logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет    Аутор: Часлав М.Дамјановић    603 пута прочитано    Датум: 9.08.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Čuda se dešavaju u Srbiji: lik svetaca na drvetuДа ли је ”Црква” ”сабирно сочиво неба и земље”? Интервју главном и одговорном уреднику епархијског листа ”Црква”, протојереју Вељку Гачићу, 31. маја ове године, Њ.В. Митрполит Амфилохијe, почео је

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 07.09.2009

+++

радосном похвалом да ”лист носи тако свето име ”Црква”,” нагласивши да је то ”ваљда једини лист у нашој Цркви и у отаџбини и у расејању, који има тако кратко, али тако садржајно име – ”Црква”, као сабирно сочиво неба и земље.”

Митрополит је образложио због чега је име часописа ”свето име”, и због чега је толико ”садржајно”:

”Црква” је ”као богочовјечанско тијело Христово, као организам Христов у који се сабирају сви земаљски народи, међу које спада и наш српски светосавски народ, који на мјесту које му је Бог одредио, и у времену које му је подарио, остварује своју христоносну мисију и своје призвање, уграђујући се благодатним плодовима и уносећи те плодове у вјечне житнице Царства небескога. Дакле, дивно име.” (‘Архиепископ цетињски мења Архиепископа пећког?”, Новинар.де, Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрполита г. Амфилохија, главном и одговорном уреднику листа ”Црква”, протојереју Вељку Гачићу, Извор: Епархија средњеверопска, 31/05/09)

Док сам се питао да ли је ”света” ”Црква” или Вера – да ли је ”Црква” или Вера ”сабирно сочиво неба и земље” – па чак и да ли се у Православљу уопште ради о ”сабирању”, заправо ”збирању” неба и земље – паде ми на памет да је ”Црква” управо Митрополитов надимак!

Сетих се тако једне од мисли античког филозофа Платона да ”говорник мора да познаје материју о којој говори”! Парафразирам ту мисао онако како схватам суштину њеног значења – да говорник својим говором изражава заправо сопствену ”унутарњу психичку само-мотивацију”! То ме наводи да се питам зар се не помаља предпоставка да Митрополит види себе – јер пошто му је надимак ”Црква” – значи, зар не види себе ”Цркву”, као ”као сабирно сочиво неба и земље”? Али… одмах се тргнем да моја предпоставка мора да је неозбиљна, и да може да се помисли да је чак и злонамерна…

Али… карактеристика суштине Ватикана је манија. Манија да контролише.

Из те маније проистекла је Ватиканова Инквизиција – забрањено је све што Ватикан не може да контролише.
Првенствена жртва те маније била је човекова Мисао:

Не сме јој се дозволити да функционише изван Ватикановог контролисаног света.
Зато је Ватикан рационализовао Небеса!

А охола лаж Антихриста, обмањивачком материјализацијом Духовног – јесте заправо лаж сваке јереси – па свакако и Ватиканове, јер је управо апотеоза тог охолог манијаштва тачно то да су Ватиканова ”Небеса на земљи”!

Па иако без громогласних звања, ипак, неук верник какав јесам, одговарам себи на моја неука питања:

Нису звања ”света” колико год да су громогласна – ”света” је Вера – а Црква треба тој светињи да служи – ”света” Вера је ”сочиво неба и земље” – а Црква је послужитељ…

И најзад, дрзнем се да помислим да се у Православљу уопште не ради о ”сабирању” – нити ма каквом на земљи ”збирању” ”неба и земље” – јер чак и ”Небеска Србија” је у духовном бићу нашег Светосавља – а не на земљи…
На земљи су једино Ватиканова ”небеса”.

А охола контрола није Вера Православна…
И све се тако чудим, неук… никако да се снађем… без гордости.

Послужитељи нису представници Господњи

Православни црквени послужитељ, чак и највишег чина – није ”представник” Господа у нашем овоземаљском животу – него слуга Вере Православне одговоран да своје духовне дубине схватања Вере и оданости Вери, колико год му је то људски могуће, продуби што може поштеније, и да тим покушајем својега доближивања мудрости – услови и поступке сопственог живота, и поступке Цркве, и свој утицај на поступке пастве, па и поступке државе – учинивши их све што одговорнијим Благодати, што Богомданијим.

