Вести

Kakva je sudbina medija pod izmenjenim Zakonom o Informisanju. Izmenjeni Zakon o informisanju usvojen je u Narodnoj skupštini.

+++

Javnost odavno nije bila svedok tako složene, suptilne i promišljene parlamentarne igre i maestralnog političkog manevrisanja. Osim vladajuće partije i opozicije, u ovoj igri su učestvovale leva, ali i desna „dvorska opozicija“, oličene u Jovanovićevom LDP-u i Nikolićevom SNS-u.

Važnu ulogu imali su poslanici PUPS-a (Partije ujedinjenih penzionera) čiji su glasovi pomogli da Dačićeva i Marković-Palmina principijelnost ne budu opasne po jedinstvo vladajuće koalicije i zajednički ostanak na vlasti. Naravno, važna je bila uloga i poslanika nacionalnih manjina koji su već decenijama u srpsku politiku ponajviše uključeni posredstvom političke trgovine i partijske muvačine. Jutarnja igranka sa obezbeđivanjem kvoruma i glasova za stavljanje ovih izmena na dnevni red nadmašila je po umetničkom utisku tango popodnevnog izglasavanja.

Kratak opis donošenja ovog zakona, koji svakako nadima ponosom inače već mesecima nakiselog Dinkića, svakom neutralnom posmatraču nameće pomisao da je reč o jednom trulom kompromisu koji je trebalo da koristi svim njegovim parlamentarnim babicama, a najviše uplašenoj i poluraspaloj Grupi 17 i LDP-u – novoj trgovačkoj sili parlamentarne bare. DS je odavno previše glomazan i trom da bi imao interese veće i opširnije od još jednog, pukog dana vlasti. Ovaj zakon im taj dan obezbeđuje. Međutim, medije su jedva osvojili i uglavnom pripitomili, pa im sada i nije potrebna ta Dinkićeva šarada, koja je mnogo koštala, i u kojoj su pobedničko perje nosili mnogi koji mogulima sa Andrićevog venca i nisu baš po volji.

Uostalom, osim što su SPS i SNS svojim držanjem oko usvajanja ovog zakona suštinski rehabilitovani, a Vesna Pešić i Žarko Korać dokazali punoletstvo i sposobnost da ostanu van kuće i do 10 uveče, uspeh bi trebalo da potvrdi i nekakav progon medija u Srbiji. Podeljeni parlament, nesigurna većina, razni spoljni pomagači, nepopularnost u javnosti… svi spomenuti faktori uticaće na sprovođenje ovog zakona.

U našoj državi postoji čitav niz zakona (od lustracije do državljanstva) koji su doneseni, ali koje ne sprovode (u potpunosti ili delom). Izmenjeni Zakon o informisanju je takav da davljenje srpskih medija može da počne perfidno, izokola, preko računa i registra. Ovaj dezideologizovani zakon pisan za jednu ličnost i stranku, koja joj je u vlasništvu, i protiv jednog ili dva medija, trebalo bi da posle nekoliko drakonskih kazni postane Damoklov mač autocenzure. Od njega bi unapred mogao sa sigurnošću da strepi svaki novinar, redakcija, urednik ili vlasnik medija. Autocenzura uspostavljena u jednom društvu bez moralnih okvira, koje vode osobe bez programa i lišene bilo kakvih ideala, trebalo bi da obesmisli političko novinarstvo i svede ga na agencijsku vest i stranačku propagandu. Moguće štete bile bi nesagledive, i to ne samo za medije, veći po mogućnost bilo kakvog racionalnog političkog izbora.

Postoji, ipak, nada da će izmenjeni Zakon o informisanju biti oglašen kao neustavan ili da kao uostalom toliki drugi zakoni neće biti primenjivan. Ustavnom sudu Srbije su predočeni vrlo snažni argumenti koji ukazuju na njegovu neustavnost. Reč je o nesaglasnosti teksta novog zakona sa 52. i 57. članom Ustava. Zakon osporava izvesna prava vlasništva i pojedine slobode informisanja koja Ustav izričito dozvoljava! Ukoliko bude ponovo vraćen, Zakon možda pod drugim okolnostima neće proći ili kao problematičan neće biti primenjivan.

Donošenje izmenjenog Zakona o informisanju nisu pratile velike demonstracije. Ipak, protiv Zakona je ustala većina novinara. Osim NUNS-a, koji je prihvatio da za dva amandmana omogući vlastima da razbiju jedinstvo novinarskog esnafa i okiti LDP ulogom evropskog posrednika, ostala udruženja, redakcije i ugledni novinari, od LJiljane Smajlović do Dragana Bujoševića, ustali su protiv zakona. Zato je moguće da, ukoliko uskoro ne nastupi velika kriza ili izbori, ovaj zakon ne bude primenjen. Odluka ionako neće biti sudska već politička. Početi sa primenom ovakvog zakona u izbornoj kampanji ili posle ovako svestranih kritika i širokog fronta nezadovoljnika, ne bi bilo mudro. Ipak, u našoj politici je mudrost faktor koji je jako potreban ali, makar kada je reč o strankama i njihovim vođama, nije uvek koristan. Nisam siguran kolike bi dugoročne koristi progon medija mogao da donese tvorcima ovog zakona. Ipak, sujeta je u našoj politici možda važnija od koristi, baš kao što je medijska slika po pravilu korisnija od stvarnosti. Ovaj zakon je, uostalom, i donesen zbog uticaja na medije.
Takav zakon i politika koja ga je omogućila dugoročno su osuđeni na propast.

PIŠE: Čedomir ANTI;

izvor: VESTI; 06.09.2009