек не може да снесе јаје, тако ни високообразовани не могу да снесу нову српску теологију. Човек своје потребе живота усавршава и то не оспорава нико ако то усавршавање не почне да уништава човечанство.
Њихово усавршавање православне „српске теологије“ уништава православље и уништава српство. Србин, православац то не сме да дозволи ако верује у Бога. Јер речи Исуса нам говоре „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“.

Ако дозволимо да нас образовани поведу за својим верским изумом, онда смо се ми дрзнули и устали да оборимо тврдњу Господа да његове речи неће проћи.

Велики неверник Волтер је тврдио да ће за сто година Библија нестати и да је довољно да је један човек уништи. Два века су прошла од његове смрти. Многи су устајали против Библије. Данас више него икада. Некада су ратовали да би Бога и Библију припојили себи. Данас лажу да би од себе направили Бога, од својих теорија бриге за човечанство направили јеванђеље.

Библија траје и данас. Трајаће увек, борили се ми за њу или не. Али да би наше душе и душе наше деце трајале у вечности, ми данас морамо да уђемо у борбу да би сутра они, који ће се рађати после нас, могли да наставе у својим срцима да носе Бога и својим устима да читају речи Божије.

Немојмо се плашити њиховог образовања, њихових пријатељстава, њихових претњи, јер како знамо да су се многи чекићи од наковањ истрошили, тако знамо да су се и многе силе од истрајност истрошиле.

Исто тако знамо, да ако само и један човек сачува Бога и Библију у себи, да ће их сутра бити двоје, преко тог сутра троје…и да ће тако доћи век у коме само троје неће носити Бога и Библију у себи.

Србија је данас мала држава, скучена и пресечена. У тако малом простору данас свако сваког зна, па тако више и није част да ти неко каже „за тебе зна цела држава“. Из тог разлога није тешко знати ни популарност наших епископа.

То што епископ Григорије каже да тројицу најмудријих, најобразованијих српских православних великана познаје и свет, ни то није данас нека посебна част.

И вас и мене познаје васиона. Гледају нас сваки дан из сателита. Више о нама знају него што свет зна о тројици високоумних Срба, па због тога нисмо унајмили никог да о тој нашој популарности даје интервју.

И шта је то тако посебно у њиховом образовању, па мора да се рекламира?

Како су стекли то образовање?
Учећи из књига светих отаца.
Како су учили свети оци?
Учећи из речи светих апостола.
Како су учили свети апостоли?
Учећи из живе речи Исуса Христа.

Шта ту онда има да се мења? Шта ту сме да се мења? Ко то сме да мења?

Православан Србин неће и не сме да пристане на било какве измене у „српској теологији“ која му је остављена од монаха Саве, данас Светог Саве.

Када се упокоје тројица високоумних Срба (да да Бог да им век буде дуг и здрав), српски православци ће сачекати да виде да ли ће се њихове главе посветити. Ако по промисли Божијој буду за свете предложени онда ће српски народ прихватити њихове обновитељске теорије.

Јер све што долази из мудре главе која ће сутра постати света глава, долази од самог Господа.
Као што не смемо сновима веровати да нам не би од нечастивог били, тако не смемо веровати ни овом данашњем интелектуалном изуму.

Докле год нас не засене својим делима, дотле нас не могу засенити ни својим речима, па све да те речи долазе из свих светских прочитаних књига.

Да ли су нас ти високоумни српски домаћини засенили својим делима?
Делима не. Неделима су бацили сенку туге на нас.
Шта је то тужно у њиховим делима?

Тужно је гледати како од православне вере и православних светиња праве архив једне „историје“, и тужно је гледати како у својој царској радости од свог народа праве дворске будале.

З.Д. 02.10.2009