Вести

Krajem avgusta ove, 2009. godine monasi manastira Svetih Arhangela kod Prizrena nezvanično su saznali da je negde početkom avgusta Kosovska policijska služba

+++

uhapsila šestoricu kosovskih Šiptara, i zaplenila im razne alate i oruđa kojim su u ruševinama manastira Sv. Petra Koriškog, koji se nalazi iznad sela Koriša, desetak kilometara severoistočno od Prizrena, kopali veliki tunel u potrazi za nekim sakrivenim blagom.

Budući da Eparhija raško-prizrenska i kosovsko metohijska ni od koga zvanično niej bila ni obaveštena o ovom incidentu, njeni predstavnici početkom septembra 2009. obišli su ovu svetinju da se lično uvere o čemu se radi.

Najpre da kažemo nekoliko reči o manastiru, nekad čuvenom zbog svetosti mesta na kom se podvizavao Sv. Petar Koriški i njegovih moštiju koje su tu točile blagodat i isceljenja. Ovaj manastir sa isposnicom u kojoj se podvizavao Sv. Petar Koriški bio je svojevremeno metoh Hilandara i stecište brojnih podvižnika i poklonika. Isposnica se pominje u vreme kralja Milutina, koji ju je i priložio manastiru Hilandaru, ali je verovatno da potiče još iz dvanaestog veka.

Oko isposnice- pećine u kojoj su počivale mošti Sv. Petra Koriškog postepeno se razvila monaška zajednica. Nakon turskog osvajanja Prizrena, u nemogućnosti da mošti sačuvaju od turskih zulumćara, monasi, verovatno 1572. godine prenose ih u manastir Crna Reka u Ibarskom Kolašinu. Manastir je pred naletima turskog bašibozuka i lokalnih Šiptara zapusteo krajem 18. veka i njegova imanja prenesena na obližnji manastir Sv. Marka Koriškog.

Freske u pećini Svetog Petra iz dva su razdoblja, iz 13. i 14. veka. Stariji sloj fresaka predstavlja hronološki najstariji primer monumentalnog freskopisa u Srba i dosada najstariji poznati rad srpskih pustinožitelja i kao takav ima neprocenjivu vrednost.

Varvarstva nad ovom svetinjom nisu se zaustavila odlaskom Turaka. Šezdesetih godina prošlog veka urađeni su detaljni konzervatorski radovi na čitavomkompleksu ostataka crkve, monaške trpezarije i kelija koje su nekada bile na nekoliko spratova. Oni malobrojni koji su od 1999. godine na ovamo išli da manastir posete i poklone se blagodatnom mestu gde se podvizavao jedan od najstarijih poznatih slovenskih i srpskih pustinožitelja, Sv. Petar Koriški, bili su svedoci da svake godine varvarska ruka pričinjava sve više oštećenja, pogotovo ostacima fresaka, neprocenjive vrednosti. Osim mnogobrojnih šiptarskih imena i znakova urezanih u malter fresaka, iskopanih očiju i likova svetitelja, posvuda se vide i natpisi UČK.

Ipak, naviknuti već da gledamo ova varvarstva po freskama, kojih je svake godine sve više, ove godine videsmo i nešto što još do sada nije bivalo. Već sa same kapije, na ulaznom stepeništvu zapazismo gomilu kamenja posvuda, od kojih su neki bili i prave gromade, teške više stotina kilograma.

I kako smo se penjali stepenicama videsmo da je neko, levo od stepenica, na mestu gde je verovatno bio donji sprat monaških kelija, iskopao rupu u zidu. Prišavši bliže, uverili smo se da se iza rupe krije čitav tunel, dugačak šest-sedam metara, širok na mestima i do tri metra, a isto toliko mestimično i visok. Gotovo čitav tunel poduprt je drvenim trupcima ili gvozdenim šipkama od skele.

Ispred kapije našli smo još neupotrebljenih dasaka i delova skele, koji verovatno treba da posluže podupiranju pri daljem kopanju tunela. Sve u svemu, slika tužna i sumorna, slika zatiranja i rušenja velike srpske svetinje i mesta dragocenog ne samo po svojoj blagodati i duhovnosti, nego i po neprocenjivoj istorijskoj i kulturnoj vrednosti.

Pozivamo međunarodne činioce da spreče i dalje uništavanje i zatiranje i da zaštite ovu svetinju od varvarstava i vandalizama. O profesionalnosti, objektivnosti i nepristrasnosti KPS- dovoljno, pak, govori činjenica, da Eparhiju raško-prizrensku nisu obavestili ni o ovim kriminalnim aktivnostima koje su tamo vršene, niti o hapšenju, ako ga je, kao što čujemo, bilo, vinovnika i počinilaca. To zasigurno pokazuje da će “čuvari“ svetinja svoj posao obaviti profesionalno, “do perfekcije“, isto kao i “obnovitelji“.

O kakvoj se potrazi za blagom radi, nije nam jasno. Ono što je jasno je da se napadi i razaranje srpskog kulturnog nasleđa nastavljaju, iako, kako s ponosom ističu međunarodni zvaničnici na Kosovu i Metohiji, manjim intenzitetom, što je i razumljivo, jer ima sve manje i manje toga da se razara, a šiptarski ekstremisti se nadaju da posao polako privode kraju.

Ono što ne unište, na kraju će da proglase za neko ranohrišćansko, vizantijsko nasleđe, kako su već uradili šiptarski arheolozi pri otkopavanju i konzervisanju ostataka jedne od crkava u obližnjem selu Koriša. Pitanje je, čime im mi pomažemo više, svojim ćutanjem i nečinjenjem ili, pak, svojim činjenjem i predavanjem naših svetinja u ruke njima, novim “obnoviteljima“.

Monasi manastira Svetih Arhangela

15. septembar 2009.

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska