logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    588 пута прочитано    Датум: 7.09.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Unutrašnjost Hrama Svetog Save - Južna K.MitrovicaОкупациона власт на Косову и Метохији покушава да анулира своје злочине над српским православним светињама, почињене у мартовском погрому 2004. године,

+++

тако што поједине порушене објекте затрпава, а поједине обнавља тамо где Срба више практично нема, и где прогнаним Србима није дозвољен повратак. Прогнани Срби не могу да дођу на та места чак ни на једно преподне, да у миру одслуже Свету Литургију на рушевинама храма, као што се показало у Ђаковици, нити могу мирно и безбедно да бораве у тим објектима, као што се показало у Призрену, нити могу да излазе на улицу, као оне четири старице које су се вратиле у обновљени црквени објекат у Ђаковици, где сада живе у затворском режиму. Креатори и идеолози такве обнове заузели су став да порушене светиње на местима где Срба више нема треба да обнављају они који су их рушили. Тако, уместо да су рушитељи изведени пред лице правде, они сада граде православне храмове, али граде за себе, тј. за потребе самопроглашене независности Косова, а не за Србе, јер Србима не дозвољавају ни повратак, ни безбедан боравак на тим местима.

За то време, по благослову владике Артемија, духовни живот Епархије рашко-призренске цвета и буја у оним деловима где још увек има српског народа. Братства и сестринства постојећих манастира се роје и стварају нове духовне кошнице, нове центре православне духовности у страдалној Епархији. Претходних месеци су по благослову владике Артемија основана четири нова манастира, и благодаћу Христовом у њима започиње духовни живот, на радост читавог Српства и Православља.

То су манастир Вазнесења Господњег у Тушимљи (настојатељ – протосинђел Сергије који је раније био у Сопоћанима), манастир Пресвете Богородице Тројеручице у Девиним Водама (настојатељ јеромонах Роман који је раније био у Црној Реци), манастир светог Лазара Четвородневног у Бањама (настојатељ јеромонах Висарион који је раније био у Црној Реци), Малогоспојински манастир у Ковачеву (настојатељица монахиња Евпраксија која је раније била у Кончулу).

Све ове светиње подижу православни Срби, без помоћи злочинаца и терориста, чије «задужбинарство» не само да није природно, него ни Богу није угодно. Богу је угодно када православни хришћани подижу православне светиње за потребе свога монаштва, што потврђују дивни примери светих српских неимара и задужбинара, чија су дела златним нитима уткана у славну историју хришћанства. Задужбинарство, колико год да је велико пред Богом, није веће од монашког подвига, и никада у српској историји није претходило успону монаштва. Успон монаштва увек је био на првом месту, а задужбинарство је из њега произилазило. Увек су се најпре ројила монашка братства, па се тек онда градиле светиње.

Тако је и сада у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској. На сва четири поменута места раније су биле цркве, а сада су то манастири, у којима се уз Божију помоћ наставља успон монашког живота, толико карактеристичан за читав период епископског служења Његовог преосвештенства др Артемија.

То је нит српске историје која се не може прекинути ни стварним рушењем, ни лажном обновом српских светиња. Једина права и истинска обнова духовности у српском народу јесте обнова која се одвија у духу светлих примера из српске историје, у «домаћинском духу српском», како је то лепо рекао свети владика Николај у своме делу «Српски народ као Теодул», из кога наводимо овде један фрагмент, ради поуке и подсећања.

Прес одељење Епархије рашко-призренске

- – -

«Монаштво је код Срба једна огромна историjска стварност, која је у историји Срба играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје, а монах даје себе на службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства. Пример старца Немање и пример младића Растка деловао је зазорно и делује и дан данас на старце и младиће српске да се отресу свега и пођу путем уским и скорбним, путем монашког подвига.Монах је стварно стављен у српској историји изнад сваког другог звања и сваке друге титуле, не због неке спољашње силе, него због моралног значаја. У црквеном прологу говори се о визији некога, који је видео монахе у оном свету небеском изнад великог цара Константина. Српски аристократи од памтивека повлачили су се од света у манастире и пустиње исто као и прости људи. Света Петка српска – преподобна мати Параскева – била је племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јован Рилски. Они су живели далеко пре Немање и Саве, и служили су Господу. Но служба Господу овим путем монашким, у великом стилу и са великим замахом, почиње тек од два ретка мужа, од којих је почело све што је велико у историји српског народа.

Замонашио се моћни Немања, па његов син кнез Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Владислав, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанског, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотица Ефимија, и мајка Ангелина и Максим син њен са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи племићи српски после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси окончали. Толики број њих испунио је манастире српске и грчке у Палестини. Чак је и Синајска Гора имала Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти – ко је од рођених икада успео у томе? Него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот. Нити су одлазили у манастире да би се исхранили. То никако. Напротив, они су односили у манстире своје сачувано благо и свуда су остављали добар спомен било зидањем и оправљањем манастира, било писањем икона и преписивањем књига. Свуда су они радили са познатим домаћинским духом српским. Нигде Србин монах у Светој Гори и на истоку није јео туђи хлеб, нити је умро без заслуге и без добра спомена. И до данас спомињу се у Јерусалимским манастирима по добру српски монаси и у неким показују се њихове рукотворине. Они су служили Богу, а не себи. И Бог је благословио њихов спомен у далеким туђим земљама.

Монаштвом и мучеништвом за веру, српска је властела запечтила своју истинску службу и своје савршено приволење Царству Небеском, царству непроменљиве и вечне стварности. Шта је монаштво него једно драговољно мучење себе ради највишег циља живота како га је Спаситељ објавио? На то мучење себе решавала су се српска властела лако, имајући пред собом пример Немањин и Савин. Старци су следовали пример старога Немање, а младићи примером Савиним. Извесно је да ниједан православни народ није имао толики број владара, који су драговољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси послуже Христу подвигом монашким. Заиста, Срби у томе имају првенство пред целим хришћанским светом».

Свети владика Николај Велимировић,
Српски народ као Теодул,
Глас Цркве – Ваљево 2003. стр. 80-82.

05. септембар 2009. 07:47

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo