logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    604 пута прочитано    Датум: 18.07.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Prizren Да ли је у току претварање СПЦ од Цркве у надри-политиколошки Комитет?
Други део

Часлав М. Дамјановић, извор: ГРАНИЧАР, 08.07.2009

+++

Данашње лажно клеветање верника у отаџбини од стране Мајке Цркве – није засновано ни на каквом верском разлогу.

Истоветно некадашњој политичкој лажној клевети да је Српска Слободна Црква у избеглиштву расколничка – данашње лажно клеветање православних српских верника у отаџбини такође резултира искључиво из политичке антисрпске идеологије.
Част изузетцима.

Говорећи о Јереси, у првом наставку иронично је прафразирана изјава миљеника данашњих узурпатора наше Цркве, надлежног ”дежурног”, Џозефа Бајдена, да су ”Срби неписмени и дегенерици!” (ЦНН, 01/08/1993) Бајден jе у наведеној изјави лажно клеветаo некакву ”српску агресију” – а не Ватиканову – али, ироничним парафразирањем је у првом делу истакнуто да његова чувена изјава може пре да се односи на његов љубљени Ватикан, који га је и накљукао антисрпским лажима:

”фашистичко разбојништво у маршу!”

Очигледно је да су и некадашња и данашња физичка и политичка крвопролића Инквизиције, која је Ватикан лажно приказивао као некакве ”Верске ратове”, исто као што данас глобалистичку политичку агресивност лажно приказује као Хришћанско Васељенство – јесте заправо фашистичко разбојништво Свејереси:

Јер тај крвави Марш Свејереси уствари је Марш против Веровања у Бога.

У нашем случају, тај крвави Марш Свејереси комуниста у доба Патријарха Германа, данас се наставља истим разбојништвом, у истом фашистичком стилу, јер данашње ”Укидање Грачаничке Митрополије” – које заиста значи ”укидање Слободне Српске православне цркве” – јесте управо укидање Српске Православне Цркве.

Све оно што се догодило од пада Цркве под комунистички утицај – своди се заиста на безпоговорну чињеницу да су ”они који не верују у Бога укинули једину Српску Светосавску и једину Српску Православну Цркву”, и да тиме, као некад за комунисте – а данас за Ватикан – ”они који не верују у Бога настављају комунистички раскол!” (Псеудоним ”Жикица”, коментар на ”У одсуству команданта дужност врши каплар – Ћира”, 25/05/09. 02:45, Новинар.де)

И заиста, читамо да ”црни маг папске пропаганде у нас, Буловић, има одличне везе са влашћу” – пошто је власт петоколонашка очигледно је да не постоји никакав верски разлог за те ”одличне везе” – да је ”његов човек, епископ Јегарски Перић, на челу Радио-дифузне агенције, упркос свим канонимa” – очигледно је да не постоји никакав верски разлог за везу са пропагандом, а поготово не са лажном и антисрпском пропагандом – да ”Буловић већ годинама, захваљујући својим везама са влашћу, спречава Теолошки факултет (његову прћију) да буде избачен са Београдског Универзитета, иако многи његови предавачи и професори не испуњавају научне критеријуме за опстанак на Универзитету. Теолошки факултет добија акредитацију на ”лепе очи” (скривене иза тамних наочара) епископа бачког, који већ двадесет година не пише никакве научне радове, него се бави сплеткама и папофилском политиком, тако да се смушава и својим најближим сарадницима, попут Андреја Ћилерћића”, који је ”из Патријаршије, где је био Буловићев жбир, побегао у Немачку”, а ”сад га, на пољу пропаганде”, замењује ”Живица Туцић.” (Трајко Ћирић, Стари Београђанин, ”Борба за веру”, 05/06/09)

Иако јесте очигледно да мрцварење Теолошког факултета, ”сплетке” и папофилскa политикa” – није никакав верски посао – ипак, шта је разлог навођењу овог цитата?

Иако мотив написа можда може да изгледа и као резултат сујете, очигледно је да је писац итекако упознат са функционисањем централне црквене установе за теолошко васпитање. Испоставља се да у име Цркве васпитањем руководи Епископ Буловић. Такође се испоставља да је Епископу Буловићу као таквом преокупација сплетка, да надгледа пропаганду, да има жбире, и да се, уместо да пише теолошке научне списе, концентрисао на папофилску политику.

Према томе, када такве особине поседује особа која руководи надзором и уобличавањем теолошког образовања, произилази само један логичан закључак:

Теолошко васпитање није верско православно васпитање.

И што је још горе:

Тим такозваним теолошким васпитањем – доминира политика.

А што је најгоре:

Та доминација политике – иако по Канону Православља никаквој политици уопште нема места ни теолошком васпитању – подређена је идеолошкој мржњи наслеђеној из доба када је Мајком Црквом завладала Свејерес у доба Црквине слабости када је попустила под јармом комунистичке диктатуре.

Због свега тога не треба се ни чудити осионом понашању добре групе епископа и свештеника. Међутим, иако ће закључак оваквих девијантности бити истакнут ускоро, образложимо пре тога и још неке друге написе верника:
Свејерес Ватиканове Инквизиције против Православља, настављањем комунистичког разбојништва против Слободне Православне Цркве, доказује и цитирање интервјуа Радмиле Лончар са ”Грозним” – надимак који је у том напису пришивен Епископу Георгију. У том интервјуу, ”својевремено објављеном у Франкфуртским вестима”, а у којем тада ”није било ни помена о доброј вољи и уједињењу” – Епископ Георгије је ”са тешком мржњом и грозотом нападао поданике Новограчаничке митрополије”, оптужујући их ”расколницима” који се ”боре за материјална а не духовна добра!”

Осим очигледне и непобитне чињенице да су такве тврдње лажне, и да су изричито политичке, идеолошке и материјалистичке – још је трагичнија једна друга чињеница:

Такве тврдње уопште нису верске.
Према томе – нису нити црквене!

А та ”чудновата” истоветност са комунистичким лагањем, очитује се и на завршетку овог написа, цитираног са ”Православне трибине”, а потписаног псеудонимом ”Поносни Расколник”:

А данас ”тај исти Григорије кињи уједињење, заборављајући да уједињење које није потврђено вољом народа него се намеће од некакве саборске заједнице – не може никако бити уједињење” јер је ”као и оно уједињење “Братства и јединства”, које је било наметнуто са некакве пленумске седнице једне групице неодговорних” – наметнуто ”мимо изражене воље народа!”

Дакле… Новограчаничку митрополију, заправо стварну Православну Српску Цркву, која је на супрот наметнутој и неприродној политичко-идеолошкој девијацији настала из чисто верске потребе слободног исповедања и проповедања Вере и Веровања у Бога – данас ту стварну верску потребу напада члан СПЦ са ”са тешком мржњом и грозотом”!
Чак и поређење одлучивања недобудних узурпатора са некаквом ”пленумском седницом једне групице неодговорних” – заправо доказује не само настављање исте политичке мржње из доба комунизма, него такође и настављање исте усмерености склеротичне антисрпске пропаганде којом данас наставља да се бави здружена коалиција иностраних интереса, петоколонашке владе и власти, и најмљени антисрпски провокатори у које су се сада очито уврстили и наши најодговорнији црквени кадрови.

”Задужени за стање дрогиране младости.” (”Нема љубави ни тамо где се ради љубави скупљамо”, З.Д. Новинар.де, 17/06/09)

Иако је питање дрогирања српске младости већ само по себи нељудски трагично, ипак, није питање само ко су узурпатори задужени за дрогирану младост – питање је комлексније:
Kо су узурпатори задужени за дрогирану историју, за дрогирану садашњост, за дрогирану будућност, за дрогиране клевете, за дрогирану културу, за дрогирано васпитање, и најзад… ко су узурпатори задужени за дрогу која је грознија од свих осталих дрога – за дрогу која се зове Свејерес?

