Ubijenim srpskim žeteocima iz Starog Gracka

Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет Аутор: Часлав М.Дамјановић пута прочитано Датум: 24.07.2009 Одштампај

„Оном кога волиш мораш дати слободу… То је права љубав… Тешко ми људи, то схватамо, али се учимо… полако…“ (Игуман Амвросије Алимпијевић, манастир Ковиље, Мондо, 06/22/09)

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 23.07.2009

+++

“Владика Артемије служио је 23. јула ове године парастос убијеним српским жетеоцима из Старог Грацка код Липљана.

“Ни ове године Срби из Старог Грацка из безбедносних разлога нису били у могућности да оду до гробова својих најмилијих.“

“У својој беседи Владика Артемије је рекао“:

“Рана задата свима нама још није зарасла и неће никада зарасти. На томе је одговорност међународне заједнице да пронађе убице наших драгих покојника, да их изведу пред лице правде и да добију оно што су засллужили. Наша рана тиме неће бити исцељена али ће бити ублажена.“

Пре 10 година, 23. јула из заседе на својим њивама убијено је 14 жетелаца, међу којима и један дечак који није имао ни 17 година:

Андрија Одаловић, Јовица и Раде Живић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић.“

“Припадници специјалних јединица полиције УНМИК-а ухапсили су 16. октобра 2007. године косовског Албанца Мазлума Битићија из села Велики Алаш код Липљана због сумње да је учествовао у убиству жетелаца.“ (“Парастос убијеним српским жетеоцима из Старог Грацка“, Прес одељење Епархија рашко-призренске, 23/07/09)

Ако је Мазлум Битићи један од оних за које би “одговорна међународна заједница“ требало “да пронађе убице“, и ако је поменути у вези са браћом Битићи, најамницима Бригаде Атлантик, чији су лешеви намештени да се пронађу у Батајници – онда засигурно неће бити оног “зацељења ране“ које Владика праведно очекује.

Поменутој браћи Битићи, уместо опела, Виљем Вокер је посмртно доделио америчке медаље за храброст – у кући њихових ожалошћених родитеља, колико се сећам, у Бруклину или негде у околини Њујорка.

Америчке медије пренеле су да је том приликом Вокер изјавио:

“Додељивање медаља – није довољно!“

Нико се није јавно упитао а шта је то што би било довољно? Нико се није упитао на основу чега се америчке медаље додељују убијеној браћи?

Када је неколико месеци пре Вокеровог посмртног додељивања медаља браћи Битићи америчка штампа објавила проналажење њихових лешева – било је то прво – и једино обавештење америчке јавности о постојању америчке Бригаде Атлантик!

До дана данашњег то је још увек једино обавештење!

Тада је наведено да је Бригада бројала 400 бораца; да је организована, тренирана, и наоружана – у САД – и да је транспортована на ратиште чартером обезбеђеним у САД.

Чињеница да сам лично видео штампане колор-постере за Атлантик бригаду на столовима Албанског сервиса Гласа Америке није толико важна – али је важно да је без знања америчке широке јавности, америчка обавештајна служба организовала ову оружану бригаду.

Такође је важно да је америчка медија, приликом објављивања проналажења лешева браће Битићи, на исти униформисани начин као и годинама раније, за време организоване хајке на Србе, у име некакве измишљене френетике и огорчености америчког грађанства – које су медији кљукали искључиво антисрпском пропагандом – грађанство које је током целокупног сукоба, а такође и дан-данас, било тотално отсечено од ма каквог објективног обавештавања, грашанство које није ни било заинтересовано за догађање јер му није падало на памет да је жртва пропаганде, нити да се све што се чини против Срба – чини наводно у име некакве њихове огорчености – иако шири слојеви грађанства нису заправо уопште имали појма шта се догађа – а амерички медији су инсистирали да су свих 400 бораца Бригаде Атлантик убијени!

Пошто се наводно мистериозно проналажење лешева браће Битићи догодило годинама после завршеног сукоба, из таквог инсистирања америчке штампе је било очигледно да су политички антисрпски фанатици и одређене обавештајне службе – изношењем на видело чињенице да је целокупна Бригада побијена – покушали да убеде ширу јавност да су Срби побили целокупну америчку Бригаду!

Према томе, покушали су да оживе вештачку антисрпску френетику – Срби убили 400 Американаца!
Очигледно је да је покушај затајио.

Међутим, вероватно је баш то разлог због којег је Виљем Вокер, месецима касније, када је посмртно додељивао погинулима америчке медаље за храброст – изјавио да то “није довољно“!

То значи да је у питању не само крвава освета, и не само крволочна мржња, него да је у питању спровођење замисли која је била у плану – и која је још увек у плану.

Можда се зато недавна опомена Владике Артемија:

“И Београд може бити мета Шиптара!“

Mора схватити из ове перспективе:

Као прво, План Европе јесте физичка окупација територије која се назива државом Србијом.

Као друго, План Европе је претварање те територије у крчевину на којој неће остати ни помена да је ту некада била некаква држава по имену Србија.

Тај план Европе не мења – без обзира да ли га у име Европе етикетира Аустроугарски апсолутизам, Нацизам, Коминтерна, Усташтво, нацистичко-савезничка антисрпска завера из Другог светског рата, Мадам Олбрајтова у Рамбујеу, Виљем Вокер у Рачку, НАТО, Вашингтон, Тел Авив, Загреб, Хаг, ЕУ… или Ватикан.

Зато се мора пре свега обратити пажња на већ давно познате чињенице које се заборављају у савременим анализама и Рачка и Сребренице.

Зачујуће је, на пример, да се у односу на Рачак недовољно истиче да су целокупан догађај снимиле стране ТВ компаније – што у потпуности раскринкава Вокерове поступке као унапред смишљену обману.

Још је чудније да се не истиче чињеница да су чак пре Рамбујеа, и то пред масом страних дописника и званичних представника мешународних организација, стварни становници Рачка одбили да се лешеви побијених изложе у њиховој џамији и сахране на њиховом гробљу – јер нису становници Рачка!

Међутим, оно што зачуђује још више, то је да из данас познатих чињеница – не избија – на видело Вокерова улога, а самим тим, нити улога Здружене Завере, те сходно томе – не избија на видело нити мржња завере, нити њен давнашњи план ликвидације државе Србије, Срба као нације, и Српског Православља – расистички и клерикалан план који је заправо срж узурпације Европе.

Зашто нема анализа о Вокеру и његовим малтене истоветним поступцима у Салвадору, на пример познато преоблачење најамника који су убили монахиње?

Реакција би била ланчана – наказном психопатијом Вокера открила би се наказна психопатија и антисрпске завере, и наказна психопатија Европе у коју се учаурила наказна клерофилна психопатија Ватикана.

Зашто нема анализа о Вокеровим, па сходно томе и Холбруковим, а и везама генерала Веслија Кларка са Ватиканом – и утицаја, па чак и контроле Ватиканове контроле не само Усташтва већ и целокупног спровођења антисрпске и антиправославне мисије?

Истоветан бесмислености запрепашћују и у односу на Сребреницу – зашто се занемарују чињенице које су познате већ деценијама?

Како је уопште дошло до представљања јавности догађаја у Сребреници – онаквим какав је приказан?

И то не само у односу на лансирани број страдалих – него и у односу на Клинтоново одуговлачење – које de facto није због “Олује“ и геноцида Лике – него због тога да се обезбеде сви елементи представе – пре него што их Клинтон званично објави?

И најзад… зашто се занемарују договор Клинтона и Изетбеговића?
Зашто се занемарује учешће најмљених хрватских убица Диверзантског одреда?

Зашто када је зато да се све ове чињенице не би пробиле у јавност – Слободан Милошевић наводно “умро“?
Зато да у одбрани не би обелоданио баш ове две чињенице?

Једном речју, данашња одбрана Срба и Србије потпуно је закочена!

Закочена је пре свега инсталирањем петоколонашког антисрпског политичког система, настављањем мрцварења Срба не само одузимањем Косова, и не само узурпацијом Српске Цркве, него и садистичком деформацијом образовања у Србији, садистичком деформацијом медија и издавачке делатности, и садистичком деформацијом целокупне културологије!

И наравно, одбрана је потпуно закочена настављањем контроле над страним јавним мњењем – контроле садистичким извитоперавањем историје – зацртаним средином 1943. године.

Наше прећутно прихватање Унижења “Апостола Слободе“ јесте наше “Највеће Понижење“ – не толико Европа и Ватикан – колико наша сопствена индолентност према диктатури историје – јесте оно ћиме заиста срљамо у пропаст.

Покојни историчар, драги Милош Аћин-Коста, назвао је Дражу Михаиловића “Апостол Слободе“. А речи “Највеће Понижење“ изрекао је једини данашњи “Бранилац Косова“, Владика Артемије.

Иако Милошевим “Апостолом Слободе“ сматрам Равну Гору – јер су и Њен и Милошев благодатан Дух, били сачињен од Божије тежње за Истином, Правдом и Слободом – и без обзира на временске и образовне разлике – истим тим благодатним Духом сматрам и Дух “Браниоца Косова“, Владике Артемија – зато јер је сачињен од исте Божије благодати за Истином, Правдом и Слободом.

А жетеоцима жетве Божијег…

…памтимо драге Старограчане, молимо се за њих, и памтимо њихов аманет речима једне српске православке: