Вести

У “Србији“, избегличком српском листу из Чикага, прочитах беседу Митрополита Амфилохија (пренесену са СПЦ “Православље“), на парастосу Ђенералу Дражи Михаиловићу,

Часлав М. Дамјановић, 25.09.2009

+++

одржаном 15. августа ове године у Саборној цркви у Београду. Текст беседе приложен је на завршетку.

“Ђенерал је сјеме нове човјечности“

Прво сам се изненадио… а онда упитао – да ли да се радујем?
Да ли да се радујем у име свих оних драгих које сам знао, и свих оних драгих које нисам знао, у име свих тих драгих палих, помрлих, стрељаних, мучених… и оних драгих, хвала Богу још живих…
А зашто се питам? Питам се због једне реченице из беседе, којом је “Србијa“ насловила свој напис – “Ђенерал је сјеме нове човјечности“!
Шта је то “нова човјечност“?

Од мучког убиства Драже Михаиловића, за мене, а уверен сам и за старије и млађе којима сам сличан, уместо Времена – наметнуто је трајање неприродне аномалије фалксификоване прошлости и човјечности. Та наметнута аномалија, то такозвано “ново“ време, иако је многи доживљавају као нормалност… против је “сјемена прошлости“! А без “сјемена“ прошлости нема будућноста, време осакаћено без прошлости чак и није Време… а пошто је очигледно да је осакаћење заправо оскрнављење – то значи да је наметнуто трајање те “нове“ аномалије – није Божије Време. Зато ми се сва та такозвана “нова“ времена и њихове пропагиране “нове човјечности“ – чине лажним – јер трајање фалсификата није Божије Време којим нас је Господ озарио.

“Сјеме“ Равнe Горe је Божијa човечност

Равна Гора је спонтано ижђикала из “сјемена“ богомданог трајања и богомдане човјечности. Та њена богомдана човјечност није ни тада нити данас била нити некаква “нова“, нити некаква “тадашња“ – Богомдана човјечност није нити “нова“ нити “стара“, нити данашња нити будућа – трајање човјечности подарено нам је да траје онаква каква јесте – јер та Божија човјечност једина је стварна и истинска.

А баш та истинска Божија човјечност траје у Србима:
Траје од пре примања Хришћанства до примања Хришћанства – не до примања римокатоличанства него до примања чистог раног Хришћанства – и траје непромењена до Немање и Растка, до Лазара и Косова, до Равне Горе, и чак и данас, и, хвала Богу, трајаће непромењена до сваког суђеног нам сутра… траје и трајаће светосавска, православна, хришћанска… зато јер је Божија.

Србин се држи те човјечности зато што траје његово Веровање у Бога и његова одговорност да је праведна човјечност дар Божији. Зато не могу да прихватим да је “човјечност“ Дражиног жртвовања “сјеме“ некакве “нове човечности“!

Проблематично је такође због чега је човјечност Дражиног жртвовања изолована од човјечности Равне Горе, Српства, Светосавља, Православља, Косовског Духа, Поштења, Слободе… Та изолованост “сјемена човјечности“ којом је Бог обдарио и којом траје Србе и Србију – у беседи излована од те свеукупне Српске човјечности – проблематична је поготово зато што је већ дуго фалсификована.

Осим тога, зашто је изоловано само Дражино жртвовање а све остало одбачено? Зашто се само изоловано Дражино жртвовање сматра “сјеменом“ некакве “нове човјечности“?

Да ли зато што је “нова човјечност“ екуменистичка? Сестринска? Тековинска? Догматски прописана? Свејересна? Да ли је Митрополит изоловао Дражину човјечност од свега осталог зато да не би “увредио“ ту “нову“ “сестринску“ “човјечност“? Aко је Митрополит подразумевао нешто друго онда се то морало рећи – међутим… није речено.
Наравно, одговорност према Божијем не траје подједнако у свих Србаља. Нарочито је замрла у оних Србаља који себе не сматрају православцима, и оних који себе лажно подмећу као православце – али, без обзира на аномалије – Божија човјечност траје непромењена у Србаља – и то, траје из простих разлога:

Зато што Божије “сјеме“ човјечности јесте српски идентитет и српски интегритет!

Према томе, осим питања зашто нам се подмеће да је та изолована човјечност “сјеме“ некакве “нове човјечности“, проблематично је и зашто нам се подмеће да је једино што чини човјечност Драже Михаиловића – само његово жртвовање?

Зашто кад је од Бога дариванo нам “сјеме“ човјечности вечито – те је према томе и човјечност из тог “сјемена“ вечита?

Зашто… кад je манипулација наметања такозваних “нових“ човјечности заиста пропагирање “сјемена“ сатанистичке нечовјечности?

Зашто… кад баш зато да би нас се обмануло да су сатанистичка нечовјечност – нечовјечност се увек рекламира као “нова човјечност“?

Дражина човјечност је она човјечност коју нам је Бог не само даривао него нас њоме и задужио и учинио одговорним према њој.

Човјечност Драже Михаиловића јесте човјечност Равне Горе

Kао што се човјечност не може “новотарисати“ раздвајањем од Божијег “сјемена“ човјечности – не може се “новотарски“ скрнавити ни “сјеме“ Дражине човјечности изоловањем од “сјемена човјечности“ Равне Горе – као што се “сјеме“ Божије човјечности не може скрнавити “изноватореним“ “новим“ назови човјечностима и назови “путевима“ – јер су све те новотарије сатанизирање Веровања у Бога – злонамерно скрнављење Вере и Веровања – заправо новотарење Свејереси.

Дакле… зашто на Парастосу није поменута Равна Гора?
Зашто на Парастосу није поменута човјечност Равне Горе?
Зашто на Парастосу није поменуто “сјеме човечности“ којим Равна Гора траје у нама Српство?
Зашто је Дража Михаиловић приказан искључиво као великомученик?

Јесте Дража био великомученик – али није Дража био ни великомученик нити јуначина – ради великомучеништва.
Напротив – Дража и Равна Гора били су Јунаштво Српства – и то свесно, савесно, и одговорно Јунаштво Српског народа, и Јунаштво Српског Косовског Духа. И били су знад свега:

Дража и Равна Гора били су Јунаштво православног Веровања у Бога!

Без обзира на интригу, на издају, на зулум… без обзира на печење пацова на живој распореној утроби… Равна Гора, Дража, Равногоска Србија били су Јунаштво за човјечност Божије Правде и Истине – били су изнад свега – морално јунаштво:

Дража Михаиловић био је “један од последњих светачки скромних али заиста горостасних ликова, који су се жртвовали за ову будућност у којој ми данас живимо. Његово одликовање било је одликовање поштењу сваког Равногорца, одликовање свакој појединачној љубави слободе и отаџбине…’’ (“Запис из Ђедове колибе“, аутор)
“Међутим, чињеница да је претседник Труман доделио Дражи Михаиловићу Легију за заслуге (Legion of Merit) тек посмртно, тек пошто је Дража убијен, доказ је да је баш у тој будућности за коју су се Дража и Равногорци тако светачки несебично жртвовали – морал смишљено срушен“ – a та будућност је “баш ово време у коме ми данас живимо.“ Зато, “само схвативши да је данашња сатанизација Српства наставак издаје Равногорства у Другом светском рату, знаћемо шта је то што јесте нападнуто – и шта је то што заиста треба бранити.“ А “дужни“ смо да то учинимо зато “јер враћен дуг је поштење.“ (Исто) А на супрот том дугу – “осјемењавање“ некакве “нове човјечности“ јесте фалсификат – а једино задужење Божијих послужитеља је да Божије чувају и сачувају – не да разграђују.

Морално Јунаштво на бедему хришћанског Веровања у Бога!

Према томе, пошто је из беседе на Парастосу искључена Равна Гора – Парастос су одржали они којима “сјеме“ Веровања у Бога није урасло у душу – што значи – Парастос није одржан Веровању у Бога!

Према томе, да ли је Парастос одржан из лажне милости према Дражином великомучеништву ради постизања политичког маркетинга – па је због тога искључена светост моралног јунаштва Равне Горе на бедему хришћанског Веровања у Бога?

Ако је Светост Равне Горе заиста искључена због маркетиншке малверзационе аритметике – онда се не радујем Парастосу:

Политиканска аритметика – није Парастос… и зато сам тужан:

Црква се значи толико срозала да је оскрнавила не само светост Дражине душе и светињу његовог починка, већ и светињу Парастоса!

После свега…

“Ускоро ћеш заборавити свет… и ускоро ће свет заборавити тебе“. (“Soon you will have forgotten the world, and soon the world will have forgotten you“) То је мисао чувеног римског “филозофа“ Маркусa Аурелијa (Marcus Aurelius) из VII књиге његових “Медитација“. Усуђујем се да кажем да су ове речи можда суштина испразности – не религиозне него клерикалистичке испразности такозване “светости“ Римског Империјума. Та испразност материјалистичког такође је суштина и Ватикана – јер оно што се рекламира као “верско“ заправо је испразно клерикалистичко рекламерство – чија материјалистичка суштина Свејереси није ништа друго до испразност очајања. А сврха очајања Свејереси је циљ Сатанизма – покорност покоравању.

А суштина Правог Славља Хришћанства, Правог Славља Бога – огледа се у другачијој молитви:

“Уклони се од зла и чини добро“

Јер по ономе што смо учинили “по томе ће нас наши далеки потомци препознати“! По делима нашим “знаће ко смо и какви смо, и биће поносни што нас имају.“ Зато је записано у Студеници:

“Хвала Богу за све…“

То је Право Славље Бога – и Право Славље Српства.

Зато, нити Дража није “заборавио свет“ – нити је “свет заборавио њега.“ Јер, “хвала Богу за све“, ни Дража, нити Равна Гора нису живели нити због очајања заборава, нити због очајања незаборава – него су, као и претци им, поштено делали за Божију Правду и Божију Истину.

Зато – насупрот испразном очајању Римског Царства, и насупрот контролисаном материјализму Ватикана – свет не заборавља ни Православље, ни Светосавље Српског Православља, нити Српство, нити Господа Бога – не заборавља их због “дела њихових“ јер живи њима…

Боже молим ти се успокоји душу Душана Јовановића

Ваше преосвештенство, посвећујем ове речи Душану Јовановићу.
Душан је Равногорац. Можда сте га упознали, можда нисте. То ме наравно не би зачудило јер Душан је био Равногорац – није жудео за престижом – жудео је за богомданом Слободом и Правдом – не за аритметиком маркетинга.

Али ја јесам не само чуо за Душана Јовановића, и не само да сам га поштовао онако како што поштујем сваког Равногорца, него ми је покојни Душан био пријатељ, и молим Бога да Души Душановој Равногорској спокојан починак подари… и да дође време да и њему одржимо Парастос у Саборној Цркви у Београду…
…а у сумрацима сећања не бледе Душанове речи:

– Чаславe, не иди у Србију. Тамо је на сваком кораку српска застава и српски грб… али – није то Србија!
Можда би нам Дражина сен рекла то исто…

Можда би нам сен сваког Равногорца рекла то исто…

А да Србија буде Србија, да Истина буде Истина, да Правда буде Правда, да Божије буде Божије – то је и Ваше задужење… и усуђујем се да кажем – чак једино задужење за које сте пред Богом одговорни. И верујем да ми то даје право да Вас у име Равне Горе питам:

Обављате ли то задужење?

И у име исте те Равне Горе, коју свакако појимате различито од мене, исто као и Србију, и исто као што Божије појимамо различито, чини ми се да ми даје право да и у односу на Ваш Парастос Дражи Михаиловићу, на чему Вам хвала… да не кажем Вам речима Маркуса Аурелија него речима Равногорца – речима Драже и његовог пратиоца Душана Јовановића – чини ми се да то једино задужење – не обављате ни Ви нити Црква којом командујете.

“Ново“

Нису “ново“ само комунисти и талог што од њих заоста… није “нов“ нити глобализам, нити је “нова“ Европа… “ново“ је да ли оно што чинитмо – чинимо Божијег ради. “Ново“ су манипулатори огромним финансијски средствима. “Ново“ су огромне спектакуларне катедрале претворене у туристичке атракције. “Ново“ је да им је рекламерска атракција циљ још од Маркуса Аурелија – зато да рекламирају нихилизам бесконачности – зато “сестрински“ камени споменици – празни од Духа Господњег – нису “сестрински“ јер су већ давно умишљени за радозналост фотоапарата јапанских туриста.

Та рекламерска архитектонска симфонија није православна црква.

У православној цркви Свети Дух – данас исто као и јуче – оплођава оптимизмом животну суштину и православног верника и сваког људског бића које зажели да себе озари Спасењем.

А Ви сте Високопреосвећени дозволили окупатору да закорачи на свети камен Високих Дечана… а да узгред споменем, негде код косовског засеока Затрчан, где је најбољи пасуљ за тавче гравче, причао ми је један стари Шиптар, завијајући цигарету за цигаретом, да када су немачки окупатори хтели да уђу у Пећку патријаршију, он је захтевао од њих да скину чизме… и тврди да су га горди “лојтери“ послушали. Када сам га упитао зашто је то учинио – рече да је неки његов ђед или прађед обећао неком Србину да освајачке цокуле и чизме “лојтера“ не смеју да опогане свето камење пећко… зашто за добробит маркетинг селебрити спектакла… уместо да одбранисте оно што увек би… и што ће увек и бити – Божији морал оскрнависте?

Већ је чувени Бодлер (Baudelaire) рекао да је Сатанин највећи успех да је убедио Запад да су комунизам и капитализам једно те исто само уколико смо спретни како да манипулишемо анђелима… То је камионџија, пијанац и глумчина, Паја Вујисић, питао Воју Ђурића на једном од ретких часова светске књижевности на које је натрапао:
Друже, професоре, какав је однос Бодлера и Марксизма?

Е, ту је мој проблем:
Парастос Дражи није манипулација анђелима… није накљукани grandeur Рима да “гордо“ не примећујемо да нам је лихвар узаптио све што нам је Бог даривао и чиме нас је Бог задужио да сачувамо.

Битка за Парастос…

Памтим, током уобличавања оног времена које “које је за мене, а верујем и за оне којима сам сличан, потпуно различито од такозваног “новог“ времена“, оно што сам најчешће чуо није било о биткама, јунаштву, издаји, апсанама… оно што сам најчешће чуо била је:

Битка за Парастос… Битка да се Парастос Дражи одржи у Еболију, у Њујорку, у Вашингтону… Битка да Дража почива у миру… Битка да његово почивање буде богомдано као што му је и живот био богомдан…

Можда је баш та љубав да Дража почива у миру понајвише озарила моје појимање Духа Равне Горе, и појимање због чега је све било учињено… какви су били ти Срби који су то учнили… моје појимање суштине Духа Српства и Равне Горе:

Дража и Равна Гора били су отелотворење једно другог.

Појмио сам тако не само духовност Српства и Светосавља, и не само духовност Срба и Равне Горе, и не само богомдано поштење, иситину, и правду садржаних у свему томе… појмио сам да је Дух Равне Горе одразио суштину Духа Српства – и појмио да су разлог, мотив, и последица:

Српско Веровање у Бога.

Без обзира на дипломе, без обзира на степен образовања, без обзира на звања, чинове… Равна Гора била је – Право Славље.

То је била и Србија која је изнедрила Равну Гору.

Без обзира да ли је Србин био у Шумадији, на Тромеђи, или ма где… било је то Српско Веровање у Бога… било је наравно кукоља и пиревине… али та Света Србија и данас живи Равном Гором – Битка за Парастос траје и данас – да пали за богомдано почивају миром богомданих. Зато питам зашто тога нема у Митрополитовој беседи?

Дража и Дух Равне Горе…

Војник. Скроман. Поштен.
То су највероватније најкрактеристичније Дражине особине.
Дража је био разапет између заклетве Југославији – и верности Српству и Светосављу којима је куцало било његове душе и његовог живота. Дража је био итекако свестан да је његова одговорност, а самим тим и одговорност Равне Горе – Битка за Православље.

Сваки Равногорац био је истоветно разапет истом одговорношћу. Али… ону заиста Божију озареност Духа Равне Горе доказује да су Равногорци упркос тој разапетости смогли духовну правду да је њихова борба за Божије – да тек из борбе за Истину и Правду прозилази верност Слободи… А све то Митрополит очигледно не схвата у својој беседи… или не може да схвати… или неће да схвати… или… можда да чак одбија да схвати. Шта год да је, то је на крају крајева његова ствар, али ипак:

Ко има право да служи Парастос Дражи?

Право на молитву за Божију милост спокоју и починку свачије душе има подједнако свако од нас… Па ипак… и живот Дражин, и живот сени Дражине – жртва су обмане и додворавања обмани који не престају… не престају зато што су и сен Равне Горе и њеног Духа, и Дражина сен – озарени Божијим духом…

А пошто испразна фразеологија обмане и додворавања обмани нису озарени Божијим Духом – те пошто жртва и Дражине сени и сени Равне Горе јесу жртва Божије Истине… према томе, Божија Истина је жртва обмане и додворавања обмани која не престаје…

Монаштво у Срба

“Монаштво је код Срба једна огромна историjска стварност, која је у историји Срба играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје, а монах даје себе на службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства. Пример старца Немање и пример младића Растка деловао је зазорно и делује и дан данас на старце и младиће српске да се отресу свега и пођу путем уским и скорбним, путем монашког подвига.“ (“Српски народ као Теодул“, Владика Николај Велимировић, Глас Цркве–Ваљево, 2003. стр. 80-82)

Ово су речи стварне беседе стварног монаха… светог владике жишког Николаја Велимировића. И, хвала Богу, још се у Србља памте његове богоугодне монашке речи… а богоугодне су не само зато што су Истина, већ нарочито зато што нам Свети Владика, као што правом монаху и јесте задужење, каже јасно и гласно због чега је тај “монашки подвиг“:

“Монах је стварно стављен у српској историји изнад сваког другог звања и сваке друге титуле, не због неке спољашње силе, него због моралног значаја.“ (Исто)

Због “моралног значаја“… заиста, значење Веровања у Бога, значење Православља, значење хришћанске Цркве, значење Српства, значење Равне Горе, значење Драже… значења су “моралног значаја“ – зато се на монаштво “српска властела решавала лако, имајући пред собом пример Немањин и Савин. Старци су следовали пример старога Немање, а младићи примером Савиним“(Исто) – зато што Православље није никакво додворавање обамни нити фалсификатима званим некакво “ново“ време, зато је “извесно је да ниједан православни народ није имао толики број владара, који су драговољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси послуже Христу подвигом монашким.“ (Исто)

Зато и подвиг Духа Равне Горе, и подвиг Духа Српства – бејаху “Монашки подвиг“. И то не убилачки поход никаквог римокатоличког Реда, нити некавих итезова – него “монашки подвиг“! Не због ма какве “титуле“ – нити због ма какве “спољашње силе“ – него “због моралног значаја“! И због тога, “заиста, Срби у томе имају првенство пред целим хришћанским светом“. (Исто)

То српско “првенство“ у чистоти поштеног Веровања у Бога – то је заиста био Дух Равне Горе. А та чистота поштења, иако данас у каљузи – јесте једино што заиста има право на милост Парастоса Дражи Михаиловићу и Равној Гори.

Ексклузивност маркетинга није Монаштво!

А док пишем ове речи обмана се наставља – зашто у најновијем ексклузивном напису о хватању Драже Михаиловића по Озни и “Блицу“ – нема ни речи о енглеским обавештајцима? Откуд групна фотографија хватача са Дражом живим и здравим кад је Дража био рањен у стомак? Или… ако није био рањен при хватању – зашто се не каже да је Крцун распорио Дражин стомак у тамници? (“Они су заробили ђенерала Дражу“, Вук З. Цвијић, “Блиц“, 16/09/09) Зашто се не каже да ли је “сестринска црква“ држала парастос пацову који је Крцун пржио на Дражиној распореној утроби?

Одговор је – због додворавања обмани:

Истине нема зато да се не увреди “сестринска“ Свејерес!

Недостатак “монашког подвига“ је зато што је данашња “логоречност бораца за српску земљу добар маркетинг и ништа више“! (“Држава пере руке од Косова“, Интервју Наташе Јовановић са владиком Артемијем, септембар, 2009)

Спокој ти души богомданој…

…српска молитва и српско кандило увек су Дражо са тобом, и са свим Равногорцима, молећи Бога да душама Вашим подари спокојан починак.
И… “хвала Богу за све“.

Часлав М. Дамјановић, 25.09.2009
www.ravnogorskivenac.com

+++

Беседа највишег свештеног лица у СПЦ, Преосвештеног Митрополита Амфилохија, на парастосу Ђенералу Дражи Михаиловићу, 15. августа 2009. године:

“Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи: “Нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража Драгољуб Михаиловић је један од оних који су живот свој положили за ближе своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем безбожне нацифашистичке идеологије и ношта мање безбожне комунистичке идеологије.“

“Двије идеологије безбожне, једна која се клањала идолу крви и расе, и друга која се клањала идолу класе, обадвије из истог демонског, античовјечног и нечовјечног коријена, оне су принјеле на жртву Драгољуба Михаиловића уз помоћ лицемерја савремених великих му сила, оних сила које су њега издале издавши тиме саме себе и људско достојанство и допустивши да он буде проглашен за издајника од оних који су издали и Бога и савијест и народ.“

“Та издаја и та жртва није само жртва средине XX вијека, него све оно што се догађа са народом нашим, са српским народом, последица је тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме рошен је у том жртвовању. Крвави расплет наших дана, издаја Косова и метохије, такоше је последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне од Книна до Београда и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем.“

“Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину, а нарочито је схватамо кад они који су њега жртвовали и који су њега прогласили за издајника и њихови идеолошки потомци, када су они данас носи и заговорници истих оних идеала и идеја због који су жртвовали и издали Драгољуба Михаиловића.“

“Велико је знамење нашег времена његов часни лик и све оно што се догађало са њим и кроз њега и преко њега, све оно што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве какав је његова жртва не остају без последица, оне остају и бивају увјек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа него у биће свеукупног часног човјечанства.“

“Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб наше мира, и народ његов нека све дубље и дубље схвата ко је био, ко је остао вожд трећег устанка српског, ђенерал Дража Михаиловић. Бог да му душу прости.“ (“Србија“, Септембар 2009, Број 545, преузето са “Православља“, 15/08/09)

+++