Вести

Многа збивања ових дана, као незвани гости дошла су на врата моје душе и мог породичног живота. Нисам могла долазак да им спречим јер нису дошли као људи, већ као сенке нељудскости.

З.Д. 26.09.23009

+++

Нисам могла пред њима ни врата да затворим, јер на врата нису ни дошли. Дошли су као прах олује, као ветар радијације. Дошли и кроз поре мог живота прошли.

И таман када сам мислила да се сунце пробија, залутали сиви облак се нашао испред мене.
Имао је причу свог доласка пред мене. Пред свој одлазак, дајући завршну реч својој причи, закључила сам да није дошао због приче са којом је пред мене изашао, већ је пред мене изашао због приче којом је свој долазак завршио.
Његова завршна прича је требала да буде едукација моје вере. У тој едукацији је желео да ми отвори очи и да ми каже да ми није место међу верским примитивцима и верским јеретицима. Трудио се да ми објасни ко су примитивци у вери, а ко су школовани едукатори примитивизма.

Трудио се да поверујем да сви они који нас бацају на колена, нису они који нас бацају под „земљу“, већ бића која желе као голубове да нас „баце“ ка небу.

Жело је да схватим да само рецитатор може да ме одведе до неба, ако слушам тренутак када се рецитује, а да ме у понор бацају само они чије тиховање пратим.

И како сам ових дана од незваних гостију људске нељудскости већ оптужена за лоповлук и неморал, оптужба да сам светосавски јеретик за мене је била као и јагода која се ставља на направљену торту.

И док сам слушала свог сивог беседника у мени је човечуљак несташлука поскакивао. Тај мали човечуљак је био срећан што поред све умне ограничености, моралног хендикепа, моги да докучим намеру беседника.

Тај мали несташни човечуљак је био срећан што могу да докучим да ни сваки коњ не може да прескочи препреку, па тако ни сваки верник да буде светосавски јеретик.

У данима клевете, клевета да сам светосавски јеретик за мене је била радост смелости да пружим руку и узмем за себе ту слатку јагоду са направљене торте.

Слушала сам причу сивог беседника. Пратила како се саплиће у сопственој причи. Како ни сам не верује у оно у шта жели мене да убеди.

Убацивала сам у његову причу по неко своје питање. Видела да се саплиће још више и да се контролише да љутња из њега не избије.

„Кад се изабере нови патријарх наступиће правило служења ово које сад необразовано и неупућено одбијате. Или се противите што нисте теолошки образовани, или вас неко хушка да се супротстављате честитим учитељима. И тад ће се ваша непослушност кажњавати као и јерес што се кажњава“…биле су речи мог беседника.

„О телесном моралу ваших учитеља не желим да размишљам, јер ме тај део нечије приватности никада није занимао, али о честитости њихове људскости мишљење ћу чувати за себе“…одговорила сам...“али знам, онај кога сад јавно или тајно оптужујете да је вођа побуњеничког народа, помагао је и вашу породицу, хранио је и друге породице из чије куће сад излазе нахрањене, и ојачане чељусти које гризу по руци која није дозволила да у сизи немаштине, неправде и немоћи живе“…и…“ето тој руци ћу бити одана као што ће и моје ноге бити одане мом телу до последњег трзаја снаге мог живљења“…и…“нећу му бити одана јер ме је вештином засенио, нећу бити одана јер ме је фанатично обасјао, већ зато што ме тера да израстем у већег човека него што је висина његове човечности, и зато што је моје биће спознало морал његовог верујућег бића. А морате признати и сами да честитог човека цене и они који то нису и управо из тог разлога устају и ломе ту честитост“.

„А ако желите моје мишљење, онда ћу вам рећи да никакве параграфске измене писане пером моћи, неће моћи да натерају моју душу да се одрекнем титуле светосавског јеретика. Она литургијска постељица која је била у колевци мог крштења и у колевци крштења мог потомства, остаће до краја постеља мог хришћанског живота. Довољно сам одрасла да би ме сада неко склупчао и ставио у неку нову колевку која не може ни да ме успава, ни да ме усрећи. Довољно сам одрасла да у снове више не верујем. Једном давно, у неискусној младости, уснила сам сан да ћу на овом путу пронаћи апостоле и децу Господњу. Када сам се пробудила била сам међу људима који су на себи носили апостолска одела и дечије пиџаме, али сам убрзо открила да су у истом оделу у ком је био и вук пред кућицом прасића“, поверила сам себе сивом беседнику.

„Црква неће пропасти зато што ћеш ти од ње отићи“, рекао је он.

„Црква неће пропасти ни зато што ће њеним простором моћ завладати, као што ни Србија није пропала када су њом османлије владале. И како неће пропасти црква, тако неће пропасти ни моја нада што ћу уснулу главу држати на камену а не у колевци коју ћете опремити неком новом постељицом. И нећу беседити о правди и неправди, да бих неког убедила да ми се придружи на том каменом простору. Знам да ће крај мене уснуле главе спуштати сви светосавски јеретици. А како и сами кажете да сте школски образовани, тако онда и знате да нема камена на ком не може цвеће да израсте“...поверих себе поново сивом беседнику.

Неко је отворио врата на просторији нашег сусрета, и спољна промаја је полако однела сиви облак даље.
Да ли је овај сусрет требао да буде упозорење да станем тамо где не желим да се зауставим, или је овај сусрет мисионарски поход новог веровања у Бога, не знам.

Оно што знам је оно што сам прочитала, а то је да ће небо и земља проћи, али Његове речи никада неће проћи. И оно што о себи знам, то је да ћу и даље бити спремна на сав труд и трпљење, али се Његових речи нећу пустити јер не желим да прођем као небо, као земља, већ желим да прођем као што је прошла свака душа која сад може да се држи и за Његове скуте.

И оно што још знам, оно што ме држи да издржим све облаке злих киша је то да сам као дете скинула патикице са ногу и ставила их пред Трон Богородице да „обује“ своје босоного Дете, и трчећи босонога по улицама свог града нисам стала ни на један трн који би ме болно натерао да се покајем што сам боса остала да бих обула Њено Дете. И како ме је Мајка у захвалности чувала да не повредим своје босоноге ноге, тако знам да ће ме Њено Дете чувати да не јаукнем када ми оштрице трња буду пробадале душу и срце.

Данас у мом животу постоји мајушно биће које волим више од свих љубави које сам до сада у души носила.
И како то мајушно биће још не зна како се само зове, али зна у храму да стане пред икону, зна потпуно правилно да шакицом својих пристију закрсти себе и у не знању свих људских речи оно зна да изговори речи „Оца и Сина и Светог Духа Амин“, зарекла сам се и над његовом мајушношћу да ћу дар Бога у њему чувати више него што сам чувала себе за Бога. Јер та минијатура човека ми је показала да његова плишана душа надјачава сав плиш китњавих диплома доктората.

А онда, када је храмовни свештеник, присталица нове верске теорије, у запањености рекао људима чије је податке узимао ради крштења детета

„Опростите ми на тренутак, гледам, слушам и не верујем, али од овог детета треба ја да тражим благослов, а не ја њега да благословим“,

закључила сам да сва нова теорија верског „бразовања“ нема судар са верским људима него са речима Господа да ће небо и земља проћи, али Његове речи неће проћи.

И тако за крај, ова ижвакана Србија је издржала све центрифуге насиља, па ће издржати и верско насиље, за које кажу да ће доћи када дође и њихова моћ са избором новог патријарха.

И као што желим данас, тако ћу желети и онда када дође време њиховог образовања, да мир Божији буде и међу љиљанима и међу царевима.

З.Д. 26.09.2009