На супрот Православљу, у Светом Римском Царству прво је заведено веровање да је Император некакав непогрешиви Господ Бог.

Затим је Ватикан тог непогрешивог Императора-Бога наметнуо у непогрешивог папу-Бога.
Затим је та Свејерес узурпирања Бога – прво завођењем Императорове, па онда папине непогрешивости – као да су они живи непогрешиви представници Бога у овоземаљском животу – толико интензивно и толико крваво ”рекламирана” да је постала некаква законитост теолошког размишљања и схватања:

Уместо црквеног послужитеља – намештеник установе Ватикана постао је наводно ”непогрешиви” ”представник” Господа Бога.

Данас, пропагирањем некакве модерне наводно глобалне религије – кроз некакво екуменистичко, управо лажно васељенско спајање наводно ”сестринских” цркава под јерес Ватикана – исто то напуштање служитеља Божијег, и иста узурпација изигравања ”представника Бога” на земљи – доминира резоновањем узурпатора наше Цркве и њиховим наводним Веровањем у Бога.

У већ поменутом интервјуу, говорећи о ономе што он назива ”Расколом” (Исто), Митрополит Амфилохије звучи дословце тако као да највероватније осећа себе као особу изабрану, па наравно и делегирану, директно од Бога – те сходно томе вероватно осећа своје резоновање толико непогрешивим, па чак и узвишеним, да се та узвишеност чак претвара као у некакво право које му је дао директно Господ… из чега, у суштини, уствари и произилази гордост којом он са висине охоло упућује грешне неупућене.

Такав деформисани приступ једином што на земљи јесте ”свето” – а ”света” је само Вера – јесте јерес Ватикана.
Јер стварна Доброта и Мудрост наших поступака, и стварна искреност нашег Веровања, без обзира да ли смо неупућени верници, или су у питању свештени служитељи Цркве на хијерархиску височију – можда нас издижу ближе ка схватању Божијег – али нас не издиже – него нас унижава и учамљује – надмено и испразно пропагирање папске политикантске Свејереси.

Историја Веровања – не историја Цркве – него историја Веровања – доказује да чак и они стварни духовници међу стварим Божијим послужитељима, почевши од светих Апостола, па чак и од самог Исуса Христа – у Православљу – не чине то да би изградили свој лични его, нити своје лично самоиживаљавање, нити лично самоуживљавање у осећање да су постали ”представници” или ”селебрити” равни Господу Богу – нити ради гордости да се осећају ”непогрешивим”, нити ради охолости да своју мудрост сматрају ”непорочном” нити свемоћном…
Не.

Стварни Верник, стварни Православац, стварни Духовник – без обзира да ли је обичан неуки верник или високо образовани теолог на макар каквом положају Црквене, друштвене, теолошке или ма какве људске хијерархије – имун је од таквих охолости и таквих хтења… чак их његов или њен Дух сматра нискошћу.

Чак ни Исус Христос није се осећао ни повлашћенијим, ни бољим, ни узвишенијим, ни непогрешивијим – насупрот чињеници да јесте Божији Син, насупрот чињеници да јесте био и бољи и узвишенији и непогрешивији – Он се осећао једнаким са нама, чак и са најнижим и најнезаслужнијим и најпорочнијима које је са љубављу Спасењу упутио.

То доводи до питања не само ко су ти који се својим схватањем само-узвишености осећају равнима Богу, већ и до питања шта заиста значи таква охола самосвест?

Пре свега, охолу самосвест може да осећа само онај ко не верује у Бога – а Истина Историје учи да то осећа онај који мрзи Бога – онај који сулудо покушава да Бога уништи. А само духовна, интелектуална, морална и људска слабост слабост таквога – без обзира да ли је дотични свестан тога или није, води његову охолост путем издаје и de facto Пада – води га у службовање сатанистичкој Свејереси.
Како?

На пример, колико је затупелих под Титом залутало у злочиначку нељудскост диктатуре верујући да су некакав ”непогрешиви” ”Мали Тито”?

А колико је тек затупелих током два миленијума залутало у злочиначку нељудскост верујући да су некакви ”Нови Императори” – а онда доцније – верујући да су некакви непогрешиви ”Мали Папе”?
А колико је тек зазупелих данас залутало верујући да су наводни непогрешиви ”представници Бога”? И то зашто? Зато што су ”Бог и Батина”? А пошто су ”Бог и Батина” зато су наводно ”мали папе”!
А прича о Издаји и Поразу, колико год да је староставна толико је и једноставна:

Данас се о ономе што затупљеници називају ”расколом” – говори као о некаквом црквеном проблему – а проблем је, међутим, био верски!

А о проблему се данас говори искључиво политички.

Проблем јесте био ургиран политичким насиљем – али ни политика ни насиље требало би да немају везе са Црквом!
Зашто? Јер је искључива дужност Цркве – да служи Вери. А у доба такозваног ”раскола”:

Мајка Црква – није – служила Вери!
И та фрапантна обмана, и та фрапантна само-обмана, како је парафразиран антички филозоф Платон, открива не само ”унутарњу психичку само-мотивацију” – малтене као некакву јавну, сопственим речима изречену само-психоанализу – већ чињенично доказује данашњу узурпацију Цркве и крађу Новограчаничке митрополије:
Иако фразеолошки наизглед потврђује спајање, Митрополит Амфилохије потврђује да прихвата искључиво – само подређивање Слободне Цркве под Мајку цркву – и да у потпуности оповргава верско сједињење.

Његова светост Патријарх Павле и Митрополит Иринеј Ковачевић нису у Саборној Цркви у Београду обавили спајање двеју Цркава.

Нити су обавили подређивање једне црквене администрације другој – јер спајање двеју администрација то је оно што заправо значи спајање двеју Цркава – а то се није одиграло у Саборној Цркви у Београду.

Из перспективе Вере – бар се предпоставља да је у Саборној Цркви у Београду обављено – прво, напуштање патријаршијске јереси из доба комунизма – и друго, сходно томе, спајање Вере у поновно јединство слободног српског светосавског православног Веровања.

Већ задуго је јасно да се то није догодило.
Већ задуго је јасно да се на верском плану није догодило – ништа.
Данас је јасно да они који су премоделирали комунистичку у ватиканску мржњу, уколико је премоделиравање уопште било потребно, да им верско сједињење и напуштање јереси није уопште било намера.

Чињеница која безпоговорно доказује оповргавање Верског спајања и настављање придржавања јереси, у којем је Црква маскарада и прћија за шићарење – јесте ланчана реакција Синодових антиверских политичких поступака произашлих баш из тог оповргавања – јер су засновани на некадашњим политичким лажима, некадашњем пренебегавању истина, некадашњој мржњи – настављених истоветним данашњим политичким а не-верским лажима, истоветним данашњим политичким а не-верским пренебегавањима истина, настављањем данашњег истоветног политичког малтретирања ”политички неподобних” верника и свештенства, унакажењем верског образовања, деформацијом Свете Литургије… и сарадњом са јеретичким и окултним организацијама којом се Црква као таква злонамерно води у ликвидацију:

Узурпатори Цркве на власти тумаче своје деформисане црквењачке поступке искључиво као поступке на које има право административна установа!

Не црква него административна установа!
И то административна Установа попут Ватикана!
Али… не и Црква која је послужитељ Господњи!

Мотивација њихових поступака су очигледно некадашње политичке лажи, у које спада и заснивање тих политичких лажи на обмани да је Патријаршија заступала верско јединство иако је својом политичношћу ондашња Мајка Црква загазила у јерес – и одбијање признања Истине – да је својом верском чистотом Слободна Црква била у праву – те да према томе Слободна Црква није била у јереси.

Прикривањем те слабости и издаје прикрива се не само ондашње подлегања под комунистички утицај него и садашње настављање истоветног политичког садржаја, и, сходно томе, настављања Свејерси, па чак планског раскољништва које Цркву води у пропаст.

Формат данашње акције против Православног богословског образовања и против Православних верника – јесте формат политичке и идеолошке акције.

