Вести

“Битка за одбрану вере – за крст часни и слободу златну!“. Брат Ненад Јовановић, председник Централне управе СНО за Аустралију, у свом надахнутом и родољубивом говору

Уредништво Српских Новина, ТОРОНТО

+++

на прослави Видовдана 2009. у Канбери, осврће се на врло тешку ситацију у држави и СПЦ, и каже да не зна да је “у педесетшест година историје српске цркве у Аустралији било толико кажњавања и искључења из вере и црквеног чланства као у задњих пет година“!
И пита се:

“Да ли је могуће да смо ми, прост верујући народ, овако нагло постали лоши?“

Брате Ненаде, несрећа, како за српски народ, тако и за Српску Цркву, је што се та кажњавања упражњавају на свим континентима, не само у Аустралији. Верници се “кажњавају“ не само искључењем из вере и црквеног чланства, већ и затварањем цркава и ускраћењем “непослушнима“ молитве, Свете Литургије, опојања мртвих, венчања, крштења…

Да ли постоје примери у историји Српске Цркве да су тако владике кажњавале своје вернике?

Прави пастири, мисионари, проповедају реч Христову и тамо где није допрла, излажући свој живот чак и опасности зато да би и остали народи, па и урођеници, чули реч Спасења и пошли за њом – а наше владике нас одлучују од речи Божије и Његових обреда.

“По делима њиховим познаћете их“, речено нам је.

И по делима их препознајемо.

Оно што је поражавајуће то је да врх Српске цркве ћути!

Није било “проблема“’да се рашчине владике Дионисије и Дамаскин – али има “проблема“ да се оваки епископи позову на одговорност – а да не говорим о кажњавању.

И у Канади, такозвани “расколници“ су “кажњени“ ускраћивањем Свете Литургије на Видовдан, кадa су после мајског сабора 2009. године пали под омофор владике Георгија.

Ту тугу песник оплакује кроз песму “Без молитве“.

Уредништво Српских Новина, ТОРОНТО

+++

БЕЗ МОЛИТВЕ

На српскоме дану и Бимброку,
Пребољети никада не могу.
Да не беше Свете Литургије,
Таквог чуда досад било није.

Из Милтона стижу тужбе,
У Бимброку не би службе.
Да свештенство не беше у стању,
Да они дођу на своме имању.

Не би свећа, ни мириса тамјана,
Страшног суда овог Видов – дана!
Помози нам ти пресвети Боже,
Овако се живјети не може.

Знам увек на Бимброку,
Служила се Служба Света,
И било је то милина,
Да свештенство приповеда.

Свештенство се сада њега боји,
И вештачки око њега стоји.
Не стиди се владичиног чина,
Зато влада толико година!

Сад владика у походе креће,
Сви купујте у Милтону свеће.
Ви пуните сад Милтону касу,
И бићете на великом гласу!

Да озида у свом крају вилу,
Јер он “воли“ Отаџбину милу.
Сад му траже да купи имање,
Да поправи финансијско стање.

Паре носи у великом џаку,
А остатак у шупљоме штапу.
Не давајте више ни долара –
Нека онда игра господара.

У Милтону многи што су у Савету,
Радили су све на српску штету.
Већина су не–црквени људи,
Боже мили ко нам данас суди!

Сад су многи изгубили титуле,
Почеће се поново од нуле.
То је Срби, све истина жива,
Немојте ме сада наћи крива.

Од Косова па и прије, сличне туге било није.
Да свештенство служити не смије.
И помене све Косовске жртве,
Настрадале, и сироте мртве.

Ова туга двадесетпрвог вијека,
Писат ће се док има човјека.
“Што се нешће у ланце везати,
То се збеже у ове планине.“

Трипко Пешикан
На Видовдан, Јула 2009.

Извор: СРПСКЕ НОВИНЕ, Торонто

Илустрација и формат текста: новинар.де