Za ljude ovog kraja svaka naredna godina, kako kažu, ne donosi ništa novo. Neki bi se usudili da kažu , ništa dobro.
+++
Meštani ovog sela još uvek su okupirani bolom koji ih pritiska kao teško breme, jer zločinci koji su pobili njihove najmilije nikada nisu izvedeni pred lice pravde.Svake godine 30. juna brežanci se okupljaju u centru sela gde se nalazi spomenik podignut u znak sećanja na stradale tokom napada od strane Bošnjaka 1992. godine.
U trenucima dok sveštenik čita molitve za duše stradalih možete čuti uzdahe i plač srpskih majki koje oplakuju svoje sinove, kćeri, muževe, braću i sve one koji su pogubljeni tog dana. Mnogima od njih je jako teško da pričaju o tim događajima jer su sećanja još uvek uvek sveža i bolna. Oni koji su spremni da kažu neku reč jasno i nedvosmisleno upućuju reči kritike i tadašnjim srpskim vlastima jer su meštani nekoliko meseci dobijali obećanja da će pomoć stići i da će biti evakuisani.
Taj nedostatak empatije i razumevanja iskoristili su njihove komšije Bošnjaci da napadnu bespomoćno selo koje je bilo pod opsadom od početka aprila. Za razliku od Srba, Bošnjaci su bili daleko organizovaniji. Oni nisu gubili vreme i 30. juna 1992. godine u 5 časova ujutru započeli su organizovani napad na selo. Dejstvovali su skoro iz svih pravaca kako bi se smanjila mogućnost da i jedna srpska glava bude sačuvana. Žene i deca pokušali su da sačuvaju svoje živote bežeći u šumu a starije stanovništvo i muške glave ostali su na svojim ognjištima u pokušaju da odbrane svoje kuće od bošnjačkog zuluma. Na žalost svi oni koji nisu uspeli da pobegnu bili su ubijeni na kućnom pragu, uključujući i stare osobe od kojih su neki imali i preko 80 godina. Valjda su i oni bili ozbiljna pretnja za razularene bošnjačke horde.
Pošto su deo stanovništva pobili, Bošnjaci su većinu srpskih kuća zapalili. I kao da ni to nije bilo dovoljno, pa su svoju mržnju iskazali na najnecivilizovaniji način, skrnavljenjem srpskih grobova. Valjda je to bio jedini način da se pokaže adekvatan stepen mržnje prema dojučerašnjim komšijama. Jedan od meštana nam kaže da je bio prinđen da zameni očevu sliku na nadgrobnom spomeniku jer su Bošnjaci oskrnavili sliku, tako što su na mestu gde se nalaze oči napravili dve rupe. Drugi nam kaže da su neki grobovi bili čak otkopani, verovatno su očekivali da će pronaći nešto značajno u tim grobnicama. Do danas meštani su uspeli da obnove znatan broj nadgrobnih ploča. Drugi deo još nosi tragove nasilja , što se može videti i na fotografijama.
Punih 9 meseci preživeli meštani nisu mogli da se vrate i pokopaju svoje najbliže. Tela njihovih sinova ležala su sve vreme razbacana po selu, prepuštena životinjama da raznose ostatke tela. Majke Brežana imale su samo jedan cilj, da se što pre vrate u selo i pokupe kosti svojih sinova i da ih pokopaju na pristojan i dostojanstven način. Obzirom da su kosti bile razbacane na nekoliko lokaliteta i obrasle gustim rastinjem , skoro svaki put kada bi se vratile na mesto pogubljenja da zapale sveće, pronašle bi po neku kost. Sve te kosti skupljene su i pokopane na jednom mestu.
Na nekim telima, kako same kažu zatekle su i tragove paljenja. Očigledno da nije bilo dovoljno ubiti čoveka , trebalo je na mrtvom telu ostaviti i svoj lični pečat.
Danas selo Brežani ima jedva 50 žitelja. Nekada ih je bilo više od 200. Oni koji su preživeli ratne strahote u značajnom procentu našli su utočište u nekim drugim okolnim mestima ili u Srbiji. Oni koji su ostali veruju da će pravda ipak stići one koji su na najsvirepiji način ubili njihove najmilije na njihovim ognjištima, popalili njihove domove i oskrnavili spomenike njihovih predaka.
Да би сте послали коментар морате бити улоговани