За то нема бољег доказа од тотално разуларене политичке инквизиције Иринеја Добријевића у Аустралији, али се са тим изједначавају и крађе добара, па и крађе финансија Новограчаничке митрополије, а такође и не придржавање договора и уговора, самовласна, неодговрна, и бесправна анулација званичних Патријархових верских обећања, натурање бесправних одлука на основи некаквог бесправног самопроглашеног назови новог устава, и свакако и анти-верска распојасаност против искрених верника у отаџбини и избеглиштву… и уз све то, и политичка конотација презира стварних верника у избеглиштву – чекајући да они изумру – да би им се поново – и то поново у заједници са ”амбасадом” – покрао и последњи динар…

Једном речју, ова ланчана реакција накарадности и скрнављења,, која произилази из оповргавања верског, непобитно доказује:

Прво:
У односу на некадашње лажи, обмане, и сакривене истине – суштина некадашњег проблема био је:
Сукоб оних Срба који верују у Бога и оних Срба који не верују у Бога.

Друго:
У односу на данашње лажи, обмане, и сакривене истине – суштина проблема је истоветна:
Сукоб оних Срба који верују у Бога и оних Срба који не верују у Бога.

Треће:
Сва данашња објашњења су најобичније обмањивање и верника, па и самог Господа – од стране узурпатора чији је циљ ликвидација Веровања у Бога.

Четврто:
Гледано политички, онај део свештенства који је узурпирао Цркву, стоји на истим лажним поставкама, на истом сакривању истине, на истој деформацији историје, на истом унакажењу морала на којима је стајао и комунизам, наравно и јуче и данас подржан Ватиканом, и на којем стоје данашње петоколонашке власти које, по директиви некакве међународне заједнице – спроводе присилну националну пролетизацију српске нације.

Сходно оваквој политичкој издаји, и став према Православној вери, према Светосављу, према богословском теолошком образовању, и према школском верском образовању – истоветно са комплетном политичком официјелном контролом културолошког деформисања – на истим злочиначким поставкама стоје и узурпатори Цркве.

Сочиво: Шала једног Православца

Разговарају Света Тројица о томе где би да иду да се појаве.

Бог Отац каже:

”Најбоље на Синај, тамо сам Мојсију дао Десет Божијих заповести…”

Син Божији каже:

”Најбоље у Свети Јерусалим, тамо сам био рођен и распет за грехове човечанства…”

А Дух Свети се замисли… па каже:
”Најбоље у Рим… тамо никад нисам био.”

Сочиво: ”Свејерес”

Ватикан је између 1054. и 1056. године увео две директно антихришћанске Догме у Римокатолицизам:
Једна је о непорочном зачећу Богородице – друга о непогрешивости папе и непогрешивости папиног, заправо Ватикановог Учења (ex catedra).

Очигледна је политичка условљеност уношења јереси у Догму:

Непорочност Богородице нужна је да би се на њој засновала папина непогрешивост – јер папина непогрешивост, па чак и непорочност, као такве, саме по себи намећу искључиву непогрешивост и непорочност Ватикана.
Зашто?

Зато што је сходно томе – папа искључиви ”представник” Господа!
На основу тог богохулног наметање папе, на основу његове наводне непогрешивости и непорочности, па сходно томе и Ватиканове непогрешивости и непорочности – Ватикан је наметнуо да су Римокатолицизам као такав, и изнад свега Ватиканова Догма као таква – искључиво – и једино – хришћанско Учење – чак једино хришћанство – једина хришћанска црква – и најзад – искључива – и једина – Исусова Црква.

Међутим, и ова Догма као таква, а такође и целокупна манипулација хришћанством заснована на тој Догми, и наравно све крваве историјске, и накарадне друштвене и моралне сатанистичке реперкусије које су из те Догме произашле – не само да су противне Православљу, и стварном Учењу Исуса Христа – него су тотално супротне и духовној и практичној суштини Хришћанства као таквог – једном речју, супротне су Веровању у Бога.

На ову, може се слободно рећи смишљену, планску, па чак и изричито политичку деформацију суштинске духовности Хришћанства – Ватикан се одлучио у тренутку када је суштина саборске расправе још увек била искључиво верска – и због тога и јесте 1054. године својевољно иступио из Хришћанске Цркве.

