logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Milan Nikolic    пута прочитано    Датум: 25.06.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Batinaši iz Dečana (o.Sava,o.Danilo, o.Isaija)  sa Bajdenom i američkom ambasadorkom u PrištiniКао по плану нечијег програма, на десет дана, или месец дана у Србији осване неки нови снимак, или вест, тема која оној свесној српској популацији најежи и кожу и корен косе на глави.

З.Д. 25.06.2009

+++

Неко је неког убио, нечије дете је умрло због несавесног лечења, неко је изгубио живот у лудој вожњи аутомобила, мотора, насиље умоболног је одузело нечије животе, насиље у породици, данак наркоманије, развратни новинарски текстови…данак насиља у школству, последица дугогодишњих штрајкова и манипулирање са ђацима да би се до повећаних личних доходака дошло.

Као да се чека неки одређен тренутак и онда се објави нешто што ће пасти као сенка на оно што треба да има значај за ситуацију и значај за српску нацију.

Као да неком одговара да се у тренутку када догађај треба у српским душама да буди људскост, пусти се нека вест, или неки снимак, који својим теретом српске душе или разјари, или их гурне у дубину аутизма у коју аутистичност се већ годинама гура српски народ.

Толика негативност се лансира у јавност, а по том лансирању се слегне прашина и догађај који је прво објављен начином да му експлозија објављивања има вредност праска атомске бомбе, по објављеном, од стране тих истих који су то објавили, и оних од којих се очекивало да предузму све мере потребне за тежину вести, наступи ћутање које има вредност описа како се нешто десило што није вредно расправе.

Само још негде, по тротоарима српских улица, о томе неко каже неки коментар и о томе престане да се прича.
Народ са причом престаје јер је свестан да у држави не постоји нико заинтересован да законски штити и државу и грађане у њој.

Новинари о томе престају даље да пишу, јер они ни прво писање догађаја нису започели да би се догађај обелоданио, разрешио и законске мере предузеле, већ пишу као што и свака „Фрај Габријела“ (лик разгласне станице у делу „Поп Ћира и поп Спира“) излази на сокак да би својим новим темама (абровима) задобила тренутак приметности код житеља тог сокака, а наши новинари добили на тиражности малограђанских новина за које раде.
Политичари се тога не дотичу, јер у великом броју они о томе не знају ништа.

Зашто не знају?
Зато што то није у нивоу њихове људске и политичке свести.
Зато што су они над српским народом направили већу превару него што је Слободан Милошевић, са свом политичком елитом и члановима своје породице, годинама варао наду српског народа.

Ово што су српски политичари дозволили да се као живот зове у Србији, то је за њих ниска разина на коју би они спустили своју политичку амбициозност.

Овај примитивизам и безакоње што влада данас у данима народа српског, свесно је дозвољен од стране српских политичара, јер док народ гаца по блату уличних дана свог живота, они несметано граде вавилонске спратове за свој овоземаљски живот.

И док ми газамо по блату, наши политичари полако Србију пред Европом спуштају на колена.
Док се ми боримо како ћемо опстати у немаштини, незапослености, безакоњу, наши политичари се билатерално, самитски састају и друже са 14 земаља из региона. У време економске кризе, у време српске незапослености, своје самитовање обављају у најлуксузнијим новосадским хотелима, где у обичним данима једна шољица кафе и чаша воде уз то кошта скоро колико и порција печења у народној српској печењари, а тек колико је све то коштало када су наши политичари галантно дочекали и угостили регионце, који су до сада јели нашу будућност, а сада једу наше производе.

А зашто да их не госте када то гошћење неће извући рачун из њихових новчаника, већ из народног немања, и зашто да их не госте када је епископ СПЦ раширених руку стао пред своје миле госте и дао благослов и за оно што ће они појести и за оно чиме ће после сварене хране појести дане у којима ће српски народ тек нешто имати на трпези своје будућности.

И зато се немојмо чудити како је случајно, баш у време када је епископ Артемије американцу рекао НЕ, избио снимак „васпитне лопате“ из „оставе“ његове манастирске земље, тачније манастира Црна Река, и како је убрзо после тога дошла реклама боље васпитне колевке са земље оца српске нације, управо оног који је на сва своја мукотрпна залагања добио још и одговорност потпарола. И није случајно што камера није забележила таблу која означава назив места на коме се налази „остава васпитне лопате“, већ је камера забележила свештеника, васпитача дрогиране омладине, како улази у конак манастира Црна Река, као свој у своје што улази, и тај снимак је требао „без коментара“ да покаже како се снимци који ће зауставити дах, снимају у именованом манастиру.

Али у свему монтираном, да би се неком скинула глава, јер Косово већ познаје губитак главе свог Кнеза, избила је грешка у обављеном разговору новинар-викарни епископ Порфирије, када је г. Порфирије рекао

(Vladika Porfirije, episkop jegarski: Ja sam čuo tu i tamo da postoji neka vrsta primene sile, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da je to takav format, kakav je viđen na video snimcima, na različitim televizijama. Slušao sam i od nekih koji su tamo boravili, a koji su taj centar, upravo iz tih razloga napustili, ali budući da su u pitanju narkomani ili bivši narkomani, imao sam utisak ili da preteruju, ili da ne govore istinu.).

Управо та реченица г. Порфирија …“али будући да су у питању наркомани или бивши наркомани, имао сам утисак или да претерују, или да не говоре истину“…је велика грешка учињена реклами коју су дали када су описивали свој хуман рад са наркоманима и нехуман рад са истима у рашко-призренској епархији.

Ако се неко заузео за било ког човека који је неспособан да сам брине о себи и својим поступцима, онда тај који брине мора да чује речи и вапај оног о коме брине. Не може да каже да његове речи није узимао за озбиљно из разлога што му се обраћала особа која је својим деформитетом лишена права озбиљности.

Један епископ не може себи да дозволи да нешто чује ту и тамо о примени силе, а да не пође за тим гласом и да се сам увери да ли су гласови стварни или лажни. Епископ који се бави хуманим радом са дрогираном омладином не може да каже „…али будући да су у питању наркомани или бивши наркомани, имао сам утисак или да претерују, или да не говоре истину“…јер се на такав његов говор намеће питање колико онда он чује своје наркомане или бивше наркомане, и ако их чује на исти начин као што је чуо „туђе“ наркомане или бивше наркомане, како им онда по
маже. Како се саживео са њиховом тамом и како их извлачи из те таме ако нема поверење у оно што се чује из те таме?

Ако новорођенче умре мајци јер се није освртала на плач његове глади и пред судом каже „чула сам ту и тамо да плаче, али будући да је у питању беба која или претерује у плакању или не зна за други глас сем гласа плача…“ да ли ће таква мајка моћи да буде ослобођена од одговорности што није решила бебин плач?, наравно да неће, па тако ни епископ не може да буде ослобођен од одговорности што није решио речи које је „ту и тамо“ чуо од наркомана или бивших наркомана.

Затим око све те несрећне дрогиране младости, долази и та вест да је син познале личности Оливере Бећковић наркодилер, а заборавља се да он са 15 година не може бити „радно способан“, већ „радно злоупотребљен“, па врсни новинари немају таленат, као ни припадници чувања реда и закона, да нас обавесте ко је то „радно злоупотребио“ малолетног дечака и траву као оловку ставио у његове дечачке руке. Не обавештавају нас ко је то завео и таквим „школским прибором“ обскрбио једно дете.

Тако и ова вест показује истину да се данас српска, зрела популација, кукавички крије иза српске деце коју ради својих интереса, своје зараде увлаче у све своје прљаве радње. И онда се сав акценат у овој посрнулој Србији ставља на терет дрогиране младости, јер Србија данас нема јунака који ће кренути у походе и својом руком ухватити врат аждаје која нам уништава децу.

Затим долази следећа неозбиљност, која као опасан траг остаје на душама омладине која је још донекле сачувана, а то је у тренутку када ђаци полажу први пријемни предмет, освиће снимак на коме ученик шамара своју професорку.
Догађај од пре неколико дана, до новинара долази у тренутку када треба да се објави да је почело полагање првог предмета из ђачког пријемног испита.

Снимак потресан.
Професорка прима шамаре од бића које може да јој буде дете, а које је њен ђак.
Позадина снимка показује ђаке како мирно, тупо седе и све то посматрају.

У одређеном термину информативне емисије доводе минстра за школсво, господина Обрадовића. Постављају му питање о догађају који се на снимку види. Министар даје неко објашњење. Даје га без емоција и стида, без одговора да ће поднети оставку.

После истине о којој говири снимак, да се у нашем школсву ред није завео, он нема више шта да тражи у фотељи министра школства.

Врло лагодно прелази на тему полагања пријемног испита, па нас исцрпо, све уз осмех, обавештава да је све протекло у реду, да су само направили измену у бројевима и словима у задацима из прошле године, и тако, како он каже, испробавају колико ђаци размишљају, а не жели да каже да је истина другачија.

Нису они направили измену у бројевима и словима да би проверили степен размишљања код ђака, већ су то урадили из разлога што они у министарству школства нису ради тог школства, већ ради спратова своје вавилонске куле, па како ту нису ради образовања, тако нису ни имали потребу за поставком задатака који ће се разликовати од задатака из прошле шкослке годин. А и питање је колико наши министри и подминистри из школства, уопште познају материју задатака из математике и матерног језика који треба да се поставе пред ђаке?

И онда наш министар школства брзо демонстрира своје знање па каже „…ако могу тако да кажем, нема ФРКЕ…“, а треба да зна, да он као министар образовања, а у студију је представљао министра а не презиме Обрадовић, и у студију није био пред камерама за своје личне потребе и снимак који ће користити на тулуму са својом клапом, када се обраћа нацији мора да води рачуна о свом изражавању, и да не сме себи да дозволи да користи реч „фрка“, јер та реч потиче са улице и уличног жаргона младих.

И онда не треба да се пита ни он, па ни сви ми зашто више не постоји праг између одраслих и деце и зашто се дешавају овако тешке ситуације.

Директор школе, без стида даје изјаву како професорка вероватно због стида није смела да се пожали ни њему, ни колегама, или због страха, а неки други професор је описује како је сћућућурена седела у углу зборнице и само немоћно покренула рамена када је била питана зашто је о томе ћутала.

Када би ова Србија имала извршиоце закона, када би имала министра образовања, а не маскоту у том министарству, где се министри мењају временски као и паор што мења чарапе рада свог, онда би исту одговорност за овакво насиље сносили и директор и колектив школе, као што треба да сноси и ученик, јер да у том колективу влада ред међу запосленим просветним радницима, да влада право речи, та професорка, тако ишамарана, и као човек најдубље повређена, не би имала разлог ни да се стиди, ни да ћутке своју муку носи.

Како није имала коме, а само она зна зашто није имала, да се пожали, она се тако на ћутање и одлучила.
И немојмо помислити да је насиље у овом младићу, ученику, случајно, или продукт његових трулих гена. Ово насиље показује да је негде у неком тренутку био препуштен себи, и да је тад нешто дубоко сакатило и осакатило његову душу. Јер насиље у годинама које има тај ученик не долази изненада, оно се још из дана раног дечаштва таложило у његовој души и његовом уму.

И сво насиље које је данас у српској омладини, није вакцина коју су они примили у 15. години живота, већ је истина да о тој деци породично не бринемо, као друштво не бринемо, као школство не бринемо, као култура једне нације не бринемо, а све већу истину имамо да о тој деци духовно не брину ни они који су се за духовност определили.

Како не видите, да се о палости деце не говори, о деци која расту напушта од родитеља у домовима, већ се говори о насиљу деце која расту у породицама.

Па какве су то онда данас српске породице?
Какви смо то онда ми као родитељи? Трула јаја, труле коке носиље.
Па од распада Југославије деца виде да одрасли нису у стњу ништа да учине да би они били сачувани од оног што је распад донео.

Дозовите се више памети и не осуђујте ту омладину која је од нас неспособних побегла, и која лудује по уличним пороцима, бежећи од истине да их у кућама чекају трули и неспособни родитељи.

Па ми својим животима копирамо живот година који припадају младости, и тако та деца у нама не виде ни вредност, ни зрелост.

Отиђите на било које весеље и видећете да се мајка у гардероби не разликује од своје кћерке, полуголе су и мајке и ћерке.

Вратимо се неколико година уназат, када се еуфорично стварала свака политичка странка у Србији, питајте данашње младиће, шта су гледали (као дечаци) на лицима својих очева, и слушали у речнику истих…рећи ће вам слику подивљалих очева који су свим гласом арлаукали у име и за име свог политичког лидера, да су сви разговори вођени само око политике, да се време проводило на митинзима…а да се детету тад говорило само толико „сачекај сад, не сметај ми, не буди досадан, иди на улицу играј се, упали компјутер зашто сам дао за њега толике паре, заш
то плаћам Интернет…упали Пинк телевизију слушај песме“…

Колико је девојчица одрасло уз Латиноамеричке серије седећи крај својих мајки које су гутале све те испразне епизоде…колико је девојчица расло уз лик неке од естрадних певаљки, не певачица, гледале како скалпером поправљају оно што је природа рођењем на њима покварила, и како се уз помоћ пара и скалпера може вечно млад остати…како су већ и њена баба и мама остариле, а певачица Неда Украден још увек млада (само један пример).
Колико данашњих девојчица од 14 година, уз помоћ гардеробе, рубља, шминке, изгледају као да им је 25 година, па онда није ни чудо што остарели јарци не гледају у своју седу браду, већ вапе за младошћу.

Кога омладина данас слуша?, никога!
Да ли има кога да чује?, скоро и да нема!
Да ли је за то крива омладина? Никако!
Какав пример у породици има та омладина?, да га има не би била тамо где јесте!

Какв пример омладина има у школству?, штрајкови, штрајкови и само штрајкови, и док су трајали ти штрајкови деца су била на улици, била су око школе…стајали са стране и посматрали лудило које влада међу одраслима, онима који треба неки пример да буду њиховом одрастању и њиховом образовању.

Е, драги просветни радници, ви ни данас немате пара, као што нисте имали ни онда када сте путем те деце долазили до својих новчаних потреба, али зато данас имате децу чији зуби оштрије угризају него зуби зрелих чељусти.

А да сте тад имали срце учитеља који је рекао „пуцајте, ја и даље држим школски час“, данас би имали ђаке који би у вама гледали вашу жртву као њихов ослонац. А свако, ко се на нешто ослонити мора, то на чега се ослања чува и поштује.

Колико је празног времена у овој гладној, незапосленој Србији, празнине у којој се до зараде не долази, па опет ту празнину родитељи нису искористили да се посвете својој деци. Испада да не могу, да немају снагу за то, а са друге стране деца гледају како немоћ немаштине кроз дом хара, а родитељи време проводе у испразним комшијским причама и испразним телевизијским програмима…гледају мајку како се спрема да на тренутак скокне до пријатељице, и оца који ће само на једну чашицу да скокне до оближње кафанице…уз пут кажу „буди добар, јело тије на шпорету, или купи себи неку пљескавицу, немој много да трошиш знаш да немамо“…и све у круг, као и куга кад завлада тако је завладало немање слуха за оно рођено биће због чијег рођења се кафом, чашицом и добрим залогајем частио и комшија, и пријатељ и рођак…

Да не заобиђемо и часове веронауке. И ту су деца учила само приче које после одржаног часа, онда када деца виде истину свог вероучитеља, па свог парохног свештеника, па владике о коме уче да је и он њихов, говоре да оно што уче није Истина живог Бога, већ по виђеном личи на приче о неким митовима. Јер ако нема истине у делу оног што је речено, онда то испричано не живи као догађај, већ се памти као мит. А митови су нешто што припада архиви, а не садашњости и будућности.

Како очекујемо да се омладина обасја ликом младости, када смо ми обасјани свим пороцима, када немамо љубав за ту омладину.

Од кога је дете видело голотињу…него од нас одраслих.
Од кога је дете видело неморал…него од нас одраслих.
Од кога је дете видело агресивност…него од нас одраслих.
Од кога је дете видело освету…него од нас одраслих.
Од кога је дете видело неслогу…него од нас одраслих.
Од кога је дете научило лаж…од нас одраслих.
Од кога је дете видело паганске богове…од наших предсавника Једног Бога.
Од кога дете није могло да научи осећај љубави…од нас одраслих који не волимо ни сопствено дете…да га волимо, да их волимо, данас се не би крили иза њиховог дивљања, иза њиховог дрогирања, иза њиховог насиља…већ би признали да је то бумеранг који се вратио нама, јер је од нас ка њима и био бачен.

Човек одсеца себи прст јер му не исплаћују зарађену плату, други одсеца себи прст јер не може своју правду да оствари на суду, а ко је као родитељ „одсекао“ себи прст јер су нам деца пуштена улици, пуштена ноћном лудовању по кафићима, по парковима, пуштена да у ноћи седе испред отворених продавница са пивским флашама у рукама, са дрогом у рукавима, са шприцевима у ногавицам.

У рат сам ушла са људима који су ми били драги да бих им рекла да им нешто са дететом (17 година) није у реду, да докуче шта се са њим дешава, да не постижу ниша тим што покушавају да му пробуде савест причама како мукотрпно раде да би он све имао…нису ме слушали…почели су да ме мрзе, избегавају…онда сам дане и недеље утрошила да задобијем поверење те испуштене, али неискусне младости…задобила сам његово поверење…“поверила“ сам му своју жељу да набавим траву за пушење, али да не знам како се то набавља…набавио ми је траву…“поверила“ сада не знам како да то упалим, како дим из тога да повучем…успела сам да га преварим…показао ми је како се то користи…поверио ми је како је он са тим почињао…сакрила сам бол открића да сам била у праву, сакрила да ту младост не доведем до стаха који ће га отерати у агресивност јер сам га „навела на танак лед“…ставила сам ту набављену цигарету у ташну и рекла му „ипак ћу још мало да скупљам храброст да почнем са овим, но хајдемо до творјих родитеља, поново морам да их молим за неку позајмицу, али сада када те имам за пријатеља биће ме мање стид, а тако ћу моћи и да ти платим ово што си ми набавио“…и то ми је та неискусна младост поверовала, јер наша деца, колико год да су посрнула, још увек имају пут којим се може доћи до њихове младе, пропуштене, неискусне душе…још док сам му рекла да ми треба време да размислим, опрезно да он не примети угасила сам мобилни телефон којим сам снимала мој и његов разговор…стигла сам са њим до његових родитеља…као слободно биће у њиховом дому, ушла сам задња, окренула кључ у вратима и ставила га у свој џеп…тад сам пред њим и његовим родитељим пустила снимак…сцена родитеља и сцена разоткривеног детета била је језива…бранила сам дете од налета беса и бола који је избио из родитеља…после неколико сати мучења за све, родитељи су пристали да прихвате да су сами одговорни за пад детета…после дугих месеци борбе, љубави, улагања, данас је он далеко од улице на којој је посрнуо, данас је он студент у граду где је без родитеља, али са свешћу да је ту да студира, да је ту да се оспособи да постане човек, а да је мрак понора једном окусио и да се у ту мрачност више не враћа…

Ти родитељи су спасили своје дете, али никада нису ишли корак даље да би открили ко допрема то до дечијих руку.

Разумем их, није ни мало безбедно упустити се у тако нешто, али ако сваки родитељ успе да сачува своје дете, онда и неће бити потребно да сазнамо ко и како то несметано допрема до деце, онда то децу неће привлачити, и онај и они који то раде, свој рад ће повући јер неће имати коме да га спроводе.
И како је Никола Тесла знао да каже, да све има свој узрок, тако и ми морамо да кажемо да и они који децу трују дрогом, који на том тровању зарађују, су некада били деца испуштена из руку својих родитеља, осакаћена од средине у којој је угушено њихово детињство.

И зато не судимо, не кријмо се иза речи којима ћемо осудити, и ништа даље не учинити, већ бдимо, улажимо себе кроз пример, кроз речи, кроз љубав, кроз лик који нам је Бог по лику свом створио када нам је живот подарио.
Ако се изборимо са свим оним штетним „ситницама“ које свакодневно трују нашу децу, трују наше и њихове животе, онда ће и они који управљају Србијом морати да мењају своје „дневно одело“, јер ово које сада носе, понеће га са стидом пред истином да српски народ више није неродна земља на коју може свако смеће да се истреса.

Ако одлучно одбијемо силу безверја и раздора која излази из наших представника вере и несметано улази у наше светиње, наше олтаре, светосавску молитву, онда ће ти представници вере стати на исти начин као што је и њихово јунаштво стало када је Србијом владао Титов режим…а знамо да се они за време Тита нису чули…и знамо да данас злоупотребљавају и право слободе које им је дало демократско друштво, и злоупотребљавају поверење које им је пружено од стране српског народа.

Да би све ово могли у дело да спроведемо међу нама, одраслим и одговорним, треба да завлада љубав и слога, управо оно што немамо и не желимо да имамо, управо оно што је и довело до тога да у Србији данас политикује оваква политика, кандила оваква вера, и живи оваква омладина.

З.Д.




4 коментара у вези “Odbijmo silu bezverja i razdora koja izlazi iz nekih naših predstavnika vere!”
  1. … [Trackback]

    […] Read More on that Topic: novinar.de/2009/06/25/odbijmo-silu-bezverja-i-razdora-koja-izlazi-iz-nekih-nasih-predstavnika-vere.html […]

  2. … [Trackback]

    […] There you can find 66901 more Info on that Topic: novinar.de/2009/06/25/odbijmo-silu-bezverja-i-razdora-koja-izlazi-iz-nekih-nasih-predstavnika-vere.html […]

  3. … [Trackback]

    […] Here you will find 44046 more Info on that Topic: novinar.de/2009/06/25/odbijmo-silu-bezverja-i-razdora-koja-izlazi-iz-nekih-nasih-predstavnika-vere.html […]

  4. … [Trackback]

    […] Info on that Topic: novinar.de/2009/06/25/odbijmo-silu-bezverja-i-razdora-koja-izlazi-iz-nekih-nasih-predstavnika-vere.html […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo