Ових дана смо сведоци наставка антисрпске политике у Миловој Гори која је толико мала да јој конзуларна одељења нису потребна.
за новинар.де Владислав Б. Сотировић, 15.09.2009
+++
Толико је мала да Милогоријом, као алегоријски одговор на режимски став да Републици Србији нису потребни конзулати у Миловој Гори, кружи и овакав виц: „Како се вози Миловом Гором? Прва, друга, граница!“
Елем, оваква антиконзуларна политика милогорског Титограда је само логична последица дипломатског чина од прошле године када је Милов режим признао шиптарску Бакљава Респубљику на српском КосМету и отворио велепосланство Милогорије у Приштини и Бакљавије у Титограду. Једном речју, и даље смо сведоци тимског и добро испланираног сценарија расрбљавања Српске Спарте како на политичком тако и на националном нивоу. Тако ће убрзо милогорски академици и званично да обзнане „црногорски језик“ као неовистан у односу на своје чисто српске корене и биће, што ће се легализовати и новим Миловим Уставом, али језик у који се на крајње вештачки начин убацују хрватски изрази како би се што више расрбио а лексички приближио западним еуропејским сус(ј)едима (тако ћете у милогорском говору у јавној упораби наићи на реч „заповијед“ уместо „заповест“) док се у исто време ћирилица са очитим гађењем замењује „цивилизираном“ латиницом (на новој милогорској путовници све информације на домаћем језику су исписане искључиво латиницом). Политички естаблишмент Милогорије је очито већ одавно између чувања политичке задњице или моралног образа одабрао прву варијанту.
Мора се закључити да признавање шиптарске Бакљава Косова Респубљике од стране титогорске Милове Горе је само логична последица најмање десетогодишњег смишљеног рада на десрбизацији Црне Горе од стране србофобичне политичке и академске елите у земљи најславнијег српског и јужнословенског песника – Петра Другог Петровића Његоша који се и сам ни крив ни дужан нашао на удару „дукљанског академског ижењеринга“. Међутим, Његош је у свим својим делима био недвосмислено јасан по питању етнонационалне припадности своје пастве и својих поданика што се не може преправити никаквим „инжењерингом“, било политичким, било академским. Оно што је владика написао, написао је и то стоји за вијек и вијекова – амен!
Владика Српске Православне Цркве и световни управник Црне Горе Петар Други Петровић Његош (1813.-1851. г.) је у свим својим радовима као и државничким повељама и дипломатској преписци своје поданике јасно и недвосмислено називао Србима, тј. етнонационална самобитност становника Црне Горе је могла бити само српска с обзиром да су им и порекло и традиција, обичаји и језик били еминентно српски. Познато је, нпр., да само етнонационални Срби славе славу што је управо био и остао случај са Његошевим поданицима (уосталом исто као и са Македонским Словенима). За Његоша је термин „Црногорац“ био регионалног карактера али никако као посебан етнонационални или етнолингвистички етноним којим би се означила посебна етнонација тзв. „Црногорци“. Другим речима, из свих Његошевих дела јасно провејава порука да су сви „Црногорци“ у етнонационалнолингвистичком смислу само и искључиво Срби који живе на територији (или држави) Црне Горе. У том контексту Његош и пева о „српској Црној Гори“ или о „Цетињу српском“.
Српски владика из српске Црне Горе је још од својих најранијих младалачких песничких радова за себе с поносом говорио да је Србин и од свог српског идентитета се није одрицао до краја живота. Неки од примера Његошевог схватања Црногораца (укључујући и себе самога) као етнонационалних Срба у његовим раним радовима се могу наћи нпр. у песми под насловом „Нова пјесна Црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году“ или у песми „Србин Србима на части захваљује“ (1833. г.). Већ следеће године (1834.) како у посвети збирци „Пустињаку цетињском“ тако и у песми „Вуку Караџићу“ (која се налази на крају писма које је владика упутио Вуку 16. новембра) Његош је још дециднији о српству „Црногораца“, док у песми „Љубомиру Ненадовићу“ владика Црне Горе отворено позива Шумадију и Црну Гору да заједничким снагама ослободе српско Косово. Термин „Срби Црногорци“ у смислу етнонима за своје поданике у Црној Гори, које на једном месту у истом делу назива и „српским соколовима“, архимандрит Његош је употребио 1833. г. у спеву „Глас каменштака“ („пјесма о јуначким дјелима Црне Горе од 1711. до 1813. године“). Термине „међу српском Црном Гором“, „народ српске Црне Горе“ и „дичне горе српско племе“ владика користи у „Слободијади“ из 1834. г.
Највећи српски песник је своје капитално дело „Горски вијенац“ из 1847. г. (за које се слободно може рећи да је врхунац јужнословенске епике) посветио „Праху Оца Србије“ (тј. Карађорђу) а у њему на више места пева о становницима Црне Горе као Србима и у исто време јадикује над злом судбином која је задесила читаво Српство након Косовског боја. Као српске земље недвосмислено наводи читаву област Балкана „од Дунава до мора Сињега“ укључујући и његову Црну Гору у коју се након косовске погибије „шта утече испод сабље турске збијежа у ове планине“ јер Црна Гора остаде још једина непоробљена и слободна српска земља која преузе аманет да се бори за српско име и свету слободу свих Срба полажући право наследства српске средњевековне државне и културне баштине укључујући и свету српску земљу Косово и Метохију. Стога је након Првог и Другог балканског рата (1912.-1913. г.). између Београда и Цетиња дошло до споразумне братске поделе КосМетске земље тако што је Косово укључено у Краљевину Србију а Метохија у Краљевину Црну Гору. Метохија се из истих разлога нашла и у Зетској бановини (као уједињеној Црној Гори) Краљевине Југославије (заједно са Дубровником и Херцеговином). Да се само потсетимо да је Србија 1913. г. управо из разлога обнављања историјско-државног права Српства својом послатом артиљеријом круцијално помогла војсци Црне Горе да ослободи древну престоницу средњевековне црногорске државности – Скадар као и да је Црна Гора 1914. г. објавила рат Аустроугарској након аустроугарске објаве рата Краљевини Србији а све зарад освештења његошевског завета ослобођења и уједињења васколиког Српства.
Да је Његош по свом сопственом уверењу писао на српском језику као матерњем види се из његове посвете епископу Никифору Максимовићу а која је објављена у свесрпском магазину Вука Стефановића Караџића – „Даници“. Ту он дословце каже:
„Име ми је Верољуб
Презиме ми Родољуб
Српски пишем и зборим
Савком громко говорим
Народност ми србинска
Ум и душа славијанска“
Његова српска етнонационалнолингвистичка самоидентификација се јасно и недвосмислено да уочити и у многим писмима приватне садржине у којима свој српски народ назива „славеносрбима“ који је са осталим Словенима „једнородан“. У приватним писмима књазу Србије Александру Карађорђевићу (1842.-1858. г.) владика дословце себе назива „српским сином“ и као Србину му је највећа жеља да дође до потпуног јединства и слоге читавог српског народа, а посебно Црне Горе и Србије као једине две независне националне српске државе, што се у форми државно-политичког уједињења Црне Горе и Србије на крају и остварило у новембру 1918. г. Да је „општа народа српског радост, моја је радост“ Његош потврђује у писму Александру Карађорђевићу, будућем књазу Србије, 27. октобра 1834. г. док у писму од 25. септембра 1844. г. (Цетиње) упућеног Сими Милутиновићу Сарајлији најдиректније потврђује да су Црногорци Срби тражећи од власти у Србији да лепо приме исељенике из Црне Горе „као браћу Србе“. У исто време је саветовао и црногорску младеж да се најрадије школује у Србији јер тако неће ни најмање изгубити од своје дичне народности а и школоваће се на свом народном језику (писмо Пауну Јанковићу од 12. априла 1845. г., Цетиње).
Црногорско полагање права на део косовске традиције је уочљиво код Његоша како песника и владике тако и световног државника „српске Спарте“. Тако је нпр. Његош давао одликовања са ликом Милоша Обилића. Једно такво „косовско“ одликовање је добио и Стеван Книћанин 14. јануара 1849. г. за заслуге одбране српске Војводине.
Данашње нијекање Српства у делима владике Његоша, као и смишљена десрбизација овог „најсрпскијег српског песника“ од стране разноразних новокомпонованих Дукљана и осталих потомака Титове Горе је највећа неправда која се могла нанети не само „најмудријој српској глави“ као појединцу већ и његовим поданицима и земљи коју је водио а чији почетни стихови народне химне гласе у оригиналу: „Ој, свијетла српска зоро/мајко наша Црна Горо“.
Владислав Б. Сотировић
Оснивач и уредник онлајн магазина
Serbian Patriotic Front
Да би сте послали коментар морате бити улоговани