Вести

Болан, дал’ ти шљака кефало?

Kао да је јуче било, сећам се прадавног додира камења док сам радостан седео на Есхиловом месту у античком амфитетару, и додира каменa на којем је клечала сестра оплакујући Ореста…

Часлав М. Дамјановић, 24.09.2009

+++

А Перикла се не сећам. Не сећам се ни Елтон Џона.
Али се сећам клесара Фидије.

Из те перспективе сећања на Фидију схватам оно што данас читам:
Ето… “јуноше помахнитале српске деснице, на нулу ошишани неонаци јуришници, попут својих спартанских или аријевских узора из минхенских пивница тридесетих – не дозвољавају да се скрнави јуначка српска лоза“!
И к’о за пакост… “из мрака историје“ – умешаше се “јуришници“ – у “наш политички живот.“
Боже саклони…

Пучина од маслињака…

Лутајући Грчком од плаже до плаже, од трљанца до трљанца, од добре клопе до још боље клопе, до још боље капљице, до још страственије деве… јездио сам и за камењем:

На туристичком проспекту симпатична вињета: пар сломљених античких стубова. Скренем префињеним београдским возилом на прашњави пут уз нека брда. Иза једне од безброј окука ето ти чистина на врх брда. На чистини рушевине два, три античка стуба. Под ногама осећај као некакве еластичне трамбулине од нагомиланих иглица. Две три маслине праве благи хлад.

И са врха брда поглед:
Свуда уоколо, као морска пучина, у недоглед сребрнаста пучина маслињака…
Неки неочекивани мир овлада душу. Као мир као пред иконом…
Проверим у туристичком проспекту:

Фидијина радионица скулптура…

А мир као пред иконом… као озарен тамјаном…
Врело…
Врело за мир мисли… можда чак и врело за мудрост…
И дан-данас ми се чини да сам баш тог тренутка, баш на том врелу мислио данашњу мисао:

Усуђујеме се да опоганим мир те успомене… да сам тог тренутка помислио оно што питам данас:

Исто онолико колико намера заказивања Параде “Поноса“, и исто онолико колико разлози за отказивање те Параде – немају везе нити са “Gay comunity“, нити са њеним правима, нити са дискриминацијом њених права – та намера заказивања, и ти разлози отказивања – немају никакве везе нити са Периклом, нити са Елтоном Џоном, нити са Фидијом.

Једноставно је због чега то кажем:

Прво, не ради се о наслеђу “демократије“ – јер се не ради о наслеђу “владања народа“.

Ради се о наслеђу моралне одговорности оних који владају да мудро поштују жељу већине. Да мудро и одговорно поштују не само жељу већине оних који су заслужили седиште у Сенату законски одрђеним поседовањем бар минималног броја робова, и не само мудра одговорност према равноправности већине без обзира ко колико робова поседује – него чак и мудро и одговорно поштовање већине простог народа… поштовање већине наводних простака који нису, као богатији, добар део живота провели студирајући… мудрост и одговорност.

Друго, у озказивању параде “поносника“, не ради се нити о некаквим “крсташким ратовима“ некакве “балканске православне инквизиције“, нити о “капитулацији“ државе “пред црквом“.

Међутим, ако се држава заиста покорила “Амфилохију и другим члановима његовог политбироа“ – ако је заиста тако, онда је боље схватити суштину те чињенице, суштину њеног узрока и суштину њене последице – боље је него изигравати се са Периклом, Фидијом, “цветањем слобода слободних људи“ у сенату античке Атине – “цветања“ условљеног бројем робова – и изигравати се поређењима тог “цветања“ са “милитаризованом Спартом“!
Можда је поређење са Спартом најнаташинскије.

Спарта јесте била милтантна – не “милитаризована“! Али… иако свака соњица већ приликом смерног ашиковања каже да јој дједовина није била милитантна, ипак… о, страхоте, да ли да верујемо смерности ашиковања? Или Периклу? Или Елтон Џону? Чињеницу да су у Спарти “хомосексуалци били убијани“ данас на сва звона рекламира драконска клаузула “Законика Јесус Семинара о политичкој исправности моралних дефиницја и догми“. Тај Законик је данас једини Законик на снази! Законик громогласно рекламира да је у Спарти убијање хомосексуалаца доминирало мотивисаност “тамне“ “воље“ за “непобедивошћу“ нације и државе. Нажалост ни смерност ашиковања ни Законик нису у праву! Иако сексуални акт хомосексуалаца не производи пород нових ратника – тамањење хомосексуалаца није доминирало Спартом. Али… данас “Јесус Семинар“ доминира тврдњом да је Србија “ближа“ тој “тами“ Спарте него “цветању“ Периклове слободе омеђене бројеm робова који се поседују…

Због те прећутане дискриминације кажем да је поређење Срба са Спартом “најнаташинскије“. Поготово што под не баш увијек смерно “најнаташинскије“ ашиковање са драконским клаузулама јединог Законика на власти, потпадају и “крсташки ратови“ некакве “балканске православне инквизиције“:

И крсташке ратове и инквизицију водио је Ватикан!

Крсташке ратове и инквизицију није водила Православна Црква и Православно Веровање у Бога.
Па чак ако се прихвати да је једина “балканска православна инквизиција“ била Немањино прогањање Богумила – та “инквизиција“ није била “инквизиција“ – јер је била “верски“ прогон јереси – док инквизиција Ватикана и такозваног Светог Римског Царства, па и већина староставног осветништва није уопште била “верска“ већ перверзно иживљавање сатанистичког расизма…

Тај сатанистички расизам заправо је она “милитаризација“ коју цитира Бошко Јакшић по “аријевским узорима из минхенских пивница тридесетих“ – али та “милитаризација“ нема никакве везе са стварном Православном Црквом, па чак ни са стварним Веровањем у Бога… али има итекако везе са “најнаташинскијом“ дискриминацијом “скрнављења јуначких српских лоза“.

Све у свему, упркос интелектуалном асоцирању на Перикла и Фидију, потпуно је пропагандистичка и нетачна тврдња да је “држава капитулирала пред црквом“.

Сасвим је други проблем да ли је “врх државе“ евентуално “капитулирао“ пред “митрополитом Амфилохијем и другим члановима његовог политбироа“ јер се свакако ради о једном те истом Политбироу.

Исто као што је и некадашњи Тековински Политбиро радио за антисрпског “послодавца“ тако и данашњи Политбиро ради за истог неизмењеног антисрпског “послодавца“. Да ли у том наметнутом Политбироу преовлађују чланови Власти, Полиције, Државе, Цркве, или ко зна чега… потпуно је ирелевантно. Јер…

…сва таква “владања“ су диктатура – или… речено античким Перикловим речником – “тиранија“.

Такав некакав Политбиро, или зрдужени Политбирои, су и узурпација власти над Државом и узурпација власти над Црквом. Њихово наметнуто делање је у својој бити фашистичко и нема никакве везе – нити права – на решавање српских националних питања, питања добробити државе Србије, нити верска питања наше Цркве.

Доказ за то је и питање, па чак и огорчење Бошка Јакшића:

Зашто су се они који се лажно “представљају као заштитници народа и морала“ – “уместо бављења лоптом“ – “озбиљно умешали у наш политички живот“!

Који је то “наш политички живот“?
Није некакав “наш политички живот“ суштина нашег живљења!
Такво резоновање недостојно је чак и клинца основца.

Међутим, официјелна доминација тог наводно нашег “политичког живота“ тиранише наш живот наметнутом надри-културологијом чији је један од битних саставних делова – повлашћеност на послушно писаније.

Е сад… ко се то заиста умешао у тај такозвани наш високоседајући “политички живот“?

Заиста се умешао – српски народ.
Заиста се умешала првенствено српска омладина.

Зато се српска омладина, па и српски народ морају прогласити нацистичком пивницом… зар не?

Наравно, мада у далекој позадини, умешао се и онај део наше Цркве који није у Политбироу – већ који је заиста веран Православљу. Али, понављам, умешао се у далекој позадини.

Према томе, од кога је “државни врх“ заиста у “страху“!
“Државни врх“ је у “страху“ зато што се умешао српски народ!
Зато што га је Српски народ први пут јавно и гласно – поразио!
Али… “државни врх“ није само у страху од српског народа!
Нити само од “замерања верничкој бирачкој већини“!

Иако, црквени Политбиро свакако заиста покушава да прикривено користи ту “верничку већину“ за свој маркетинг – али, и “државни“ и “црквени врх“ – у подједнаком су страху од пропасти тираније диктатуре коју спроводе по директиви својих непромењених антисрпских послодаваца!

Пораз “Поноса“ je претња и једнима и другима да ће изгубити удобност иживљавања на њиховим високоседајућим намештеним намештењима…

Према томе, не ради се ни о каквом немању “храбрости“!
Намештени намештеници свакако да “храброст“ немају!

Чиста је пропагандна измишљотина фраза да Власт није “храбра“ да некакве “сопствене демократске проповеди супротстави доктринарној одбрани људских права из Христовог времена“.

Тврдња је основачка фраза јер тиранија поткупљених петоколонаша нема никакву “сопствену демократску проповед“.

Репресалије потврђују тиранију над Србима

Цитирањем наследника “Тековина“ Ивице Дачића, “Блиц“, иако у иностраном власништву, naravno оданом антисрпсву, несвесно потврђује намеру да се парада “поносних“ искористи за понижавајуће “церемонијално“ докрајчење Срба и Србије на територији која се још увек назива Србијом:

Срби су названи “вандалима“ и “хулиганима“!

Срби су чак “припремили“ и “праћке са металним куглама“ да опаљују по “поноснима“.

Aли се такође констатује да се “на улицама Београда не би окупили само припадници екстремистичких организација, већ – према сазнањима обавештајних служби – и грађани који нису чланови „Образа“ или „Покрета 1389″.“

A “mинистар полиције је напоменуо да су за обезбеђивање Поворке биле предузете све превентивне мере и да је било предвиђено 4.500 полицајаца, што је требало да кошта 300.000 евра,“ али, да се “у недељу“ иако је “на улицама било 1.600 полицајаца, ипак догодио инцидент, када је нападнут аустралијски држављанин, а сумња се да је нападнут, јер су нападачи помислили да је дошао на поворку.“

Иако оваквих јевтиних измишљотина није било чак ни у Доба “Тековина“, свакако да Ивица Дачић мора да оправда Јакшићев “приницп“ оданости намери Политбироа – да је “Држава пре свега сила“, и да нико не може да га увери Власт “да није могла да ангажује довољно полицајаца који би разбили “хулигане“.“

Међутим… Дашић истовремено дезавуише Јакшићевe речи којима покушава да кривицу за неуспех “церемоније“ припише Цркви – “Могла је“ власт – “али кеапитулирала пред Црквом“ – јер је очигледно да су узурпатори Цркве поклекнули пред Србима исто као што су поклекнули и узурпатори државе Србије.

“То није била журка, него обичан пријем“

У једном од отмених обитавалишта на Дедињу, у резиденцији амбасадора Шведске, ипак је, упркос отказивању, одржан “церемонијални“ пријем за одабране “поноснике“ и званице, међу којима су наравно били и представници власти…

Тврди се да то није била никаква преверзна журка него најобичнији пријем лаког чакулања уз добро вини… и да је све протекло без “српских хулиганских“ инцидената.
Дедиње је наравно познато по салонском револуционарству.

На тој салонској традицији се одржала и одржава се и данашња диктатуре тираније… на истој демократији као у време Периклово:

Финансијски портфолио далеко од плебса.

ЕУ је “дубоко забринута“

Чини се да је са овог пријема – пријема а не журке – потекла и званична реакција данашњег официјелног наставка “Светости“, заправо портфолија некадашњег Римског Империјума:

“Подстицање насиља мора да буде јасно осуђено!“

То каже ЕУ:

“Србија има законе који гарантују слободу изражавања и окупљања и забрањују било какав облик дискриминације. Ти основни демократски принципи морају да се поштују“!

Главни потпарол Европске комисије у Београду, Луца Кадар, каже и због чега:

“Реч о европским вредностима.“

Према томе, пошто је забрана било каквог облика дискриминације демократска европска вредност, а пошто, како каже Бошко Јакшић, у “програму и статуту “Националног строја“ стоји “расно биолошка заштита народа“ – очигледно је да се европска забрана дискриминације – не односи на – “скрнављење јуначке српске лозе“.

Репресалије су тек почетак

Пета колона нас држи у неизвесности до када ће ЕУ дозволити да се узурпирана отаџбина назива Србијом.
Пета колона нас држи у неизвесности до када ће Ватикан дозволити да се узурпирана Српска Црква назива српском.
Пета колона нас држи у неизвесности да ли су у узурпираним Високим Дечанима звонила звона славећи отмену журку на Дедињу.
Пета колона нас држи у неизвесности какве је директиве добила за коначну ликвидацију “српског вандализма“ и “српског хулиганизма“.
Пета колона нас држи у неизвесности када ће узурпатори добити звање надчасника Политбироа.
Пета колона нас држи у неизвесности да ли ће доћи до реперкусија због неуспеха церемоније спаљивања заставе државе Србије.

Међутим… елементи карактеристични за културолошку диктатуру нису неизвесни – елемнти су из написа Бошка Јакшића, “Амфилохије и Елтон Џон“ (21/09/09). Аутор је свој спис назвао “личним ставом“.

Мој “лични став“ на “мрак садашњости“ остаје непромењен још од мира Фидијиног маслињака:

Часлав М. Дамјановић, 24.09.2009

www.ravnogorskivenac.com