Такво искључиво политичко иступање из Хришћанства, а такође и нарастање такве Догме против суштине хришћанске духовности, свакако да нису могли нити да настану у краткотрајном одређеном двогодишњем тренутку одржавања поменутог Сабора, нити су могле били само реакција на саборово непризнање папе за врховног поглавника.
И заиста нису.

То противљење почело је од самог почетка хришћанства.
Не само Голготом Распећа Сина Божијег, већ чак и давнашњим, заправо прадавнашњим уношењем националних, па чак и изразито националистичких једностраности у Стари Завет. И свакако да је баш наставак тих једностраности доминирао у доношењу наводне римске одлуке кажњавања Сина Божијег.

Наставак исте једностраности наставио се чак и у доцнијој самој интерпретацији Исусовог Божијег Чина – селекцијом ”политички коректних” од ”политички некоректних” записа Светих Апостола.

Међутим, тек доцније, приликом озваничења Хришћанства као државне религије Рима, од стране Императора Константина, борба између духовне суштине Хришћанства – заправо, борба између Веровања у Бога и политичке деформације Веровања у Бога – у покушају да се Веровање у Бога деформише у Веровање Императора – заиста се интензивирало – да би доцније довело до интензивирања иступањем из хришћанства.

А интензивирало се на врло модеран начин:

Деформација се нтензивирала експертизом официјелних ”политичких експерата”, официјелном ”искључивошћу” зацртане ”политички коректне” пропагандне линије, официјелним завођењем ”двоструких стандарда”, официјелном ”историјском мистификацијом”, и наравно… официјелном ”политички коректном” физичком ликвидацијом ”политички некоректних” противника!

Све ове официјелне деформације ће у следећим вековима, и то баш у доба Светог Саве, достићи не само своје најкрволочније обележје, него истовремено и блатантно разоткривање Свејереси у сржи манипулације ове политичке деформације.

До блатантног разоткривања Свејереси дошло је упркос њеном флагрантном маскирању Веровањем у Бога.
Тако стижемо и до данашњих дана:

Данас Поглавник Синода назива Цркву ”сочивом”, ”сабирним сочивом”.

Какво је то ”сабирно сочиво” када тај исти Синод не сматра на пример самопроглашену Црногорску Цркву на пример јеретичком, или на пример не-канонском – како би верски доликовало – већ –”раскољничком” – што је очито политичка дефиниција!

Таква политичка дефиниција, која није уопште произашла из верског размишљања и верске оданости Вери, очито доказује не само доминацију ватиканског политичког става који је загосподарио мисаоним системом вазала, и не само тотално искључење верског и православног размишљања, и духовничког приступа стварности – већ доказује гадну скученост духа подређеног вазалској послушности у којем доминира локална политичка и идеолошка мржња, наслеђена из комунистичког безбожништва…

Та наслеђена гадост – придржавање давнашњој комунистичкој мржњи – толикоко се дубоко зацарила у вазалском плиткоумљу да се очито одражава упркос покушаја да се прикрије испразним изјавама против комунизма.

Интернационала Експертских титула…

Такорећи на исти дан када је Дачићев патрљак кумровачке лакрдије, тренутно на челу полиције камењарске петоколонашке владе такозване државе Србије, слављен као победник јер је номинован за пријем у Интернационалу… и иако се не зна да ли су узурпатори Синода благословили овај тренутак изравњавајући пријем у Интернационалу са силаском онога што они сматрају Светим Духом… на супрот клеро-фашистичком разбојништву које државу званом Србија сматра абоминацијом на територији Светог Римског Царства – тачно по двомиленијумској антихришћанској Догми Ватикана – у Аустралији је на Видовдан прослављена Равна Гора масовније него икада до сада.

Иако су званична држава, и званични Синод – остали неми – што не чуди, јер у држави која више није отаџбина ни Црква више није црква – и на супрот најрасистичкијем јавном и официјелном прозелитирању у модерним временима – које превазилази чак и злочин Холокауста – Аустралија је једноставно рекла:

Жива је, хвала Богу, и здрава Светосавска Вера Православна.
Јер ни Титова, ни Дачићева, ни папина Интернационала нису нити Божије Васељенство, нити Божија Саборност – једино стварно Веровање у Бога јесте Православље.


Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo