Вести

Srpska pravoslavna crkva priznaje brak između osoba koje su promenile pol, isključivo uz priložen dokaz – medicinsku dokumentaciju iz koje se vidi da se određena osoba nije podvrgla hirurškom zahvatu iz hira.

izvor: „IP Novine Borba“, 17.08.2009

+++

Informaciju o ovakvoj vrsti braka objavili su nedavno podgorički mediji pozivajući se na slučaj venčanja dve osobe od kojih je jedna promenila pol.

Govoreći o tom slučaju, podgorički paroh protojerej mr Velibor Džomić kaže za „Borbu“ da je početkom ove godine dvoje mladih u podgoričkoj parohiji za jul zakazalo venčanje i da ni jedan detalj nije ukazivao da postoji nešto što je problematično u njihovom slučaju.

„Sve je naizgled bilo uobičajeno, obavljen je predbračni razgovor, upoznati su sa svetom tajnom braka i priložili su valjane krštenice iz jedne beogradske crkve. Međutim, s obzirom da je Podgorica mala sredina, da se ljudi poznaju, dobili smo anonimnu dojavu da je mladoženja nekada bio ženska osoba i da je promenio pol. Pozvali smo ih, obavili razgovor, objasnili im da živimo u vremenu ljudskih sloboda i prava, ali da u crkvi Hristovoj postoje pravila kojih se sveštenici moraju pridržavati“, objašnjava Džomić.

Prema njegovim rečima, dobijeno je priznanje da je mladoženja imao žensko ime, da je rođen kao hermafrodit, te da su mu roditelji nadenuli žensko ime, a rodbini i javnosti predstavili kao devojčicu.

„Ta osoba je ceo život živela sa tom patnjom i stravičnom raspolućenošću. Kasnije, nakon punoletstva, imala je nekoliko hirurških intervencija kako bi svoju spoljašnjost prilagodila svojim unutrašnjim osećanjima“, rekao je on. Velibor Džomić tvrdi da se venčanje nije moglo obaviti u zakazanom terminu upravo zbog toga što su tu veoma važnu činjenicu prećutali prilikom blagovremenog razgovora sa sveštenikom.

„Iz suza koje smo videli, osetili smo veliku patnju te osobe. Tu osobu smo poučili da se preko parohijskog sveštenika našem nadležnom mitropolitu mora da dostavi njihova pismena molba sa pratećom dokumentacijom koja bi potvrdila da su takve hirurške intervencije izvršene iz razloga medicinske nužnosti, a ne iz hira ili prkosa Bogu“, tvrdi Džomić.

On smatra da nije dobro pravno rešenje koje omogućava da se tim licima izdaje novi matični broj i u potpunosti briše kontinuitet postojanja.

„Koliko mi je poznato, kod nas su ipak strožija pravila za takve intervencije. Hirurškim intervencijama se pristupa tek posle velikog broja različitih testova i ispitivanja. Ne dao Bog nikome takvu situaciju“, rekao je paroh Džomić.

Stav pravoslavne crkve je da je osobama koje su iz medicinski opravdanih razloga pristupila hirurškim intervencijama promene pola moguće krštenje i pričešće, ali tek nakon blagoslova nadležnog episkopa.

„Sveštenik je kao duhovnik dužan da takvo lice sasluša i pouči upoznajući ga sa stavom crkve. Nakon toga, parohu se mora dostaviti valjana medicinska dokumentacija koja svedoči da se operacijama nije pristupilo iz hira nego iz razloga medicinske nužnosti. Zatim, dokumentacija se sa molbom prosleđuje višim crkvenim vlastima“, rekao je protojerej Džomić.

On dodaje da se obredi nad takvim licima obavljaju tek nakon blagoslova nadležnog episkopa. Hirurške promene obavezno moraju biti evidentirane u crkvenim matičnim knjigama.

Ovakav stav crkve je formulisao patrijarh Pavle još 1986. godine kao Episkop Raško-Prizrenski što samo po sebi dovoljno govori koliko crkva prati savremene pojave u društvu, meri ih i posmatra u odnosu na večnost.

„Crkvena pravila su takva kakva jesu i jednako važe za sve. Osoba koja je pristupila hirurškim intervencijama kao hermafrodit ne može bez adekvatne dokumentacije i blagoslova viših crkvenih vlasti pristupiti svetim tajnama crkve Hristove. Najgora je situacija kada osoba sa tako važnom činjenicom ne upozna sveštenika na vreme“, objašnjava Džomić.

Publicista Mirko Đorđević kaže za „Borbu“ da je važno znati da hrišćanska crkva u celini nema jedinstven i doktrinarni stav o venčavanju osoba koje su promenile pol.

„Crkve nemaju iskustva sa takvim pojavama jer je to novina i u medicinskoj praksi. Kada osobe promene pol i tada bi trebalo da imaju sva prava koja pruža crkva, jer krsti se ličnost a ne pol“, rekao je Đorđević. Prema njegovim rečima zahtev da paroh i episkop dobiju medicinsku dokumentaciju je problematičan jer se postavlja pitanje koliko su oni stručni da tumače nalaze lekara.

„Lično mislim da osoba kojeg god bila pola, pa i promenjenog, seksualnog opredeljenja ima pravo na utehu vere ali to mora biti lična, nenametnuta, volja“, tvrdi Mirko Đorđević.

On dodaje da smo imali u svim crkvama sveštenike optužene za pedofiliju i homoseksualizam što znači da su te pojave moguće svugde pa i u crkvama. „Važno je reći da u SPC nemaju jedinstveni stav po pitanju braka osoba koji su promenili pol ili homoseksualnih brakova. U prilog tome govori i izjava protojereja Džomića. Valjalo bi onda sačekati i videti kakav će oficijelan stav zauzeti SPC po tom pitanju“, kaže Đorđević.

Crkva nije konzerva sardina

Sa hirurškom promenom pola crkva se srela tek u dvadesetom veku dok je u pitanju abortusa stvar sasvim drugačija. „Sa tom pojavom se crkva srela još u prvim vekovima svoje istorije i otuda postoji više kanona koji govore o čedomorkama i onima koji su se, na ondašnje načine, time bavili“, kaže Džomić. Još je dr Oto Vajninger tridesetih godina dvadesetog veka u knjizi „Pol i karakter“ pisao o slučajevima kada se „na začetku razviju organi oba pola i dete tako rodi, te da nikada ne biva da istovremeno funkcionišu i jedni i drugi“. Vajningerova knjiga je objavljena i u Beogradu i u crkvenim krugovima su još tada započele diskusije na tu temu. „Crkva Hristova nije konzerva sardina, niti sme da bude izolovana od problema bilo kog čoveka. Ona, naravno, živi svojim blagodatnim životom vekovima i ima svoje kanone, ali to ne znači da je izolovana od društva niti, pak, crkvena jerarhija ima pravo da svoju pažnju uklanja od savremenih problema. Savremeni problemi čoveka zaista potrebuju majčinski odgovor Crkve“, rekao je Džomić.

Sve što je intimno ne treba da bude i javno

Živica Tucić, istoričar religije kaže za „Borbu“ da je za SPC brak sveta institucija i da se ne mogu lako menjati njegova svojstva. „U braku se supružnici spajaju u jedinstvenu celinu iz koje se rađa porod, dok u homoseksualnim brakovima poroda nema. Postoji puno brakova koji nemaju dece. U rimokatoličkoj crkvi, ukoliko se pre sklapanja braka dođe do saznanja da je jedan od supružnika sterilan, brak se neće sklopiti, dok se u pravoslavlju i takvi brakovi dopuštaju“, objašnjava Tucić. Prema njegovim rečima, ne može se tek tako menjati Sveto pismo a i poznat je tvrd stav SPC da ne prihvata homoseksualizam. On dodaje da nijedna crkva ne venčava homoseksualne brakove, a da je sa državama drugi slučaj, jer su, kako kaže, one koje dozvoljavaju takve brakove našle neki interes u tome. „Kada država priznaje gej brakove to nije klasično sklapanje braka to je više kao vid registracije partnerstva. Radi se o preuzimanju obaveza, jer kada je neko homoseksualno opredeljen a ne dozvoli mu se da stupi u brak onda u nekom kasnijem periodu nema o njemu ko da brine, ko da ga leči, smesti u dom i slične stvari koje radi supružnik, već to staranje radi država a to košta“, slikovit je Tucić.

Živica Tucić tvrdi da bi crkva ukoliko prizna gej brakove izgubila svoju suštinu jer nije dobro da neko prisiljava crkvu da prihvati homoseksualizam kao normalan. On kaže da je velika razlika između dozvole krštenja gej osoba i odobravanja da oni stupe u brak. „Nikada niko ne postavlja pitanje da li je neko homoseksualnih sklonosti kada je krštenje u pitanju. To pitanje se ne postavlja kad se odrasla osoba krsti a kad je dete u pitanju ne može se znati da će ono postati homoseksualac. Sa brakom je drugačija stvar“, objašnjava on. Prema njegovim rečima intimna komponenta ne treba da utiče na okolinu niti da se ikome nameće kao normalnost jer svako ima drugačije stvari koje radi, oseća ili voli.

„Svako živi svoj život i to treba da bude intimno a ne da se iznosi javno. Uvek se mogu naći grupice ljudi koji imaju iste poglede i kad bi se one udruživale i nametale nam te svoje stvari kao normalnost, to bi moglo daleko da ode“, rekao je Tucić.

Darko Zlojutro, 17.08.2009. „IP Novine Borba“

+++

Nasilje i mržnja nisu hrišćanski odgovori u odnosu prema seksualnim manjinama
05.08.2009.
Nikola Knežević; profesor teologije (Protestanski fakultet), Novi Sad

Ne postoji jednostavan način da se objasni tema koja sledi, prosto iz razloga što je i sama vrlo delikatna i kontraverzna. Između krajnje liberalnih sa jedne i izrazito konzervativnih stavova sa druge strane, teško je biti medijator i pokušati pomiriti suprostavljene stavove, kada je u pitanju odnos homoseksualnosti i hrišćanstva. Zato će nekima ovaj tekst zvučati veoma liberalno, dok će drugi u njemu videti odraz konzervativizma.

Smatram da ovaj tekst može poslužiti kao uvod u širu javnu raspravu u kojoj bi se razgovaralo o odnosu hrišćanstva prema homoseksualnosti. Uveren sam da se u našem društvu ovakvo pitanje treba dublje analizirati uzimajući u obzir i uvažavajući različite stavove i mišljenja.

Svima je dobro poznato da se organizacije koje se bore za prava seksualnih manjina pripremaju za Paradu Ponosa, koja bi trebalo da se održi 20. septembra u Beogradu. Nije do sada poznato da li će ova manifestacija imati i zvaničnu podršku vlasti, ali je sasvim izvesno da će ona proći u znaku velike medijske pažnje i verovatno incidenata koji mogu da poprime formu fizičkog nasilja.

Postoji realna mogućnost da pripadnici ekstremnih organizacija koje su 2001. godine fizičkim nasiljem sprečile održavanje do sada jedine manifestacije ovakvog tipa u zemlji opet na sličan način pokušaju da izraze svoje mišljenje. Konstantna stigmatizacija, etiketiranje pripadnika seksualnih manjina kao „moralnih nakaza“, neretko pozivanje na fizičko nasilje prema pripadnicima LGBT populacije sve je intezivnije kako se bliži datum održavanja manifestacije.

Imajući u vidu najavljeni događaj i oprečne stavove koji se mogu čuti u našoj javnosti smatram da je veoma je važno zauzeti adekvatan i uravnotežen stav po pitanju odnosa hrišćana i osoba koje pripadaju seksualnim manjinama.

Pre svega, sagledavajući pitanje homosekskualnosti iz bogoslovske perspektive sasvim je jasno da svetopisamsko, pa samim tim i svetootačko – crkveno učenje karakterišu homoseksualno ponašanje, najblaže rečeno – kao nešto što je strano prirodnoj ljudskoj seksualnoj orijentaciji. Svetopisamski okviri jasno naglašavaju brak kao zajednicu muškarca i žene, te u delovima gde postoji izvesni erotski naboj, kao što je to slučaj sa Pesmom nad Pesmama, nedvosmisleno se ističe veza između suprotnih polova. Sa druge strane, na nekoliko mesta jasno i nedvosmisleno je izražen negativan stav prema homoseksualnom ponašanju.

Dakle, Svetopisamska perspektiva jasna je u vezi homoseksualnosti ali je još jasnija kada je u pitanju učenje o milosti i ljubavi. Ono što želim naglasiti jeste činjenica da Sveto Pismo na samo četiri mesta govori o homoseksualnosti, dok neuporedivo više govori o ljubavi i načinu na koji se trebamo ophoditi prema nekome kome je potrebna pomoć.

Ljubav i milost su centralna tema Novozavetne poruke i Isusovih naracija. Ovo je veoma važno naglasiti u kontekstu prema kojem se vernici trebaju odnositi prema pripadnicima seksualnih manjina. Osnovna poruka jevanđelja jeste poruka mira i ljubavi, poruka brige za bližnjega svoga, a bližnjeg predstavlja svako ko je na neki način u potrebi. Bližnji je i onaj odbačeni, prezreni i napušteni, neko koga svakodnevno srećemo a okrećemo glavu kada ga vidimo. Bližnji je i onaj koji je neretko žrtva etiketiranja i osuđivanja.

Važno je napomenuti da u procesu izvršenja nasilja uvek postoje četiri osnovne kategorije: žrtva, počinilac, spasilac i posmatrač. Kao vernici ne možemo biti počinioci, a legat jevanđeoskog učenja nam ne dopušta da budemo posmatrači. Zato je neophodno u javnosti istaći da je hrišćanstvo pre svega religija mira i ljubavi koje je otvoreno za sve ljude. Ono ne sme odbacivati one koji su po svojoj seksualnoj orijentaciji drugačiji a žele biti blizu svoje hrišćanske braće. Imamo li pravo da takve osobe lišavamo hrišćanske ljubavi?

Nephodno je pre svega iz ovakve vizure posmatrati pitanje homoseksualnosti, dakle i same pripadnike LBGT populacije. Homofobija koja neretko eskalira mržnjom ne može biti hrišćanski odgovor na pitanje homoseksulizma, niti može na bilo koji način doprineti tome da neko koje homoseksualne orijentacije promeni svoj stav.

Setimo se nedavnog pokušaja da se održi parada u Moskvi za vreme Evrovizije. Policija je privela između 20 i 30 aktivista a gradonačelnik Moskve potrudio se da čitavoj priči da i diaboličan tonalitet kada je okarakterisao paradu kao „satanističku“. Ako je dotični gradonačelnik stao u odbranu hrišćanskih stavova postavlja se pitanje da li je represija izraz hrišćanske ljubavi ili netrpeljivosti?

Mora biti sasvim jasno da ispravan hrišćanski stav prema homoseksualnosti isključuje svaku vrstu nasilja, mržnje, netrpeljivosti ili odbacivanja. Naprotiv, on mora biti prožet pre svega strpljenjem i jasnom porukom da osoba koja je drugačije seksualne orijentacije uvek može naći oslonac u okrilju svoje porodice i prijatelja, čak i onda kada oni ne smatraju njegovo homoseksualno ponašanje prihvatljivim.

Ovde dolazimo do momenta kada možemo zamisliti situaciju u kojoj je neko iz naše porodice homoseksualne orijentacije. Od tog momenta to više nije apstrakni karakter koji proizilazi iz negativnog stereotipa već nama veoma bliska osoba koja je po svome seksualnom opredeljenju drugačija od nas. Seksualni identitet nije jedini apsekt koji karakteriše čoveka, već je samo jedan od niza činilaca koji kreiraju socio-psihološki profil osobe.

Neophodno je šire sagledavati stvari kako bi izbegli odbacivanje i stigmatizaciju i nekritički usvajali ustaljene negativne stereotipe o homoseksualnosti. Zlatno pravilo glasi „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi“, iz čega proizilazi jasna konstatacija da one koji su drugačiji od nas posmatramo istim očima kakvim bi želeli da drugi vide nas.

izvor: „IP Novine Borba“, 05.08.2009; Nikola Knežević; profesor teologije, Novi Sad

+++

Redakcijski komentar

Gospodin Mr.Nikola Knežević je asistent na Protestanstkom teološkom fakultetu u Novom Sadu i generalni sekretar i potpredsednik organizacije „Centar za otovoreni dijalog“ Novi Sad   (http://www.codserbia.info/?page_id=3)