Можда je jедан од одговора шта је то што задужени узурпатори – не раде?
Не раде оно једино што веран послужитељ Цркве мора да ради:

”Корисници сатанског пакла развукли су моју душу, мој ум, мирноћу мог живота на комаде. Разбацали су те комаде на све стране. По тим комадима превртали су својим језицима и својим измишљеним осудама.” (”Нема љубави ни тамо где се ради љубави скупљамо”, З.Д. Новинар.де, 17/06/09)

То је оно што сваки православни верник, па чак и сваки онај ко верује у Бога, али поготово верски послужитељ Цркве – мора да појми:

Да док је заогрнут мантијом – да своју душу мора од Зла да спасава – сваког тренутка свог службовања!
Очигледно је да узурпатори наше Цркве то не чине.

А само онима који у Бога не верују – само таквима до верског духовног – уопште није стало!
Само таквима то не пада на памет… јер им и није потребно!

Зато да и даље цитирамо исти спис, јер иако се спис односи на родитеље, и наша Црква, ако је заиста Црква, а не послушник разбојништва – морала би да нам јесте родитељ:

”Када нас задеси проблем, у нашој души се таложи прљавштина тог проблема. Наступа хаос. Да би се хаоса ослободили морамо сву ту прљавштину да избацимо.” (Исто)

После пада у Свејерес за време комунизма – иако је политички режим промењен – наша Црква то није учинила!
Напротив – групица црквених послужитеља, које је Свејерес залудила – настављају да изигравају ”пленум неодговорних” – настављају ”прљавштину хаоса” пада, слабости и издаје Цркве – настављају да данашњим ”разбојничким” узурпирањем власти над Црквом… да по туђем налогу, настављају да од Цркве праве лакрдију…
…иако, како тврде верници – јесте знано:

”Ни апостол, ни анђео с неба, ни ма који човек, није господар вере, да би био властан да се договара и усаглашава о вери. Једини начин да се успостави верско јединство јесте обраћање православљу и вери православној.” (Жељко Которанин, ”Екуменска повеља – Свето предање о њој”, ”Борба за веру”, 12/06/09)

На супрот овом тужном паду Мајке Цркве у Свејерес за време комунизма, и насупрот чињеници да је општа послератна ситуација била натопљена набојем политичких лажи и сакривањем историјске истине – Слободна Српска Црква у избеглиштву учинила је оно за шта тада, исто као ни данас, Мајка Црква нема снаге – успоставила је ”верско јединство обраћањем православљу и вери православној”!

Због тог помањкања сопствене снаге, због пада под Свејерес, Мајка Црква је та која је заиста отишла у раскол!
И баш зато – зато да би прикрила своју сопствену Јерес – Мајка Црква је тада лажно оклеветала Слободну Цркву – као да је Слободна Црква раскољничка.

И уместо да данас из себе ”избаци прљавштину хаоса” насталог због сопственог пада у Свејерес – данашњим укидањем Српске Слободне Цркве – узурпирана Мајка Црква безпоговорно доказује да је, настављајући сопствену слабост – заправо она та која заиста наставља не само Раскол – него да наставља свој Раскол – и да наставља своју Јерес.

И баш због тога, уместо бављења послужитељским верским послом, како би требало да делују они који су заогрнути мантијом и који у Бога верују, пензионисани Епископ Атанасије, у свом поменутом спису, прикривајући се чак иза аве Јустина, позивајући се такорећи лакрдијашки на некакве ”овогодишње сложне, једнодушне одлуке свега Архијерејског Сабора” – наставља сомнабулном фразеологијом,:

”Није ни било, а сада поготову нема никаквог озбиљног црквеног, православног, ни српског, разлога да се досадашње привремено стање несаједињења – под једним Епископом на једном простору – даље продужава. Свако ко би доводио у питање еклисиолошку, црквоградитељску ваљаност овакве одлуке нашег овогодишњег Сабора, само би пројављивао своје ситне, ускогруде, личне или групашке малодушности и себичности, нехришћанске и антицрквене нетрпељивости и, у крајњем случају, цркворазорне братомржње. Душегубни раскол, како је са плачем и молитвеним вапајима говорио Свети Ава Јустин, раскол који је доносио тровање и потоп душа једноверне и једнокрвне браће, престао је, окончан је, и не смеју претрајавати никакви рецидиви његови.” (Епископ Атанасије, ”И сагласно славимо Свесветога Духа!”, ”На дан Свете Педесетице”, 2009)

Није тачно да није ”није ни било”, нити да ”сада поготову нема никаквог озбиљног црквеног, православног, ни српског, разлога” за ”некадашњи раскол”, јер, пре свега – разлог је био:

Веровања у Бога – против – неверовања у Бога! И тај разлог није се данас ни за длаку променио!

Сходно томе – разлог је био јеретичка ”цркворазорна” политичка ”братомржња” коју су водили тадашња комунистичка диктатура, београдска Патријаршија, злочиначке политичке манипулације Ватикана и Запада, и, осим комунистичких провокатора и жбира, чак и добар део некадашњих сарадника окупатора из Другог светског рата.
Та политичка ”цркворазорност” идеолошке ”братомржње” – то је баш оно што узурпатори Вере и Цркве данас настављају:

Манипулишу стварним ”потопом душа” православних верника који верују у Бога!
Манипулишу ”потопом душа” који су они верницима намерно наметнули – истим политичко-пропагандним ”потопом” сукобљености са некаквом наводно ”сестринском” и наводно ”једноверном браћом” – исто као што су за време комунизма издајнике и невернике лансирали као некакву наводну ”једнокрвну браћу”!
Тужно је, и наравно неопростиво, када један црквени послужитељ манипулише Истином… поготово када Истину обмањује истоветно агитаторима стила Наташе Кандић или Соње Бисерко, пропагирајући политички, заправо идеолошки ”рецидив” лажи и мржње… као некакав наводно ”верски доказ” своје тезе.

Свејерес јесте Свејерес и тачка! Раскол није ”престао”!

Данас раскол наставља иста Јерес, истом оном браћом, која нису била, нити су данас – ”једноверни и једноокрвни” – јер и данас ”претрајавају” оданост политичкој и јеретичкој проданости анти-Божијим ”рецидивима”.

Пошто ”душегубни раскол” заиста јесте био дело политичке а не верске ”ускогруде, групашке малодушности и себичности” београдске Патријаршије пале под утицај тадашњег комунистичког наказног и нарученог анти-Божијег ”Вјерују” – нису ”нехришћанске и антицрквене нетрпељивости”, како тврди Епископ Атанасије, никакво верско ”пројављивање” оних који су у избеглиштву наставили да верују у Бога – него ”пројављивање” политичких и идеолошких манипулатора и узурпатора Цркве, којима је циљ – данас као и јуче – да кријући се иза фразеолошког ”рецидива” ”цркворазорне братомржње” – затрују душе и духовност верника, ”комитетски” их терујући да ”изађу” из некаквих ”наших уских националних оквира” и оскрнаве своју Веру и Бога – како је заиста ”са плачем и молитвеним вапајима говорио Свети Ава Јустин”, кога Епископ Атанасије нема права чак ни да цитира – и да тако, у поново наметнутом ”душегубном расколу”, и Вера, и Веровање у Бога, и Српска Божија духовност – занавек утону у ”сестринску” Свејерес.

Нема бољег примера од ”Саопштења за јавност СПЦ о бившем епископу Дамаскину Давидовићу”, у којем се дословце каже да је званичном пресудом ”исти брисан са листе Епископа Српске Православне Цркве” и ” лишен епископског чина због свог неканонског деловања, гажења одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, клеветања Патријарха” и – ”отпадништва од своје Цркве и приступања расколничким заједницама.” (Интернет Вести СПЦ, 12/01/05)

Речи Владике Дамаскина, ”Српска Православна Црква је те 1963. на жалост стала уз Тита и тако свесно направила раскол” (Владика Дамаскин, ”Грб и Печат Србске истинске Православне Цркве”), доказују да пошто су епископи Божије слуге задужени да проповедају љубав према Богу и правом веровању – онда је Свејерес рашчинила онога ко изразито предњачи у томе, јер Владика Дамаскин је искрени православац који изнад свега који презире јерес. Бити Владика стварне Православне Цркве, бити Владика Цркве створене од оних који заиста верују у Бога, бити Владика верске а не политичке Цркве – није то никакво отпадништво:

Слободна Црква била je стварна Црква!

Мајка Црква је у доба комунистичке диктатуре отишла у комитетску Свејерес и тиме и постала заправо – ”заједница”!

И нажалост… остала je ”заједница” и данас:

Јер ”папофилско политиковање” какво се данас поучава као некаква скарадна веронаука, јесте по поруџбини Ватикана – а Ватикан заиста јесте политикантска ”заједница” – заправо ”Установа” глобалне Инквизиције.
Зато те ”рецидиве”, заправо то неверовање у Бога, данас једини поштују оне наводне ”националне” скупине које у сваком мутном лове сопствене политикантске циљеве, тврдећи да је у општој националној пропасти, у којој је њихов средњи пут наводно једини спас – ”остала само Српска православна црква, као национална установа која једина функционише на нивоу глобалног Српства и не престаје да врши своју духовну и националну мисију” – а, уистину, својим додворавањем заправо сервирају ”експертску” лаж Свејереси – да некакво ”глобално Српство” наводно преживљава благодарећи Цркви – иако је Црква, баш исто као и нација, па чак исто као и национални интегритет као такав, и чак исто као и суштинска верска духовност – баш због узурпираности наше Цркве – данас суочена са ликвидацијом!

”Што смо примили то вам и предајемо”(Старац Јефрем Катунакијски)

Читам у искреном писму крагујевачких верника једноставну мисао да ”прекинути нит предања” – значи ”пут пропасти”! (Законоправило Свети Сава, Крагујевац) И схватам из тога да њихово Веровање у Бога није никакав ”рецидив” Епископа Атанасија, нити Наташиноg лупетањa:

Верују Верници Законоправила у Бога. Не само са љубављу – верују са огромном одговорношћу и врло озбиљном оданошћу, напајајући своју духовност мудрошћу староставном. И схватам тако… њихово Веровање у Бога заправо и јесте Српска Духовност, и…
…и дивим им се.

А у НИН-у прочитам ”експертско” упозорење ”Цркве”:

”Само ако се Европа, у коју ми хоћемо да се интегришемо, врати тој радости коју само Бог даје роду људскоме – само та Европа има смисла. А онда има смисла и наша интеграција о којој данас говоримо. Али, интегрисати се у Европу, која је све више Европа без Бога, чији устав избегава да запише да се она темељи на хришћанским вриједностима, то значи губити свој компас, свој мир духовни, свој смисао, значи одрећи се свега онога на чему је саграђено све што јесмо и што имамо кроз нашу историју.” (Јован Јањић, ”Синод и Европа”, НИН, 04/05/09)

Као што се дивим нашим законоправилашима, и као што им верујем – тако не верујем у ову изјаву митрополита Амфилохија, јер… ”у срцима” пленумских експерата, као ни у њиховим делима, како би рекли верни ”Законоправилаши” – ”не обитава Дух Свети него горди дух овог света”, јер… ”скуп таквих истомишљеника није Црква Божија него синагога Сатанина.” (”Законоправило Свети Сава”, Крагујевац) И питам се, да ли баш због тога, како нас опањка Џозеф Бајден, можда и јесмо ”дегенерици”?

Jер… зар не, па само ”дегенерици” су ”ћути и кушуј”?

Дегенерици чак и не примећују да је дубока српска духовност, и њена типично српска орбита дубоке моралне одговорности према Божијем – и за Божије – стављен у лажну каљугу ”политички кужног” – а на пример овакав НИН-ов ”спектакл” намеће нам се као некаква ”част” ”политичке исправности” – ”част” ”ненационалнa”, ”наднационалнa”, ”савременa”, и наравски ”глобална” – ”ћути” – ”кушуј” – ”куњај” – дегенерицима благословена Бајденова ”част”.

Шехерезадино ”Слепо црево”

Исус изабра ученике да наставе Његово учење, да шире Његову Реч. Реч Божију… схватање речи Његових и чина Његовог време и простор нашег живота трансформиса у радост… ж

Како?
Да љубав Господа узвраћамо љубављу Господа.
А шта се догодило?

Данас нам каже онај што ”узалуд лепо збори али лоше твори…” да је то слепо црево. И… па баш то се и догоди – слабашним плиткоумнима догоди се Шехерезада:

Или добро лажи или ти оде глава на тацну…
Трљанац… па то ти је:

Изметоше слабашни себе у Инквизитора:

Одлука Инквизиторова извршна!

