logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    1.152 пута прочитано    Датум: 26.09.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Жив је Чича, умро није!За сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива за враћање достојанства лика и дела Драгољуба Драже Михаиловића.

Владислав Б. Сотировић, 25.09.2009

+++

Можда ће званична Србија (оваква каква јесте) ипак и скупити моралне куражи да исправи једну од највећих неправди у историји српског народа. Ако су 1946. г. након стрељања команданта равногораца антихристи врло вероватно мртво ђенералово тело раскомадали (с обзиром на Дражину последњу фотографију на којој се јасно види да му је лева рука одсечена) и разбацали на разне стране како му се гроб не би знао, оно што Србија може (најмање) да уради за њега, његов покрет и Србство у целини јесте да га правно и морално удостоји свих људских и национално-патриотских почасти, а уместо освештавања гробног места (које очигледно, на жалост, не постоји) подигне достојне споменике у земљи „Боже правде”.

Лично се не залажем за ђенералову формалну „рехабилитацију” као што то нпр. предлаже Српска либерална странка из два једноставна разлога:

  • Уколико би се покренуо судски процес или пак јавна расправа за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао некакву кривицу на основу које му се и судило али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка услед прикупљања нових чињеница које говоре у његову корист.
  • Уколико би дошло до формалне рехабилитације ђенералове директно би се признало да су хрватско-словеначко-титогорски комунистички контра-револуционарни судови након освајања Београда 20. октобра 1944. г. легитимни и легални, а тиме би се исто тако на индиректан начин признао и легитимитет и легалитет саме антисрпске комунистичке страховладе након окупације Србије у октобру 1944. г.

У контексту горе написаног осврнуо бих се на неке базичне чињенице из историје Другог светског рата на нашим просторима.

Основна војна тактика Југословенске Војске у Отаџбини под техничко-војном командом пуковника и касније ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (врховни командант Краљ Петар Други Карађорђевић) се састојала од круцијалног принципа сваке герилске борбе а то је избегавање већих сукоба са непријатељем и припремања људства и технике за одсудан удар по окупаторским формацијама када за то дође прави тренутак, тј. другим речима, кад Трећи Рајх доживи коначни слом на неком од светских фронтова (у принципу на Источном). У југословенском, тј. боље речено српском, конкретном случају од 1941. до 1945. г. поред секундарног општег разлога за избегавање отворене борбе са окупатором у великом стилу (офанзиве, заузимање великих насеља, наношење већих губитака непријатељској војној сили) – недостатак науружања, муниције и војне опреме насупрот у сваком погледу супериорнијој окупаторској војној сили – постојао је и онај примарни а то је реална политика одмазде Немаца над цивилима српског етноса и то у сразмери (100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника) која би одвратила и много веће и јаче светске ундерграунд армије од изазивања немачке педантне аритметике коју су већ у јесен прве окупационе године у октобру 1941. на својој кожи искусили грађани Краљева и Крагујевца.

С друге стране, директни војно-политички конкуренти Равногорцима – Титови комунист-партизани (са ознакама стране армије на својим униформама – Црвене Армије) нису штедели ни часа од момента Стаљинове директне наредбе из Москве након 22. јуна 1941. г. да ступе у најотворенију и сулуду (чак и фронталну) борбу против далеко јачих и опремљенијих окупаторских формација у Србији не водећи апсолутно рачуна о консеквентном страдању цивила услед немачких казнених одмазда. Чак шта више, постоје случајеви у којима су локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну српским сужњима одређеним за одстрел. Можда је као најупечатљивији такав случај онај из села Дивостина недалеко од Крагујевца: када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама („Крагујевачки октобар”) одговор је био једноставан – ко није са њима партизанима јесте против њих!

Поставља се наравно и логично питање зашто су партизани и равногорци имали овако дијаметрално супротне војне тактике током рата. Уколико знамо за пар основних чињеница из овог периода српско-српског грађанског рата добићемо и логичан одговор.

  • Као прво, у четнике су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док је у партизане ишао (бар у Србији) „белосветски олош без кучета и мачета” (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали главом без обзира у прву шуму) а коме је једини политички циљ борбе био да се домогне власти након рата.
  • Друго, руководство Равногорског покрета су чинили школовани српски официри који се нису предали непријатељу након формалне капитулације Војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци”, тј. „белосветски плаћеници” који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама.
  • Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант” НОВЈ је био полу-Хрват, полу-Словенац, рођен у хрватском Загорју, према званичној комунистичкој верзији, (не као Чича у србијанској Ивањици) и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434.
  • Четврто, мора се напоменути и главна, али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти, чињеница да је без дозволе Немаца Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би машин-бравар подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да  поглавнику остану одвезане руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ . Тако је Тито оставивши једну од неколико жена у свом животу Херту Хас у деветом месецу трудноће (коју је предао на „чување” Владимиру Велебиту) у четвртак 22. маја 1941. д. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно (дакле пре „Барбаросе” од 22. јуна 1941. г.). Херта се породила 24. маја родивши Мишу. Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију” на коју је обрзо и стигао (у село Робаје) код Ваљева. Тада је Чича са својим четницима био на Равној Гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном „Русу” (то јест човека који је дошао из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.

Иначе, горе споменута комунистичко-усташка антисрпска сарадња датира још од 1935. г. када су КПЈ и ХРО (Хрватска револуционарна организација, тј. усташе) потписале заједнички споразум о билатералном деловању на рушењу „великосрпског хегемонизма” и саме Краљевине Југославије. Сарадња је настављена и током, као и након, рата:

  • У концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу.
  • Партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе где су безглаво гинули.
  • Након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства” хрватско-муслиманско-усташки геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован.
  • Само да се потсетимо да Тито није никада посетио Јасеновац, да је било усташа чувара на Голом Отоку и да се споменик јасеновачким жртвама у ствари састоји од четири слова „U” (тзв. „распукла ружа”).
  • Такође, након рата су у исту раван стављени четници и усташе а све у намери да се вештачки направи формални пандан хрватско-муслиманским злочинима над Србима.

Међутим, с обзиром да фактографских доказа није било, исто као ни за стварну четничку „колаборацију” са окупатором Ранковићева ОЗНА је прибегавала најчешће најбаналнијим фалсификатима као што су фотографије са убаченим четничким командантима међу немачке или италијанске војнике: нпр. на једној од њих се испоставило да се уопште не ради о Дражином већ о Пећанчевом четнику а на другој не о четнику већ о белогардејском Козаку емигранту у Србији, итд. Из истих разлога је и заплењена четничка архива „испарила” исто као и текст партизанско-немачког споразума о колаборацији против четника из марта 1943. г. Монтирано суђење ђенералу са лажним „сведоцима” у Топчидеру 1946. би сигурно могло да уђе у неку „Енциклопедију стаљинистичких процеса”.

Све у свему, дошло је крајње време не само да се удостоји Дража Михаиловић него пре свега да се „разтитоише” Србија. Стога предлажемо неколико конкретних државно-политичких одлука, бар за прву руку:

  • Да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег српског устанка”.
  • Да се називи улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Српства у Другом светском рату.
  • Да се машин-бравар депортује у родну Хрватску или пак неку другу праву отаџбину (ако је уопште и сахрањен у „Кући цвећа” собзиром да му леш нико није видео).
  • Да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји српског народа.
  • Да се од Владе Велике Британије (или пак од некакве „Задужбине Винстона Черчила” ако постоји) захтева наплата послератне одштете за довођење на власт Јосипа Броза Тита.

„С вером у Бога за Краља и Отаџбину!”

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

СРБСКИ ПАТРИОТСКИ ФРОНТ

http://srbskipatriotskifront.webs.com




1 коментар у вези “Bože pravde za đenerala”
  1. Odlican clanak, malo idealisticki ali :

    Treba spomenuti i , kazu, advokata Dragica Joksimovica za koga kazu da je Drazu na sudjenju potpuno podigao i napravio za crvenu bandu (koja vrslja vidimo i ovih dana – na isti nacin) veliki problem. Toliki da je i Veliki Vodja morao da ga oznaci kao narodnog neprijatelja i to javno, i to tokom sudjenja. Naravno posle sudjena je i g.Joksimovic likvidiran. G.Joksimovic je , kazu , doveden kao predstavnik `demokratske javnosti` da brani Drazu. Crvenoj Bandi je trebao paravan za ono sto je radila – i danas radi (vidimo kako se usrdno trude da naprave sto vise paravana – kako im se ne bi videlo lice i danas).
    Kazu da je i g.Joksimovic bio potpuno svestan da ce i on biti likvidiran posle svega sto jeste i hoce da uradi. Zato je lik Draze i danas ostao svetao, mada su pokusali (i danas rade) da ga slome i drogiraju.
    Slava mu!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo