Вести

Dve decenije od Vidovdana,kada se Slobodan Milošević helikopterom spustio na Kosovo polje, Gazimestan je okružen tenkovima slovačke vojske, preprekama za oklopna vozila i bezbrojnim kolutovima bodljikave žice

+++

Dok se pre dvadeset godina na Gazimestan, mesto Kosovske bitke, helikopterom, s neba, spuštao Slobodan Milošević, mnogi koji su ga dočekivali verovali su da je carstvo nebesko počelo da se ostvaruje, ovde, na zemlji. Silazio je na tu zemlju onaj za koga su partijski činovnici, disidenti, delovi Crkve, institucija i decenijama marginalizovani kosovski Srbi verovali da će doneti pravdu i slobodu. Danas, dve decenije od tog čuvenog Vidovdana i sletanja u kolevku, Gazimestan je okružen tenkovima slovačke vojske, preprekama za oklopna vozila i bezbrojnim kolutovima bodljikave žice.

– Sleteo je on, sinko, sleteo, tu iza. Mislili smo da se nešto menja, a vidi sada… Ja pamtim onu prošlu okupaciju,pre šezdeset godina, lakše mi je bilo, išli smo i u Prištinu –kaže čiča Boža iz Donje Brnjice, sela najbližeg spomeniku. Nije, kaže, ovo vreme za priču, odmahuje rukama, više za sebe. Selo polupusto, vreme nikome ništa ne znači, radi samo onaj ko nešto „dobija od Srbije”.

Spomenik Aleksandra Deroka, urađen po uzoru na kule iz srednjeg veka, podignut na mestu presudne bitke iz 1389. godine, miniran je po dolasku Kfora. Oštećene su stepenice, popadala su i pomešala se slova sa stihovima „ane doš’o na boj na Kosovo”, pa novopridošle vojske odlučuju da ga zaštite.

U međuvremenu Kforoko Gazimestana gradi čitavo malo utvrđenje, tako da danas malo toga podseća na Vidovdan 1989. godine i dolazak Miloševića. No sećanje onih koji su bili živo je i nepomućeno.

– Bila su to divna vremena, bilo je dva miliona ljudi na Gazimestanu. On je došao svojoj kolevci, kolevci srpstva, očekujući da će pravda i istina pobediti. Posle dvadeset godina vidimo gde se otprilike nalazimo, Kosovo je sve manje u Srbiji a sve više tuđe i pripada nekom drugom, a ne Srbima –priča doktor Mića Popović iz Gračanice.

Utučenost u geto zajednicama, život van gradova i velika vojna zaštita, čine da okupljanja Srba na Gazimestanu, posle sukoba 1999, imaju hodočasnički karakter. Ogromna narodna energija,čiji je potencijal trošen dvadeset godina, sada se često svodi na očaj i laku mistifikaciju. Slobodanu, „čoveku sa imenom Miloša Obilića u svom prezimenu”,do danas nije oprošten nedolazak s Gazimestana u Gračanicu na poklonjenje knezu Lazaru, gde su se te 1989. nalazile njegove mošti. Mnogi u tome i danas vide zlu sreću, iako je upravo Milošević iz kosovske legende, zahvaljujući tumačima mita, izvukao samo fragmente o nebeskom carstvu koji se pripisuju knezu Lazaru. Te ogoljene fraze kojima je, za kratko vreme, komunistička utopija zamenjena snom o carstvu nebeskom na zemlji, postale su osnova novog fatalizma i teških samoubilačkih odluka u bitkama obećanim na Gazimestanu.

–Nekada je bila, takoreći, sloboda, neka. Kretanja je bilo, sada smo u mraku. Pre dvadeset godina nismo shvatili neke osnovne stvari, mi smo napravili greške i zato moramo da budemo u mraku. Imali smo pogrešnu politiku prema svetu, prema prazniku, prema životu. Sada moramo da čekamo albanske greške –kaže Dragan Janković iz Gračanice.

Državni sekretar za Kosovo i Metohiju Zvonimir Stević,iz Socijalističke partije Srbije ne deli ovo mišljenje: „I tada i sada smo bili za ravnopravnost, za državu, za ljudska i manjinska prava dostojna čoveka. Srbi na Kosovu i Metohiji to još nemaju”.

Na pregovorima u Beču srpska strana je insistirala da kompleks oko Gazimaestana sa srpskim selima dobije status opštine, plan nije prihvaćen, a mesto se u Ahtisarijevom planu tretira kao zaštićena zona. I dok u toj „zaštićenoj zoni” lokalni Albanci podižu stovarišta i izvode građevinske radove, Srbi prenose novu legendu da od 1999. godine na Gazimestanu više ne cvetaju kosovski božuri. Međutim, profesorkaMitra Reljić pronašla je ove godine čitavo polje ovog cveta, odmah tu, na pedeset metara, iza leđa vojske i spomenika.

Priča i pričanje o Gazimestanu i polju žrtve, slobode i propasti države, vekovima se prenosila od Dubrovnika do epskih pesma, od Njegoša do Meštrovića. I tako do danas, do onih koji na sav glas, daleko odavde, u epskom patosu ridaju nad Kosovom. Za običnog čoveka danas ovo parče zemlje okruženo žicom s kulom u sredini predstavlja simbol slobode, bez obzira na upotrebe i zloupotrebe, na tenkove i vojske oko njega.

Živojin Rakočević: POLITIKA
[objavljeno: 28/06/2009]