Вести

Na mestu današnjeg mauzoleja, gde počivaju kosti srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata, bio je logor koji je, kako se veruje, inspirisao vođu nacista da gradi fabrike smrti.

+++

U Jindrihovicama, nedaleko od Karlovih Vari u Češkoj, u drugom najvećem mauzoleju srpskih vojnika stradalih u Prvom svetskom ratu, pored 7.100 kovčega sa posmrtnim ostacima srpskih ratnika, umorenih glađu, bolešću i iscrpljujućim fizičkim radom, održano je, u okviru nedavnih vidovdanskih svečanosti, opelo zahvalnosti. Liturgiju je služio mitropolit praški i vladika čeških i slovačkih zemalja, arhiepiskop Hristifor.

U mauzoleju, za koji malo naših ljudi u otadžbini zna, iako su Jindrihovice posle Zejtinlika najveće pogrebište preminulih srpskih ratnika, sahranjene su kosti i 186 ruskih vojnika koji su, kao i naši ratnici, u toku Prvog svetskog rata dopali u austro-ugarsko zatočeništvo i prebačeni u Jindrihovice daleko od glavnog fronta.

Brojni Srbi koji žive u Češkoj i susednoj Nemačkoj, od čije je granice ovo stratište Srba udaljeno svega desetak kilometara, u prisustvu češkog, srpskog i ruskog pravoslavnog sveštenstva, hrišćanskom molitvom želeli su da, uz poštu sahranjenim, podsete Evropu na istorijsku činjenicu da su srpski vojnici ginuli i stradali i pobeđivali, zajedno sa saveznicima na širokom evropskom oslobodilačkom frontu.

Mauzolej čuva dijaspora

Mauzolej je podignut 1932. godine, adaptacijom velikog vodnog rezervoara, uz radikalne arhitektonske zahvata domaćih neimara. Na spomen-ploči brojnih donatora na zidovima mauzoleja piše da je velika spomen-grobnica u Jindrihovicama podignuta povodom desetogodišnjice vladavine kralja Aleksandra. Mauzolej sada čuvaju i održavaju članovi srpske dijaspore koji žive u obližnjim Karlovim Varima, koje predvodi karlovarski privrednik, srpski patriota, Dejan Ranđelović.

Želeli su da podsete da su srpski vojnici ratovali na pobedničkoj strani braneći Evropu od „crno-žutog“ terora, a da sada, apsurdno, njihovi potomci moraju dokazivati da je i Srbija deo te, nove, Evrope.

Na tu činjenicu, odajući poštu stradalnicima, na komemorativnom skupu, podsetio je i srpski ambasador u Češkoj Republici Vladimir Vereš, rečima da se srpski narod u dalekoj kosovskoj istoriji žrtvovao za dobro Evrope, a u poslednja oba svetska rata, braneći evropske i svetske prostore, imao posle Francuske i Poljske najveći broj vojnih i civilnih žrtava.

Ovih 7.100 Srba čije kosti leže u mauzoleju „Jindrihovice“, bili su zatočenici specijalno podignutog astro-ugarskog koncentracionog logora, sa improvizovanim drvenim barakama, natrpanim zatočenicima, ograđenim žicom i udvojenim stražama sa logorskih osmatračnica koji je, kako istoričari veruju „inspirisao“ projektante, kasnijih, Hitlerovih logora smrti, da po tom uzoru grade najveća stratišta kao što su ona u Osvjenćimu, Dahauu, Mauthauzenu i niz drugih. Logor Jindrihovice i režim u njemu bio je, neka vrsta, generalne probe za ono što će se dešavati dvadesetak godina kasnije.
Ovde u logoru srpskih zatočenika uslovi života bili su neljudski, zarobljenici su terani na najteže poslove, izgladneli, izmučeni, oboleli od tifusa. Listom su umirali, a da njihovi austro-ugarski dželati nisu morali da se plaše osude za povredu običaja rata i neljudsko postupanje sa zarobljenicima. Oni ih, eto, nisu direktno ubijali, već su ratnici umirali „slučajno“ inficirani tifusom, prethodno izmoreni ratnim operacijama vođenim protiv carske vojske!

Zasluge Tomaša Masarika

Sve aktivnosti oko podizanja mauzoleja i sakupljanja kostiju srpskih stradalnika, izvođene su uz podršku tadašnje češke vlade i predsednika Tomaša Masarika, velikog prijatelja srpskog naroda i ličnog prijatelja kralja Aleksandra, koji nije zaboravio da se, u toku svog višegodišnjeg, predratnog, ilegalnog rada protiv Austro-Ugarske, uspešno krio od progona sa pasošem Srbije u džepu!

Srpski logoraši sahranjivani su na mestima njihovog umiranja, na gradilištima širom današnje Češke i Slovačke, zbog čega su njihove kosti, u toku podizanja mauzoleja, sakupljali na širokom prostoru, nakon rata formirane samostalne Čehoslovačke.

Pored vojnih zarobljenika u logoru su stradali i brojni civili koje je astro-ugarski režim hapsio na našim prostorima, okupiranim od crno-žute monarhije, pod optužbom da su, svaki na svoj način, pomagali „terorističke aktivnosti“ mladobosanaca.

Na vidovdanskom komemorativnom skupu u Jindrihovicama, pored pomenutog kazivanja srpskog ambasadora u Pragu Vladimira Vereša, brojnim prisutnim srpskim i ruskim građanima i sveštenicima, nakon liturgije, koju je vodio uz asistenciju srpsko-pravoslavnog sveštenika u Češkoj Srđana Jablanovića, obratio se arhiepiskop čeških zemalja i Slovačke, vladika Hristifor.

On je i ovaj put, kao i u jednom ekskluzivnom intervjuu „Vestima“, uz ostalo, uputio apel pravoslavnim velikodostojnicima širom sveta, da nijednog trenutka ne zaborave da je na Kosovu i Metohiji ugrožena neprocenjiva duhovna baština ne samo srpskog već i svetskog pravoslavlja, i da su svi obavezni da pomognu Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi u naporima da ih štiti i zaštiti. Na takvu solidarnost obavezuju i kosti umorenih ratnika u Jindrihovicama, koji su na početku proteklog veka branili i tada ugroženu srpsku slobodu i oko kojih smo se okupili.

Inače, arhiepiskop Hristifor posetio je niz srpskih manastira na Kosovu i Metohiji u vreme njihovog najvećeg razaranja, da bi, nakon toga, na skupu velikodostojnika pravoslavnih crkvi iz celog sveta u Pragu, „referisao“ o tragediji koju je video na vlastite oči.

Priznanja za junaštvo srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu stizala su, još dok je rat trajao, sa svih strana sveta, od znanih naučnika do najvećih vojnih i političkih autoriteta. One najlepše, najiskrenije, mada to u ovim godinama i u ovom vremenu, zvuči apsurdno, došle su od tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država Tomasa Vudroa Vilsona, povodom četvrte godišnjice početka Prvog svetskog rata.

Te reči priznanja ratnog američkog predsednika, citirane i u publikaciji „Jindrihovice“ koju je, povodom obnavljanja Mauzoleja, pre desetak godina, izdala jugoslovenska ambasada u Pragu, u malo čemu se razlikuju od, ovih dana izgovorenih, reči srpskog ambasadora Vereša, češkog vladike Hristifora ili srpsko-pravoslavnog sveštenika Jablanovića, nad posmrtnim ostacima srpskih ratnika u malom češkom pograničnom mestu.

„Blago onom narodu koji ima takve vojnike kao što su srpski vojnici. Srpski narod, zbog toga, ne treba de se boji za svoju budućnost“, rekao je američki predsednik Vudro Vilson i dodao da ono što su srpski ratnici učinili doprinoseći pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu „ne sme ostati nenagrađeno“!

Oni kojima je u Jindrihovicama služeno opelo tu nagradu nisu dočekali, ali ni oni koji su preživeli ničim nisu nagrađeni, kao ni njihova zemlja Srbija. U sledu istorijskih događanja, u vreme Vilsonovih (zna se kojih), naslednika, štaviše, dogodilo se sasvim obrnuto!

Trobojka na Beloj kući

Pod ovim naslovom list „Politika“ podsetio je na reakcije američkog predsednika Tomasa Vudroa Vilsona na četvrtu godišnjicu objave rata Astro-Ugarske Srbiji 28. jula 1914. godine i njegove naredbe da se na Beloj kući i najznačajnijim američkim institucijama u Vašingtonu, istakne zastava herojske Srbije. Tom prilikom je Vilson je izdao „Proglas narodu Sjedinjenih Američkih Država“ u kojem se, između ostalog,kaže:

„U nedelju 28. jula pada četvrta godišnjica od dana kada je narod srpski, objavom rata od strane Austro-Ugarske 1914. godine bio prisiljen da brani svoju zemlju i svoja ognjišta ugrožene od strane neprijatelja, spremnog da ga uništi. Taj plemeniti narod je odgovorio. Čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama deset puta većim i jačim od njegove vojne moći i broja stanovništva. Tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su prisiljeni da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovidomovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. NJihova ljubav prema slobodi ostala je neizmenjena“.

LJ. JAKŠI; VESTI, 11.07.2009

+++

Spomen-kosturnica srpskih boraca u Češkoj

Očuvanje srpske istorije u Jindrihovicama

Davno je Njegoš zapisao da „pokoljenja djela sude“.

Nažalost, i mi, Srbi ovog doba, skloni smo da potpuno zaboravimo mučeništvo i žrtvovanje naših predaka. Jedan od takvih velikih spomenika srpske istorije, o kome se vrlo malo zna, jesu Jindrihovice u Češkoj. Zvanična srpska istorija skoro da ih i ne pominje, osim malog broja široj javnosti nepoznatih izvora. Podaci govore da je na tom mestu stradalo oko 7100 Srba! Po prvi put je ove godine u Jindrihovicama obeležen Vidovdan u prisustvu većeg broja naših ljudi i srpskog ambasadora za Republiku Češku. Svetu Liturgiju služili su otac Srđan, starešina Srpske pravoslavne crkve u Češkoj i ruski sveštenici.

JINDRIHOVICE

Jindrihovice su malo mesto u zapadnom delu Češke, na samoj granici sa Nemačkom, 25 km udaljeno od čuvene banje Karlove Vari. U ovom mestu je za vreme Prvog svetskog rata bio najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske. Kroz logor je prošlo oko 40 000 zarobljenika. Za razliku od ostalih austrougarskih logora koji su bili jednonacionalni, u Jindrihovice su dovođeni najviše Srbi, mada je bilo i Rusa, Italijana, Poljaka, Litvanaca i Rumuna. Međutim, samo su Srbi ovde, pored vojnika, imali i svoje civile.

Srbi su odvođeni u periodu od 1914. do 1918. godine. Vojnici su bili zarobljavani na ratištu, potom železnicom transportovani do Logora, dok je običan narod austrougarska vojska odvodila u pohodu po Srbiji. Zarobljenika je bilo iz svih krajeva Srbije, a najviše iz Šumadije i Valjevskog kraja. Do samog logora su morali da pešače 30 km. Inače, težak život u Logoru podrazumevao je i svakodnevni rad u kamenolomu, na izgradnji puteva, mostova i hemijske fabrike u Sokolovu, udaljenom 30 km, koji su se prelazili peške. Uz sve to, zarobljenici su iscrpljivani slabom ishranom, nemogućnošću lečenja od tuberkuloze i tifusa i krajnje nehigijenskim uslovima života. Najstariji srpski civil koji je ovde umro imao je 92 godine i bio je pravoslavni sveštenik, dok je najmlađi koji je ovde stradao imao samo 8 godina i bio unuk pomenutog sveštenika. U ovom logoru kratko vreme je bio zarobljen i Dimitrije Tucović, ali su ga španski socijalisti, uz pomoć Crvenog krsta, ubrzo oslobodili.

Interesantno je da je u Jindrihovicama bilo i sedište aristokratske porodice Nostic (loza Habzburga, prim. aut.), koja je tu bila nastanjena od kraja 15. veka do 1948. godine, kada su im komunisti oduzeli zemlju i proterali ih u Austriju. Ovaj podatak indirektno ima vezu sa tokom srpske istorije. Naime, ubrzo nakon atentata Gavrila Principa na princa Ferdinanda, najstarije dete i jedina kći Ferdinandova, Sofija, udala se u za jednog od Nostica i započela život u Jindrihovicama. Postoje dve verzije priče o razlozima njenog dolaska u Jindrihovice – prva da je želela da sve vreme gleda kako pati i umire „narod koji joj je ubio oca“, a druga da je jednostavno želela da živi u zamku svog muža. Danas njihov potomak bezuspešno pokušava da vrati porodični zamak.

Na ovom mestu je, za vreme Prvog svetskog rata, izgrađen rezervoar za vodu, ali je taj komad zemljišta, posle rata, češki predsednik Masarik poklonio kralju Aleksandru, da posluži kao kosturnica u koju će se preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika i civila. Godine 1926. kraljica Marija je organizovala eshumaciju posmrtnih ostataka iz cele zapadne Češke, kako bi bili sakupljeni na jednom mestu. Tako se u Kosturnici danas nalaze ostaci 7100 Srba i 64 Rusa. U samom Logoru umrlo je oko 3 000 Srba, od kojih su ostaci njih 1 400 preneti u Kosturnicu, dok su posmrtni ostaci 1 600 zarobljenika ostali na obližnjem vojničkom groblju.

OBELEŽAVANjE VIDOVDANA

Od Drugog svetskog rata, pa do pre trinaest godina, Liturgija na ovom svetom mestu ni jednom nije služena. Poslednji koji ju je, pre ove duge pauze služio, bio je Vladika Niški Dositej, koga su ustaše ubile u Jasenovcu. Četiri puta u godini, na Zadušnice, služi se Parastos. Tada se pomenu sva znana imena onih koji su tu ispustili dušu.

Kao i poslednjih trinaest godina, i ovog juna je za Vidovdan služena Sveta Liturgija, posle koje i Parastos i molitva oko pre osam godina postavljenog krsta. Zbog malog prostora, sveštenici služe unutra, u Kosturnici, dok se vernici mole napolju. I pored lošeg vremena, prisustvovalo je oko 60 vernika, što je više nego ikad ranije. Zanimljivo je da je ovakvom događaju prvi put prisustvovao jedan srpski ambasador u Češkoj, gospodin Vladimir Veleš. Nakon Bogosluženja, po već ustaljenom običaju, sveštenstvo i vernici su nastavili okupljanje uz svečani ručak u obližnjem selu.

JEDNA SLAMKA MEĐU VIHOROVI

Samo najbolji u svakom narodu i u teškim vremenima ne zaboravljaju ko jesu i kako se, uz Božju pomoć, odužuje precima i zadužuju potomci. Gospodin Dejan Ranđelović je srpski biznismen koji živi u Karlovim Varima. Za njegovo nesebično zalaganje za očuvanje srpske istorije u Jindrihovicama saznali smo od oca Srđana Jablanovića, pravoslavnog sveštenika u Češkoj, o kome su naše novine i ranije pisale. Inače, sa humanim radom ovog posvećenog čoveka šira javnost nije upoznata.

– Moji roditelji su iz Timočke Krajine, majka iz Kalne, otac iz Jalovik Izvora. To su sela ispod Babinog Zuba, koja pripadaju pripadaju opštini Knjaževac. Tamo namerava da se vratim kad odem u penziju. Inače, roćen sam u Zaječaru, a u Češkoj živim 15 godina, gde sam i zasnovao porodicu.

Slučajno sam, pre 10 godina, berući pečurke u šumi kraj Jindrihovice, naišao na interesantan kamen obrastao travom. Počupavši travu oko njega, zastao sam zaprepašćen – na srpskom jeziku, ćirilicom, pisalo je: Ovde počiva Glišović iz Čačka! Odmah sam otišao u obližnje selo i saznao da je na tom mestu nekad bio logor za Srbe. Ambasada u Pragu je znala o postojanju Kosturnice, jer je u vlasništvu srpske države, ali o postojanju logorskog groblja u šumi, gde su ostaci 1600 Srba, nisu znali ništa. Najinteresantnije je da sam do sada pronašao ostatke oko 100 ljudi iz mog rodnog kraja. Sećam se da sam, još kao dete, od sterijih slušao da je neko iz te i te kuće bio zarobljen od Austrijanaca i odveden u Austrougarsku, i da se nije vratio kući – izgubio mu se svaki trag… A ja nailazim ovde na podatke o ljudima iz tih sela…

– Kako se danas održava spomen-kosturnica Jindrihovice?
– Danas je ja održavam. Finansiram, koliko mogu, i održavanje Mauzoleja. Bio sam skoro deset godina predsednik pravoslavne omladine Češke i u okviru te organizacije sam okupljao brigade za njegovo održavanje – košenje trave, čišćenje u Kosturnici i slično. Na proleće, kada se topi sneg, skupljali smo vodu da ne teče u Kosturnicu i čistili sneg sa krova. Sada mi oko održavanja pomažu tri monahinje i jeromonah, koje sam sa blagoslovom Mitropolita Praškog doveo iz Ukrajine. Tek prošle godine mi je uspelo da dogovorim sa MZ Jindrihovice da se potpiše ugovor sa Srpskom ambasadom u Pragu da MZ preko leta kosi travu, a zimi čisti sneg. To sada plaća Ambasada Mesnoj zajednici, jednom godišnje. Najveći problem nam je bio sneg zimi, jer nekad napada i metar, pa je pristup Kosturnici nemoguć i po dva – tri meseca. Pre osam godina smo moja porodica i ja postavili Krst ispred Kosturnice.

– Da li je i na koji način srpska Vlada pomagala zaštitu ovog svetog mesta?
– Pomagala je, ali za vreme Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata nije učinjeno ništa, a iz Kosturnice je dosta toga bilo pokradeno. Sanduke, na sreću, nisu dirali, ali pokradene su originalne ikone koje su pravili zarobljenici u Logoru. Od originala su ostale samo Velika ikona, koja sada stoji u Kosturnici, i analoja. Godine 1994. smo uz pomoć Ambasade u Pragu pokrenuli inicijativu o rekonstrukciji, ali država Srbija nije dala ništa – dalo je češko Ministarstvo kulture 2 000 000 kruna (71 500 evra, po današnjem kursu, prim. aut.). Sumnja se da nije sav novac upotrebljen za ovu svrhu, jer je na sanduke, kada je sneg počeo da se topi, ubrzo počela da prokišnjava voda sa krova. Tada smo tamo stavili najlon, ne bi li se posmrtni ostaci ikako sačuvali. Za vrame vladavine Miloševića i mandata ambasadora Đoke Stojičića, niko iz Ambasade nije posećivao Kosturnicu, čak ni za Vidovdan, čiju proslavu organizujem poslednjih trinaest godina. Toliko me je bilo sramota što se uvek skupljaju pravoslavni Česi, Slovaci, Rusi, Ukrajinci, čak i Bugari dođu, a od Srba – nikoga. Čak stignu i predstavnici ambasada pomenutih država. Tek posle oktobarskih promena, svake godine je dolazila delegacija iz naše ambasade i polagala venac. Moram da kažem da svake godine, kada tamo služimo, s Božjom pomoći imamo lepo vreme dok traje Liturgija. Već tri puta se desilo, kao i ove godine, da čim završimo bogosluženje, počne jak pljusak.

– Koji je, po Vašem mišljenju, najbolji način da se ovaj važan spomenik i istina o njemu sačuvaju?
– Trebalo bi napolju, na kamenim pločama, ispisati imena svih koji tamo počivaju, postaviti klupe i stolove za posetioce i izgraditi pomoćnu zgradu koja bi bila muzej. U Kosturnicu bi trebalo uneti više ikona. Ovako izgleda kao muzej. Ali još važnije je srediti Groblje srpskih vojnika, koje se nalazi u šumi, 5 km od Kosturnice, na mestu gde je postojao Logor. Ta tela nisu prenata, jer mesta u Kosturnici nije bilo. Koliko sam ja informisan, prema Ženevskoj konvenciji vojnička groblja ne smeju da se diraju u periodu od 100 godina. Već je neka češka firma pokušala da kupi to zemljište i tamo započne izgradnju za svoje potrebe. Već 2014. godine će biti 100 godina i zato moramo da požurimo. U tu svrhu sam sa nekoliko Srba osnovao građansko udruženje „Vidovdan“, čiji je cilj obnavljanje i održavanje srpskih groblja na teritoriji Češke. Neophodno je locirati i obnoviti srpsku crkvu, koja je tu nekad postojala, i koju su izgradili zarobljenici. Moja želja je da, ako Bog da, na tom mestu izgradimo manastir i dovedemo monahe iz Srbije, koji bi održavali Srpsko groblje i molili se za duše naših predaka, kojima je molitva preko potrebna.

Violeta Kecman, PRAVOSLAVLJE broj 971