Зашто?
Зато што Инквизитор информацију поседује!

Онда инквизира на основу инстикта.
Ако мрзи – Инквизитор убије!
Убије а каже убио у име љубави…

А Исус нам љубав дао да инстинкт убиства у љубав преточимо… зар не?
Узмимо за пример само Аустралију… Синод наш насушни инстинкт убиства благосиља, па чак тај мућак и наручује.
Баш као Инквизитор… искључио слободно проверавање и утврђивање веродостојности чињенице!
Алал му Феруз Паша… и бројаница.
Али шта значи – то?

Ко живи без моралне објективности?
Eгзекутор!
А Егзекутор живи без Бога!

Једина светлост коју је Инквизитор икад сагледао… јесте прст на обарачу. Зато групица данашњих политичких охолих узурпатора наше Цркве нису ”искусни духовни пастири” којима верни народ може да ”исповеди своја сагрешења” – зато јер је данас врло мали број духовних пастира ”спреман да завири у својa срцa, и сузама покајања очисти греховну прљавштину која се ту наталожила”. Такве лажне духовнике одвојене од духовности, њихова сопствена слабост и Свејерс спречавају да схвате оно што схвата духовност верног народа – зато су немоћни да им срце постане ”чисто станиште Духа Светога и свих оних дарова које Он собом носи.” (Парафразирано из написа Славица Чембић ”Мироточиви Благослов”, Новинар.де, 27/06/09,)
Та слабост звана је Шехерезада. А Шехерезада је Јерес.
Та Свејерес, која се не одбацује – наметнута је чак и као надри-теолошко образовање.
Зато се и не треба чудити да узурпатори у Бога не верују.

Због хуле…
Од Синдикалаца до Свејереси

Некад, у давном одрастању, углавном на Ади, кришом смо тадашње праоце експерата потсмешљиво зивкали ”синдикалцима”. Пошто је Правилност била бити члан Партије – ”синдикалци” су били чланови Партије! Сходно томе, били су експерти:

Пошто су били чланови партије – знали су све боље од нас.
Црквено Правило није смишљено да верујемо у то Правило.

Црквено Правило је смишљено да држи црквене послужитеље на правом путу. Којем? Да помогну слободној верниковој души и слободном овоземаљском животу слободан развој Веровања у Бога и слободну моралну одговорност, одговорну савест, и правду и правдољубивост – не скрећући са Божијег узаног пута.
А данас?

Данас баш као у ЕУ! Наравно, иако не сме да се каже, баш као и у комунизму:

Црквени послужитељи натерују нас да уместо у Бога – верујемо у Администрацију… у политичку експертизу… у пленум… јер пленумом Ђидо царива… Као у Ватиканској установи, баш као и код ”синдикалаца” – Црква је претворена у Пленумски Правилник у који нас се натерује да верујемо – уместо да верујемо у Бога.
Зато поново наводим наше духовне Православце које разбојничко Правило ”Ја сам власт” оклевета за расколнике – ево прво једне искрене Хришћанке:

”Варамо себе и оног поред себе, а истина живота нам говори да Бога не можемо да преваримо, али ми и даље тежимо да преваранти будемо!” А Бог… ”није ничију сузу згазио, није ничији вапај заобишао, није ничији труд обезвреднио…свака мука ка Богу подигнута, од Бог нам је кроз помоћ враћена.” (”Нема љубави ни тамо где се ради љубави скупљамо”, З.Д. Новинар.де, 17/06/09)

Заиста, духовност искрених Хришћана дијаметрално се разликује од ”синдикалаца”:

”Папизам je извор јереси и заблуда; учење о исхођењу Светога Духа и од Сина, супротно је свему што је сам Христос учио о Светоме Духу. Папизам је јерес, јер је произвео мноштво других заблуда, као што су примат и непогрешивост Папе, употреба бесквасних хлебова, учење о чистилишту, о безгрешном зачећу Богородице, о створеној благодати, о куповини опроштаја грехова (индулгенције); изменио је читаво учење и праксу Крштења, Миропомазања, Божанске Евхаристије и других светих тајни и претворио Цркву у световну државу.”

”Папе су јеретици.”

”Немају апостолско прејемство, пошто немају веру Апостола и Отаца. Из тог разлога са сваким од тих Папа не само да немамо заједницу, него га и јеретиком називамо.”

”Због хуле…”
”Зато Духа Светога у њима нема, и ничега духовнога у њима и све је ново и измењено код њих и мимо Божанскога предања.” (Исповедање вере против Екуменизма, Сабрање Православних Свештеника и Монаха, Април 2009)
Узурпацију некадашњих партијских ”синдикалаца” и данашњих европских и црквених партијских администратора карактерише једно те исто:

Јерес.

Ту трагичну лакрдију још понајбоље описује пеннзионисани епископ Атанасије у његовом спису којим је започето ово размишљање:

”Дијаспора нас је у новије време подсетила, и на свој начин присилила, да не заборавимо битну мисију Православља у савременом свету, а то је могуће само кроз излажење из наших уских националних оквира у којима нам прети опасност изолације. Дијаспора на Западу је била и још увек остаје мисионарско подручје Православља. Посебно је Северна и Јужна Америка још увек мисионарски простор.” (Епископ Атанасије, ”И сагласно славимо Свесветога Духа!” ”На дан Свете Педесетице”, 2009)

Дијаспора, заправо Слободна Српска Црква у избеглиштву, јесте заиста и ”потсетила” и ”присилила” Мајку Цркву – али не ни на какву ”мисију у савременом свету” – Српска Слободна Црква у избеглиштву ”потсетила” је и ”присилила” расколничке јеретике Мајке Цркве само на суштине:

Веровање у Бога је суштина Православља!
Та суштина је вечита!
Као таква, та суштина не мења се никаквим условностима такозваног савременог света.
А јеретици?
Јеретици то ни до данас не схватају.

Не схватају зато, јер су, уместо Веровању у Бога – подредили себе Ватикановом политичком разбојништву – Ватикан их је опсенио политичком манипулацијом Свејереси да је наводно нужно некакво ”решење” – да је то ”решење” наводно ”избегавање” некакве ”изолације” – да се то ”избегавање” може постићи искључиво некаквим ”излажењем” из некаквих наводно ”наших уских” наводно ”националних оквира”.

”Излажење из наших уских националних оквира” – осим што искључиво значи ликвидацију Православља и Светосавља – значи такође и – ликвидацију Веровања у Бога.

Мудрост Старца Јефрема Катунакијског: ”Што примисмо – то вам и предајемо”

Слободна Српска Црква у избеглиштву није била политички потез.
Слободна Српска Црква у избеглиштву била је одлучност дубоке српске православне духовности да слободно, достојанствено, и искрено исповеда и проповеда радост својег веровања у Бога.

Сви тадашњи потези Мајке Цркве, пале у јерес под притиском комунистичке диктатуре, укључујући и лажну клевету да је Слободна Српска Црква расколничка – резултаирали су искључиво из накарадних политичко-идеолошких побуда.

Данашњу ликвидацију Слободне Српске Цркве Мајка Црква такође није засновала ни на каквом верском разлогу.
Напротив, недавно укидање Слободне Цркве Сабор и Синод засновали су на политичко-идеолошкој мржњи, наслеђеној од комуниста и усташа, која је данас организована од стране ватиканових и других иностраних антисрпских и антиправославних интереса.

Данашње лажно клеветање верника у отаџбини – од стране Синода – такође није засновано ни на каквом верском разлогу. Истоветно некадашњој политичкој лажној клевети да је Српска Слободна Црква у избеглиштву расколничка – данашње лажно клеветање православних српских верника у отаџбини такође резултира искључиво из политичке надојености антисрпском идеологијом.

Циљ данашњег политичко-идеолошког прогањања верника у отаџбини и избеглиштву усмерен је на ликвидацију Светосавља.

Циљ ликвидације Светосавља усмерен је на ликвидацију Православља.
Циљ ликвидације Православља усмерен је на ликвидацију веровања у Бога.
Очигледно је да такав паклени рад обављају они који не верују у Бога.
Част изузетцима.


Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo